Na danasnji dan...
1787. - Рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури - она је од његовог времена добила изразито народно и национално обележје. На "Књижевном договору" српских и хрватских културних радника у Бечу 1850. допустио је да штокавски дијалект српског народног језика постане јединствен књижевни језик оба народа, што је вероватно његова животна грешка, али је у време узлета идеје братства јужнословенских народа било веома тешко предвидети последице такве широкогрудости. Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" (граматика), а 1818. "Рјечник". Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу. Гигантским радом (његово дело сабрано је у 39 томова), за који би тимовима научника и културних радника биле потребне деценије, стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да се "Вуковим језиком" могу писати и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су Вукове језичке поставке оправдане. Цела епоха - развијени српски романтизам - била је под његовим утицајем. После 33 године у туђини, његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду
Moram i ja nešto reći o ćopavcu.
Na današnji dan je rođen najveći Srbin u istoriji, pravim porijeklom dukljanski sloven, koji je pomoću jeftinog trika, takozvane "reforme" jezika, posrbio pola južnih slovena koji inače nijesu bili nikakvog srpskog porijekla.
Odbacio je dijalekte kojma se govorilo u tadašnjoj Srbiji i Vojvodini, odbačio je i dotadašnji srpski književni jezik, uzeo je jezik Dubrovčana, Hercegovaca i Crnogoraca ili pravilnije kazano, uzeo je jezik dukljanskih slovena i abrakadabra, P R O G L A S I O ga za srpski jezik.
Promovisao je parolu "Srbi, svi i svuda", išao po zatucanom i nepismenom Balkanu i svaku narodnu umotvorinu na koju je nailazio, proglašavao za srpsku!
Tako je ćopavi Vuk, pomoću pera i svoga uma, vaskrsao jedan narod, jedno pleme, koje do njega, NIJE NI ZNALO TAČNO KAKO SE ZOVE, pa je između ćopavog Vuka i popova bila velika rasprava je li pravilnije reći srbski ili srpski.
Svojom blistavom taktikom, ćopavi Vuk je u Srbe preveo brojne etničke skupine, koje sa raškim Srbima, to jest izvornim Srbima, nemaju nikakve veze srodne veze.
____________________________________________________
Dogodilo se na današnji dan - 5. februar
1814. - U Beču je objavljena "Mala prostonarodna slavenoserbska pesmarica" Vuka Karadžića, koja je označila početak upoznavanja Evrope sa srpskom narodnom poezijom.
1787. - Рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури - она је од његовог времена добила изразито народно и национално обележје. На "Књижевном договору" српских и хрватских културних радника у Бечу 1850. допустио је да штокавски дијалект српског народног језика постане јединствен књижевни језик оба народа, што је вероватно његова животна грешка, али је у време узлета идеје братства јужнословенских народа било веома тешко предвидети последице такве широкогрудости. Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" (граматика), а 1818. "Рјечник". Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу. Гигантским радом (његово дело сабрано је у 39 томова), за који би тимовима научника и културних радника биле потребне деценије, стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да се "Вуковим језиком" могу писати и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су Вукове језичке поставке оправдане. Цела епоха - развијени српски романтизам - била је под његовим утицајем. После 33 године у туђини, његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду
Moram i ja nešto reći o ćopavcu.
Na današnji dan je rođen najveći Srbin u istoriji, pravim porijeklom dukljanski sloven, koji je pomoću jeftinog trika, takozvane "reforme" jezika, posrbio pola južnih slovena koji inače nijesu bili nikakvog srpskog porijekla.
Odbacio je dijalekte kojma se govorilo u tadašnjoj Srbiji i Vojvodini, odbačio je i dotadašnji srpski književni jezik, uzeo je jezik Dubrovčana, Hercegovaca i Crnogoraca ili pravilnije kazano, uzeo je jezik dukljanskih slovena i abrakadabra, P R O G L A S I O ga za srpski jezik.
Promovisao je parolu "Srbi, svi i svuda", išao po zatucanom i nepismenom Balkanu i svaku narodnu umotvorinu na koju je nailazio, proglašavao za srpsku!
Tako je ćopavi Vuk, pomoću pera i svoga uma, vaskrsao jedan narod, jedno pleme, koje do njega, NIJE NI ZNALO TAČNO KAKO SE ZOVE, pa je između ćopavog Vuka i popova bila velika rasprava je li pravilnije reći srbski ili srpski.
Svojom blistavom taktikom, ćopavi Vuk je u Srbe preveo brojne etničke skupine, koje sa raškim Srbima, to jest izvornim Srbima, nemaju nikakve veze srodne veze.
____________________________________________________
Dogodilo se na današnji dan - 5. februar
1814. - U Beču je objavljena "Mala prostonarodna slavenoserbska pesmarica" Vuka Karadžića, koja je označila početak upoznavanja Evrope sa srpskom narodnom poezijom.
