40+... 10+... 10+... Životna škola

Svaka Vam čast, Nedo!
Koliko god u tom trenutku izgledalo teško, postupili ste ispravno.
Ovo je teško vreme, koje nemilosrdno melje nas, obične smrtnike.
I sve nam mogu oduzeti, osim znanja i obraza.
A kada sve jednom prođe, oprostila ne bih sebi nikada da sam dozvolila da mi oduzmu obraz, čast.
Bez obzira što ja imam dete, Nedo. Pa baš i treba da mu budem uzor.
Pravi put najčešće nije i najlakši put, ali je jedini kog završite ponosni na sebe i sve što ste prošli.
Važno je da je to sve sada prošlost i da i pored godina imamo budućnost.
 
Nazalost na zapadu nije bilo anegdota. Sve je bilo samo posao ali pamtim dolaske nasih ljudi u Namacku dok sam jos bio stacioniran u Minhenu. U glavnom tuzne price ili radosti kada su isli na odmor u Srbiju posle dosta godina.
Ih, gde je Srba, Balkanaca uopšte, tu mora da bude i anegdota.
Sve nam mogu osporiti, ali dovitljivost i duhovitost ne mogu, sve i da žele. ;)

Recimo, meni je kolega pričao jednu anegdotu o našem čoveku koji je u Švedskoj pokušao da lovi ribu dinamitom, što pre više decenija nije bila retkost na ovim prostorima.
Šveđani ga uhapsili, a bili šokirani činom. Nisu imali stavku u zakonu, kojom bi ga tačno teretili, jer nikom normalnom ne bi palo na pamet da nekom može pasti na pamet da lovi ribu dinamitom :lol: već su ga teretili za izazivanje opšte opasnosti i remećenje javnog reda i mira.
A kod nas to bilo k'o "dobar dan". ;)
 
Poslednja izmena:
Ja čekam da mi stigne spori ritam, jer i dalje sam u nekom brzom modu: posao, deca, roditelji stari, psi, mačke, dvorište, druženje, letovanja a do penzije, ihahaaj :( polako me stižu razne boljke, kičma nije baš sasvim ok, menopauza me drma, ali nemam ni vremena da obratim pažnju na sve to. Iskreno, nisam ni primetila kada sam prešla 50-tu ;)
 
Važno je da je to sve sada prošlost i da i pored godina imamo budućnost.
Ihaaaj, pa tek tada kreće život, draga Nedo! :)

Bolest je nešto što svako od nas može doživeti, u bilo kom životnom dobu. I nosi se sa tim kako može.

U suštini, srećan je onaj ko dočeka penziju.
Negde već napisah da su i moj otac i moj suprug otišli na put bez povratka sa 40+.
Sve je to realnost, život.
Ali se mora dalje.
Bitno je da imamo lajtmotiv, razlog za dalje.
I divne uspomene koje čuvamo u sebi...
 
Poslednja izmena:
U ovom krajnje nepravednom i nadasve mentalno ogranicenom drustvu, misija mi je da okupim koliko god mogu mladih talentovanih-pametnih ljudi (koji bi svi mogli ladno da mi budu deca ili unuci) i napravim im mogucnost da rade nesto izazovno i pametno (kontra svih prica gde mi ljudi konstantno ovde pricaju kako to kod nas ne moze da se izvede).

Kad sam bio mlad imao sam srece da mogu da se bavim pametnim i izazovnim stvarima i tako smatram da je to jedna od lepsih strana zivota. Ostalo kako hoce. E, pa sad, ako i ne budu ostali ovde, barem su imali nekakvu sansu pa nek rade dalje i kad mene ne bude bilo.

Ili sto bi rekli tamo negde: BE THE CHANGE YOU WANT TO SEE IN THE WORLD.
 
Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović ❤️
 
Ihaaaj, pa tek tada kreće život, draga Nedo! :)

Bolest je nešto što svako od nas može doživeti, u bilo kom životnom dobu. I nosi se sa tim kako može.

U suštini, srećan je onaj ko dočeka penziju.
Negde već napisah da su i moj otac i moj suprug otišli na put bez povratka sa 40+.
Sve je to realnost, život.
Ali se mora dalje.
Bitno je da imamo lajtmotiv, razlog za dalje.
I divne uspomene koje čuvamo u sebi...
Ma kakva bolest, realnost jeste ali nije primarna, ono što nama treba je smeh. Zaboravili smo da se smejemo, da budemo opušteni.
Dovoljno je izaći na ulicu i videti lica ili s nekim razmeniti neku reč. Sve narogušeno kao da će sutra smak sveta. Pa ako će i da ga bude
šta možeš promeniti a samo sebi praviš medveđu uslugu. E u to ime jedan Patrik za razmrdavanje dok se peru sudovi.
 
Tako je, Nedo.
Svima nama nedostaje osmeha.
Taj eliksir je najdelotvorniji.

Ima onaj (još jedan) fazon o Lalama.

Nervira se nešto Srbijanac (iz Centralne Srbije, dakle, nije Lala).
Pita ga Lala: "A je l' može da se reši taj problem?"
Ovaj mu kaže: "Može."
Lala na to odgovara: "A što se onda nerviraš?"
Sledeći put, opet se ovaj nervira, a Lala ga pita:
"A je l' može da se reši taj problem?"
Ovaj mu kaže. "Ne može."
Lala mu na to odgovara: "A što se onda nerviraš?"
:)

Dakle, sve je u pristupu životu...
 
Ih, gde je Srba, Balkanaca uopšte, tu mora da bude i anegdota.
Sve nam mogu osporiti, ali dovitljivost i duhovitost ne mogu, sve i da žele. ;)

Recimo, meni je kolega pričao jednu anegdotu o našem čoveku koji je u Švedskoj pokušao da lovi ribu dinamitom, što pre više decenija nije bila retkost na ovim prostorima.
Šveđani ga uhapsili, a bili šokirani činom. Nisu imali stavku u zakonu, kojom bi ga tačno teretili, jer nikom normalnom ne bi palo na pamet da nekom može pasti na pamet da lovi ribu dinamitom :lol: već su ga teretili za izazivanje opšte opasnosti i remećenje javnog reda i mira.
A kod nas to bilo k'o "dobar dan". ;)
Ja sam radio u Lufthanzi i to u glavnom u hangaru, eventualno ponekad na gejtu kada je trebala neka hitna popravka. Mislim bilo je smesnih stvari ali nema pravog smeha bez nasih :hahaha:
 
Ma kakva bolest, realnost jeste ali nije primarna, ono što nama treba je smeh. Zaboravili smo da se smejemo, da budemo opušteni.
Dovoljno je izaći na ulicu i videti lica ili s nekim razmeniti neku reč. Sve narogušeno kao da će sutra smak sveta. Pa ako će i da ga bude
šta možeš promeniti a samo sebi praviš medveđu uslugu. E u to ime jedan Patrik za razmrdavanje dok se peru sudovi.
Ajde sto su naroguseni nego i reze:hahaha:
 
Ja se iskreno još nemogu pomiriti da sam napunila 50
Pa i ne moraš, za to nema zakona pa da te kazne.
Koliko puta sam razmišljalja da je vreme da se uozbiljim, ali nikako da nađem način.
Kako se to neko uozbilji? Bude smrknut, priča samo o kuvanju, heklanju, deci, unucima?
To je toliko dosadno da dobijem napad panike i batalim gluposti i budem ja, kome se sviđa ok, kome ne who cares.
 

Back
Top