Quantcast

16. UOBIČAJENA NEUOBIČAJENOST

Željko B.

Primećen član
Poruka
650
Dani koji su sledili doneli su smirenje. Svakog čuda tri dana dosta. Doduše, tu je pomogao i strah od Beševića. Ljudi su šapatom komentarisali, pa je i taj šapat utihnuo. Koga je bilo briga koliko dece ima viši inspektor, da li mu je snajka Japanka ili Jadranka, da li mu sin hrče dok spava, da li je ruski špijun ili ne. Bilo je to nebitno u Gradu u kom svako svakoga nadgleda.

Vest da je ubijena neka ocvala špijunka, smenila je nova o sukobu između bandi rokera i narodnjaka. Surov događaj u kome je glavu izgubio Džim Morison. Šuškalo se par dana da je kralj guštera ubijen jer je pokušao da prevari poslodavca i nije mu isporučio robu. U ovom slučaju, robu je predstavljao neki tajanstveni spisak o kome niko nije znao ništa.

Pa, i to je brzo zaboravljeno. Kuma Mochizuki je od jonina postala kunoiči, šuriken je zamenila varjačom i štapićem. Vrištao sam od smeha gledajući Slavka kako svojim medveđim prstima drži štapiće dok pokušava da jede pasulj. Molio je kumu da mu dopusti da koristi kašiku, ali ona je bila neumoljiva, pod izgovorom da idu u Nagano u posetu njenoj majci. Slavko je bogoradao što zbog štapića, što zbog tašte, a ono čudovište Čak je umiralo od smeha, izazivajući talase mučnine kod svoje jadne majke. Još jedan razlog da mu dam po dupetu čim se rodi.

Cekana i ja smo dosta jeftino prošli u celoj toj gunguli. Tačnije, mislim da smo i profitirali. Malo je onih koji su nas optuživali, tu i tamo poneki Gebelsov saborac ili sledbenik vojvode Mitra iz Dubiča. Sa druge strane, Cekana je imala milion nastupa po klubovima i svadbama. Drugim rečima, postala je VIP riba. Meni je to imponovalo, mada ne mogu da kažem da nisam bio ljubomoran, ali se sve to brisalo u našem gnezdu.

Ah, da… Zaboravio sam da vam kažem da su nam Merlinka i Rik ustupili zadnji sprat u njihovoj zgradi da ga renoviramo. Dešavalo se da dobijem neverovatan nagon da ubijem nekog od preduzimača ili Cekanu koja je menjala planove na dnevnom nivou. Ženska posla! Na useljenju su nam bili svi koji su bili i na svadbi, osim onih koji su trenutno bili na državnom kazanu, tačnije u bajboku. Jedino je Hanibal Lektor došao sam. Proveli smo predivno veče uz vino. Na poklon nam je doneo suve kobasice. Tvrdio je da su njegov specijalitet. Posle dugog većanja, Cekana i ja smo odlučili da ih sahranimo na lokalnom groblju. Bez probanja, podrazumeva se.

Rik je se uortačio sa Raskoljnjikovim i Aljonom. Klub je bio hit. Cekana je pevala na otvaranju sezone. Šef obezbeđenja im je bio Hulk. Ni najmanji eksces do sada nisu imali, niko nije smeo da iznervira Zelenog, čak je prestao i da pije. Umalo se nisam šlogirao kad sam ga video sa čašom soka.

Slavko se vratio iz Nagana sa dve torbe poklona i tužnom facom ko da su mu pobili sve najmilije. Kad sam se smirio posle polusatnog smeha, saznao sam da u Japanu ne natiču ovce na ražanj, da su im porcije minijaturne, da je iskrivio kičmu od naklona i da je nahladio noge jer su im jorgani toliko kratki da je od kolena nadole bio go. Jadni Slavko, baš mi ga je žao… Al’ zamalo. Nek je i njemu neko doakao za sve one godine koje sam proveo na terasi zbog njegovog: „Mirko, pazi metak!" Žalio se i na Čaka. Malac je umislio da mora odmah da se rodi jer u stomaku nema mesta da vežba pokrete koje je naučio prisluškujući razgovore u ujčevini.

„Ko je još video da se beba rodi pre roka? Koji Bog zapoveda, ja l’ naš, ja l’ onaj žuti?“, reče bivši šmeker, a sadašnji otac porodice.

Ipak ću onog malog da isprebijam, dok još mogu, pomislio sam. Uz gomilu poljubaca i ulagivanja našim lepšim polovinama, izmolili smo dozvolu da odemo „Kod Sigmunda" da evociramo uspomene, što je bilo objašnjenje, ali u stvarnosti sledilo je opijanje i jedenje, a možda i štipkanje konobarica, pod uslovom da novi menadžment nije postavio kamere.

Nismo se kako treba zavalili u stolice, koje su se izgleda smanjile koliko me pamćenje služi ili sam se ja to udebljao, kad mi zazvoni telefon. Pomislio sam da je ženski tim promenio svoju odluku i skratio nam vreme do povratka na – odmah. Nisam pogodio, bio je to Berkut.

„Gde si, Ptičurino? Nema te odavno."

Nije reagovao na šalu, a to nije ličilo na njega.

„Slušaj me pažljivo, nemam puno vremena da vodimo čapras-divan. Javi se sutra Beševiću, on je upoznat sa svim, daće vam logistiku, pare i oružje. Za tri dana morate da stignete na Siciliju, tamo vas čeka stari drugar Klemenca. On će vam dati uputstva za dalje i obezbediti vezu da stignete do mene. Imajte u vidu da je Grad u velikoj opasnosti i da samo vas dvojica možete da pomognete. Neka ona Slavkova veštica povede Cekanu u svoj dođo i neka vas tamo sačekaju obe. До свидания товарищи", reče i prekide vezu.

Nijednog trenutka se nismo dvoumili, ipak smo mi bili dužni Berkutu, a ne on nama. Sada je išao najteži deo, trebalo je objasniti našim suprugama šta je to važnije od njih da mi odlazimo, a pojma nismo imali gde idemo.

„Presede nam piće, kud i dođosmo!", iznervirano reče Slavko.

„Biće sve dobro, Berkut je prvo pozvao nas dve, a sad dajte nešto žestoko“, reče kuma sedajući pokraj nas.

Nikada je nisam čuo da izgovori ovoliko reči odjednom. Izgleda da nije tačno da se nindže ne plaše ničega. U očima joj se videla ljubav prema obojici i neizmerna briga. Onaj davež od Čaka je insistirao da se pothitno rodi i da pođe sa nama da nas štiti jer on je, kako sam kaže, obučeni nindža. Cekana je samo ćutala i nije se bunila.

„Vreme je za spavanje, sutra nas čeka dug dan".

Nisam bio siguran da li sam ovo rekao naglas ili sam samo pomislio. Krenusmo u noć, svi utonuli u svoje misli.

 

Top