- Poruka
- 43.843
20. maj 1999, Severna Norveška.
Ana Begenholm je imala 29 godina i bila je studentkinja medicine. Tog dana, ona i dve prijateljice su se usudile da poslednje trče po poslednjem prolećnom snegu blizu Narvika.Smejale su se i uživale u svežem vazduhu, miru pejzaža.Ali to je trajalo samo trenutak.Sloj leda. Pogrešno proračunat zaokret.I Ana se okliznula i glavom upala u ledeni potok.Led se zatvorio nad njom.Zarobljena.Pod vodom.Njeni prijatelji su pokušali da je dohvate, ali ih je struja odnela dalje nizvodno, ispod čvrstog leda.Ana je bila svesna. Činilo se da je to beskrajno, borila se da pronađe izlaz, udarajući o led i zadržavajući dah.Onda je pronašla mali vazdušni džep,krhki prostor između leda i vode, i tamo je nastavila da diše.U mraku. U stisku hladnoće.Držala se za oštre stene, lice joj je bilo okrenuto ka jedinom mestu gde je još mogla da diše.Izdržala je četrdeset minuta.Onda je njeno telo polako počelo da otkazuje.Drhtavica. Zbunjenost.I konačno, srce joj je stalo. Spasavanje nije stiglo odmah.Prošlo je još četrdeset minuta.Ukupno osamdeset.Kada su je spasioci konačno izvukli, Ana je bila klinički mrtva.Bez pulsa.Bez disanja.Siva koža. Studentkinja je zurila u prazno.Temperatura tela: 13,7°C.Ali u Tromseu, stotinu kilometara severnije, medicinski tim nije odustao.Znali su pravilo hitne medicine:„Nisi mrtav dok se ne zagreješ i ne umreš.“Povezali su je sa aparatom za srce-pluća.Krv je izvađena, zagrejana, oksigenisana i polako vraćena u njeno telo.Postepeno zagrevanje, milimetar po milimetar, tokom sati.Na 30°C, posle skoro devet sati, Anino srce je ponovo počelo da kuca.Zatim su usledili dani čekanja.Sporo buđenje.Prvi odgovori.Prve reči.Ana je bila živa.I neverovatno, njen mozak je bio netaknut.Pretrpela je periferna neurološka oštećenja - na rukama i stopalima - ali joj je um bio bistar.Prisutan. Potpun.Vratila je svoju pokretljivost. Završila je studije.I godinama kasnije, vratila se tačno tamo gde je sve počelo:u Univerzitetsku bolnicu Tromse, ovog puta ne kao pacijentkinja, već kao radiolog.Prošla je hodnicima koji su je vratili u život.Pored mašina koje su oživele njeno srce.Njen slučaj je proučavan, diskutovan i citiran.Protokoli su promenjeni.Izreka „Nisi mrtav dok se ne zagreješ i ne umreš“ postala je zvanična politika.Njenih 13,7°C postalo je referentna tačka u medicinskim udžbenicima.Čitav svet je nešto naučio od ove mlade žene i od onih koji su odbili da je puste.Provela je 80 minuta pod ledom.Četrdeset minuta je disala.Četrdeset ljudi je doživelo srčani zastoj.A ipak se probudila.I ponovo počela da živi.Dana kada je Ana Bogenholm pala u potok,Medicina je shvatila da ponekadTo nije kraj.To je samo početak.
Ana Begenholm je imala 29 godina i bila je studentkinja medicine. Tog dana, ona i dve prijateljice su se usudile da poslednje trče po poslednjem prolećnom snegu blizu Narvika.Smejale su se i uživale u svežem vazduhu, miru pejzaža.Ali to je trajalo samo trenutak.Sloj leda. Pogrešno proračunat zaokret.I Ana se okliznula i glavom upala u ledeni potok.Led se zatvorio nad njom.Zarobljena.Pod vodom.Njeni prijatelji su pokušali da je dohvate, ali ih je struja odnela dalje nizvodno, ispod čvrstog leda.Ana je bila svesna. Činilo se da je to beskrajno, borila se da pronađe izlaz, udarajući o led i zadržavajući dah.Onda je pronašla mali vazdušni džep,krhki prostor između leda i vode, i tamo je nastavila da diše.U mraku. U stisku hladnoće.Držala se za oštre stene, lice joj je bilo okrenuto ka jedinom mestu gde je još mogla da diše.Izdržala je četrdeset minuta.Onda je njeno telo polako počelo da otkazuje.Drhtavica. Zbunjenost.I konačno, srce joj je stalo. Spasavanje nije stiglo odmah.Prošlo je još četrdeset minuta.Ukupno osamdeset.Kada su je spasioci konačno izvukli, Ana je bila klinički mrtva.Bez pulsa.Bez disanja.Siva koža. Studentkinja je zurila u prazno.Temperatura tela: 13,7°C.Ali u Tromseu, stotinu kilometara severnije, medicinski tim nije odustao.Znali su pravilo hitne medicine:„Nisi mrtav dok se ne zagreješ i ne umreš.“Povezali su je sa aparatom za srce-pluća.Krv je izvađena, zagrejana, oksigenisana i polako vraćena u njeno telo.Postepeno zagrevanje, milimetar po milimetar, tokom sati.Na 30°C, posle skoro devet sati, Anino srce je ponovo počelo da kuca.Zatim su usledili dani čekanja.Sporo buđenje.Prvi odgovori.Prve reči.Ana je bila živa.I neverovatno, njen mozak je bio netaknut.Pretrpela je periferna neurološka oštećenja - na rukama i stopalima - ali joj je um bio bistar.Prisutan. Potpun.Vratila je svoju pokretljivost. Završila je studije.I godinama kasnije, vratila se tačno tamo gde je sve počelo:u Univerzitetsku bolnicu Tromse, ovog puta ne kao pacijentkinja, već kao radiolog.Prošla je hodnicima koji su je vratili u život.Pored mašina koje su oživele njeno srce.Njen slučaj je proučavan, diskutovan i citiran.Protokoli su promenjeni.Izreka „Nisi mrtav dok se ne zagreješ i ne umreš“ postala je zvanična politika.Njenih 13,7°C postalo je referentna tačka u medicinskim udžbenicima.Čitav svet je nešto naučio od ove mlade žene i od onih koji su odbili da je puste.Provela je 80 minuta pod ledom.Četrdeset minuta je disala.Četrdeset ljudi je doživelo srčani zastoj.A ipak se probudila.I ponovo počela da živi.Dana kada je Ana Bogenholm pala u potok,Medicina je shvatila da ponekadTo nije kraj.To je samo početak.
