Quantcast

17. BEŠEVIĆEVE BEBE

Željko B.

Primećen član
Poruka
698
Probudio sam se uoči svitanja, bilo je prilično hladno. Obukoh se i izađoh na terasu da ispušim jednu i da krenem po Slavka. Cekana nije dozvoljavala da pušim u našoj sobi, pa sam koristio trikove. Naravno da je znala, ali je to sa osmehom tolerisala.

Pomislih da je ovo možda poslednje bezbrižno jutro. Nisam bio svestan koliko je to tačno. Odmahnuh glavom i pokušah da se nečujno iskradem. Naravno, nisam uspeo, Cekana je oduvek imala lagan san. Ranije me je uvek budila za školu, sve i da smo prethodnu noć bančili. Sumnjao sam da ima trunku vampirske krvi u sebi.

„Volim te. Ne brini za mene, samo mi se vrati“, ispratiše me njene reči.

„Hoću, ljubavi, ne sumnjaj u to“, ostadoše da trepere u vazduhu moje reči.

Ispred zgrade je stajao Slavko sa podočnjacima veličine šoljice za kafu.

„Je l’ si ti sa Mujom kovao konje po Mesecu, bre?“, pokušah da ga zasmejem.

„Onaj mali nije normalan definitivno. Celu noć je vileneo. Urnisaće majku. Umislio je da treba da nauči japanski i sricao je sve reči koje je kod babe čuo. Došlo mi je da zacementiram uši“, žalio se Slavko.

Na trenutak sam saosećao sa njim, a onda sam se zacenio od smeha i strateški pobegao da me neispavani Bosanac ne odvali od batina.

Brzo stigosmo do Beševićeve kancelarije. Naravno, on je već bio tamo. Taj je, valjda, i živeo u njoj. Baš sam zlurad, nikako nisam mogao da se naviknem na ovakvog višeg inspektora, nedostajao mi je onaj Bešević. Zamislite, smršao je, ošišao se i čak je počeo da pere kosu. Strašno… Kuda ovaj svet vodi? Ovo je najava sudnjeg dana. Zakikotah se.

„Opet me ogovaraš u mislima, Svileni?“, prozbori drug Bešević umesto da poželi dobro jutro.

„Ni nakraj pameti mi nije, gospodine viši inspektore“, odcvrkutah.

„Dosta zezanja, imamo puno posla, a već kasnimo“, opomenu me Bešević.

Gospodin viši inspektor pozva nekog, svetla se pogasiše i na zidu, umesto na platnu, počeše da se smenjuju slike. Poprilično zbunjen, htedoh da Slavku kažem to, ali on me utiša. Polako sam počeo da shvatam šta vidim. Gledao sam Slavka i sebe u Senovitoj ulici kako razgovaramo sa zidom. Tačnije, to nije bio zid, već Nosferatu, ali se on nije video. Usledila je slika sa drugog mesta. U tajanstvenoj kući, Berkut pretura po nekim papirima, psujući i na ruskom i na nekom od sibirskih dijalekata. A onda je zastao, očigledno našavši ono što je tražio, i brzo napusti sobu, ne obraćajući pažnju na nered koji je ostavio za sobom. Sledeća slika je bila ispred kuće na kojoj više nije bilo Slavka i mene. Džim Morison je parkirao svoj motor pored Berkutove „volge“. Prozor se otvorio i videla se ruka koja dodaje onaj papir Džimu. Ovaj ga trpa u džep od jakne i brzo se udalji. Znao sam šta sledi – sad smo Slavko i ja izašli iz dvorišta i naleteli na Ptičurinu. Snimak se tu prekinuo i svetla su se upalila.

„Zbog ovog papira je Džim ubijen“, progovori Bešević.

„Šta je pisalo na njemu i kakve veze to ima sa Berkutom?“, preduhitri me Slavko.

„Poruka vojvodi Mitru iz Dubiča koju je presrela Mata, a kojom ga obaveštavaju da je pošiljka spremna i da će stići u Grad brzo, a da se on spremi da je preuzme i da čeka dalja uputstva“, obavesti nas Bešević.

