Барышников
Poznat
- Poruka
- 9.011
*****Протести су почели још 26. марта увече у Крагујевцу, Краљеву и Чачку, и гнусна је лаж да су их организовали Енглези, да Срби нису способни сами да бране своју част, већ да то морају да чине англо-саксонци, који истина су у даљем току протеста нашли своје место и улогу и трудили се да их преко својих посредника и ухода, окрену на страну на коју ону желе, али, зар није то била и страна на коју је Србски народ и сам хтео?! не хитлеру и нацизму, једини у Европи, баш као и сада што смо једини!***
ЈЕДИНИ НАРОД КОЈЕ ЈЕ ЗДУШНО И ЗАЈЕДНО РЕКАО НЕ! прво хитлеру, а сада и ЕУ!
https://www.politika.rs/scc/clanak/544905/27-mart-1941-pobuna-slobodoljubivih-protiv-zla
Др Милан Гавриловић, Кнез Павле и Милан Стојадиновић, Адолф Хитлер, портрет из 1938. (Фотографије „Википедија” и документација „Политике”)
Догађаји од 27. марта 1941. године сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945.
Употребом старих клишеа често се понавља да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, а да српски народ буде поштеђен жртава, да не би победио комунизам, да је пуч био британска акција. Да ли баш? Шта нам казују извори о стварним плановима врховника сила Осовине, а шта они други?
Према италијанским белешкама о разговору са Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у Новој Европи после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије. О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими: Далмација се предвиђа у италијанској зони, Словенија и већи део Хрватске у немачкој, Мађарској следује добар део од садашње границе до Земуна. У бугарској престоници се чуло да им је у Берлину саопштено да ће се „Југославија” свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута „третману какав заслужује”.
У исто време, појачавајући притисак, Хитлер убеђује кнеза 4. марта да се „Југославији пружа јединствена прилика, која се неће поновити, да заснује и обезбеди свој положај у реорганизованој Европи. Стајући на страну сила Осовине, Југославија може за себе обезбедити трајну гаранцију Немачке за територијални интегритет”.
Слично је 1938. убеђивао Француску и Британију – да су његове намере према Чехословачкој везане само за Судете. У исто време имао је у тајности планове за комадање те земље. Савезници су му тако олако поклонили наоружање за 30 дивизија и чешку војну индустрију.
У сред драме са осовинским притисцима и понуде САД да се Југославија не приклони фашистичким земљама и тако остане на „правој и победничкој страни”, мада привремено и подлегла, посланик Краљевине у Москви, Милан Гавриловић јавља свом министру Цинцар-Марковићу 18. фебруара 1941, телеграмом Пов. бр. 145: „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасити за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена. На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађаре, Бугаре и опет Италијане.”
Гавриловићев извор је био њему пријатељски наклоњен представник једне осовинске државе који му је пренео своје разговоре са немачким дипломатама у Москви.
Историја је показала да су ове информације биле тачне: по тим линијама извршено је комадање у априлу 1941. Једнако се потврдила тачност извештаја југословенског војног аташеа у Берлину од 28. децембра 1940. да је план за рат против Југославије био довршен у октобру. Када је у јануару 1941. предат кнезу Павлу, он просто није желео да верује у њега, сматрајући да је можда реч о британском подметању.
Да ли је 27. март био британски пуч? Скренимо пажњу да сви извештаји из Београда до касних сати 26. марта указују да пуч још није известан. Они које су Британци финансијски подржавали (не и стварне извршиоце) обећавају да ће можда доћи до њега за неколико дана јер се још тражи личност из редова пензионисаних (!) генерала која би стала на чело. Када је све успешно завршено, а Черчил био одушевљен, британски представници у Београду су у својим рапортима и исказима почели да се отимају о заслуге. Да, Британци су га желели, њихова СОЕ је имала агентуру и спремала диверзије на Дунаву и комуникацијама, али војници који су га извели, своју акцију су планирали још од 1937, како против Милана Стојадиновића, тако и против кнеза Павла. Британци нису могли организовати онакве манифестације у Србији које су избиле по сазнању за пуч, а да то није био одушак нације у складу са њеним осећањем за правду и слободу.
Не само у Британији, пуч је био дочекан и слављен као побуна слободољубивих против зла на многим странама, па и у окупираном и неокупираном делу Француске, где су људи изашли на спонтане манифестације.
ЈЕДИНИ НАРОД КОЈЕ ЈЕ ЗДУШНО И ЗАЈЕДНО РЕКАО НЕ! прво хитлеру, а сада и ЕУ!
https://www.politika.rs/scc/clanak/544905/27-mart-1941-pobuna-slobodoljubivih-protiv-zla
27. март 1941. – побуна слободољубивих против зла
Колико је вредела Хитлерова реч? Потписали или не потписали, судбина Југославије је била унапред одређена
Др Милан Гавриловић, Кнез Павле и Милан Стојадиновић, Адолф Хитлер, портрет из 1938. (Фотографије „Википедија” и документација „Политике”)
Догађаји од 27. марта 1941. године сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945.
Употребом старих клишеа често се понавља да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, а да српски народ буде поштеђен жртава, да не би победио комунизам, да је пуч био британска акција. Да ли баш? Шта нам казују извори о стварним плановима врховника сила Осовине, а шта они други?
Према италијанским белешкама о разговору са Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у Новој Европи после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије. О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими: Далмација се предвиђа у италијанској зони, Словенија и већи део Хрватске у немачкој, Мађарској следује добар део од садашње границе до Земуна. У бугарској престоници се чуло да им је у Берлину саопштено да ће се „Југославија” свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута „третману какав заслужује”.
У исто време, појачавајући притисак, Хитлер убеђује кнеза 4. марта да се „Југославији пружа јединствена прилика, која се неће поновити, да заснује и обезбеди свој положај у реорганизованој Европи. Стајући на страну сила Осовине, Југославија може за себе обезбедити трајну гаранцију Немачке за територијални интегритет”.
Слично је 1938. убеђивао Француску и Британију – да су његове намере према Чехословачкој везане само за Судете. У исто време имао је у тајности планове за комадање те земље. Савезници су му тако олако поклонили наоружање за 30 дивизија и чешку војну индустрију.
У сред драме са осовинским притисцима и понуде САД да се Југославија не приклони фашистичким земљама и тако остане на „правој и победничкој страни”, мада привремено и подлегла, посланик Краљевине у Москви, Милан Гавриловић јавља свом министру Цинцар-Марковићу 18. фебруара 1941, телеграмом Пов. бр. 145: „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасити за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена. На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађаре, Бугаре и опет Италијане.”
Гавриловићев извор је био њему пријатељски наклоњен представник једне осовинске државе који му је пренео своје разговоре са немачким дипломатама у Москви.
Историја је показала да су ове информације биле тачне: по тим линијама извршено је комадање у априлу 1941. Једнако се потврдила тачност извештаја југословенског војног аташеа у Берлину од 28. децембра 1940. да је план за рат против Југославије био довршен у октобру. Када је у јануару 1941. предат кнезу Павлу, он просто није желео да верује у њега, сматрајући да је можда реч о британском подметању.
Да ли је 27. март био британски пуч? Скренимо пажњу да сви извештаји из Београда до касних сати 26. марта указују да пуч још није известан. Они које су Британци финансијски подржавали (не и стварне извршиоце) обећавају да ће можда доћи до њега за неколико дана јер се још тражи личност из редова пензионисаних (!) генерала која би стала на чело. Када је све успешно завршено, а Черчил био одушевљен, британски представници у Београду су у својим рапортима и исказима почели да се отимају о заслуге. Да, Британци су га желели, њихова СОЕ је имала агентуру и спремала диверзије на Дунаву и комуникацијама, али војници који су га извели, своју акцију су планирали још од 1937, како против Милана Стојадиновића, тако и против кнеза Павла. Британци нису могли организовати онакве манифестације у Србији које су избиле по сазнању за пуч, а да то није био одушак нације у складу са њеним осећањем за правду и слободу.
Не само у Британији, пуч је био дочекан и слављен као побуна слободољубивих против зла на многим странама, па и у окупираном и неокупираном делу Француске, где су људи изашли на спонтане манифестације.