„Kakva pošiljka?“, opet je Slavko bio brži od mene. Bosanac se raspričao. Kuma deluje pozitivno na njega, zadovoljno sam zaključio.

„Nismo sigurni, zato je Berkut i odleteo na Kubu. Tamo su izgleda odgovori“, zamišljeno mu odgovori Bešević.

„Nema svrhe da sad gubimo vreme, potrebno je da vas četvoricu što pre ekspedujem na Siciliju kod Klemence. On će se pobrinuti da vas prebaci na Kubu kroz američku blokadu. Do mora će vas voziti Boško. Pošto ide kroz krajeve gde ste sva trojica ratovali, postoji opasnost da vas prepoznaju. Moramo da računamo na to. Probajte da malo smirite narav, Slavko, i da ne nalećete na razjarene muževe koji se još sećaju tvog orgijanja, Mirko.“

Zaustih da nešto odgovorim, ali sam znao da nema svrhe raspravljati se o nečemu što je, iskreno rečeno, i bila istina.

„Na moru vas čeka Korto, on će se pobrinuti da vas u jednom komadu preda debelom“, mislio je na Klemencu.

„A Kro Kap? Neće nam praviti probleme?“, upade Slavko.

„Neće, svojevremeno sam mu namestio meč, sad je vreme da mi vrati uslugu“, preseče ga otac.

„E, ******, taman sam se poradovao da ćemo konačno saznati ko je najjači na Balkanu“, razočarano dodade Slavko.

„Sinko, mani se gluposti. Prvo posao, onda zadovoljstvo“, očinski ga posavetova Bešević.

„Odeća, pare i oružje su vam u koferima. Vreme je da doručkujemo. Taman će da dođe Boško i možete da krenete.“

„Čekaj, bre, nismo se ni pozdravili sa ženama. Uostalom, nisi nas upoznao ni sa ostatkom ekipe“, pobuni se Slavkec.

„Prvo jelo, ondak na put“, pokušah da budem duhovit.

U tom momentu, jedan službenik unese dve tepsije bureka koji se još pušio i jogurt u tetrapaku koji sam najbolje obožavao.

„Je l’ niški?“, upitah.

„Jeste, doneo gazda Ivko jutros“, odgovori mi on.

Slavko još nije počeo da jede, a već je gunđao da to nije burek, već pita i da je jedino bosanski burek pravi burek i da smo nas dvojica nacionalisti. No, to mu nije smetalo da smlati celu tepsiju kad je završio svoju tiradu.

Taman smo završili, kad u kancelariju uđe Boško sa još dvojicom.

„Ovo su Mihalj Kertes i Perica“, predstavi ih Boško.

„Mihalj je stručnjak za falsifikovanje pasoša, međunarodne carinske propise. Najbolji poznavalac švercerskih kanala. Svira gajde i stručnjak je za montažu i demontažu bombi. Jedina mana mu je što počinje da cinkari čim neko podigne glas na njega. Preporuka je da mu ne odajete više nego što je nužno“, objasni Bešević.

„Perica je egzekutor. Vrhunski profesionalac, obučen da ubija na bezbroj poznatih i nepoznatih načina, mada najviše voli kad to radi golim rukama. Obožava šnenokle i poželjno je da mu ih obezbedite u dovoljnim količinama. Slaba tačka su mu ljudi koji ne vole karanfile. Kad ih sretne, podivlja i onda nije kooperativan“, izdeklamova Boškić.

„Vreme je, momci, upoznajte se u kolima. Gorivo sipajte na našoj pumpi u zgradi“, pozdravi se Bešević i vrati se nazad u svoju kancelariju.

Upadosmo u kola, još nesvesni šta će nam se sve desiti. Sa zvučnika se čulo:

„Zbogom, prvi nerođeni sine;

zbogom, ružo; zbogom, ruzmarine;

zbogom, leto, jeseni, zimo;

odlazimo da ih pobedimo.

Kad je draga da odlazim čula;

za kalpak mi neven zadenula.

Zbogom, prvi nerođeni sine;

zbogom, ružo; zbogom, ruzmarine!“
 

Top