Quantcast

13. RUSKA DILEMA

Željko B.

Primećen član
Poruka
570
Teška srca sam ostavio Cekanu i krenuo da vidim šta hoće on. Trebao mi je Boško da mi pokaže put Naravno, Insekta nikad nije bilo kada mi je potreban. Šta je, tu je, slegoh ramenima i krenuh. Bar da sam znao gde je to. Utom naiđe Rik.
„Gde ćeš? Mogu li da ti pomognem?“
„Teško da možeš“, rekoh mu.
„Ako si krenuo kod Rodiona Rodionoviča, možemo zajedno.“
Razjapih usta od iznenađenja.
„Odakle ti to?“
„Prvo, ideš pešice, a ti ideš pešice samo kada pojma nemaš gde ćeš. A drugo, kod njega si upoznao buduću ženu, pa pomislih da si se možda tamo zaputio“, reče Rik uz najneviniju facu.
Vidi, vidi... Matori nije ni najmanje naivan, pomislih i reših da iskoristim datu situaciju.
„Hajde, upadaj, da nas Rus ne čeka“, pozva me Rik.
Vožnja je trajala nenormalno kratko. Taman što smo prošli most, Rik se odvoji na kolski put i zaustavi se. Ništa mi nije bilo jasno. Boško nas je vozio skoro sat vremena i ono mesto gde nas je izbacio nije bilo ni nalik ovom. Rik se umalo nije zacenio od smeha.
„Znači, i tebe je zavrnuo? To mu je prastara fora. Navuče naivne da plate trostruko od prave cene, ali, pošto je tebe vozio za džabe, mislim da je samo želeo da se našali sa tobom.“
Berkuta nije bilo. Pretpostavljam da je zapalio na Kubu. Pokucasmo obojica u isti mah.
„Дорогой мой, спасибо что пришли“, začu se poznati promukli glas.
Nekoliko sekundi smo zastali da nam se oči priviknu na polumrak. Za stolom u uglu sedeo je Raskoljnjikov sa pištoljem u rukama i dopola ispijenom bocom „percovke“ na stolu. Preko puta njega, vezan i sa tragovima udaraca na licu, sedeo je Gebels.
„Šta se ovde dešava?“, upita Rik.
„Он убил Мату Хари“, odgovori Raskoljnjikov.
„Hajde, bre, baboljube, prekini sa tim foliranjem. Znam da odlično pričaš gradski, ne patetiši.“
„Govorim, ali ovako je dramatičnije.“
„Sad nam lepo ispričaj što si vezao i prebio ovu gnjidu?“, preteći prosikta Rik.
Setih se da Rik krivi Gebelsa za neke njihove neraščišćene račune još iz Pariza.
„Gebels je ubio Matu Hari po Aljoninoj naredbi. Sad će babac u zatvor i tamo će da manjka, pa neću moći da je ubijem. Izeš Raskoljnjikova bez babe, Fjodor će da me izbaci u sledećem izdanju“, kukumavčio je Rodion Rodionovič.
„Ko ti je to rekao?“, upitah.
Po glavi mi se motala nelogičnost u ovom scenariju. Gebels je bio zlo, ali ne i ubica. Nije on imao želudac za tako nešto.
„Berkut“, kao iz topa mi odgovori.
Pa, da! Ptičurina je zbrisala na Kubu dok stvar ne legne, pomislih. Ipak sam naglas odbio to kao nemoguće, ni sam ne znam zbog čega. Berkut jeste egzekutor, ali nikada ne bi ovako nešto uradio zbog želja jedne babe.
Ostavih priču o Berkutu po strani i postavih mu sledeće pitanje: „A šta je Gebels trebalo da donese tebi?“
Rizikovao sam da ispadnem glup.
„Ljubavna pisma kojа sam slao Mati“, bio je iskren.
Znao sam da ne laže.
„Je l` ih doneo?“
„Nije, ali mi je doneo ovo.“
Pruži mi jedan papir. Nije mi bilo jasno šta mi je to dao, pa sam morao da se prisetim nemačkog i da koliko-toliko prevedem na gradski ono što držim u rukama. Bio je to neki račun, i to pozamašan. Račun sa neke švapske klinike za operaciju promene pola.
Ni sad mi nije dopiralo do mozga kome ovo može biti važno. I na kraju pročitah da je Mata platila Goranu B. operaciju promene pola. Ni to me nije u prvom momentu prizvalo pameti.
Onda je nešto kliknulo i kockice su se posložile. Okrenuo sam se prema Riku, žarko želeći da demantuje misao koja se polako kristalisala u mojoj glavi.
Pogledao me je kao da zna o čemu razmišljam i samo je rekao: „Da, Goran B. se sada zove Cekana.“
Ostao sam bez daha. Svet oko mene je počeo da se urušava. Mislio sam da će mi srce iskočiti. Ustao sam i pošao napolje, ne znajući ni šta da radim, ni kuda da idem.
Šetao sam besciljno, ne mereći ni vreme, ni suze. Nisam se trudio da ih zaustavim. Hiljadu neodgovorenih pitanja je visilo u vazduhu, a ja sam se plašio da ih postavim. Znao sam duboko u sebi gde treba da krenem, ali se nisam usuđivao da načinim taj korak. Zaštooooo?
U taj mah primetih Rika. Ko zna koliko vremena je tu stajao...
„Upadaj, ne postoji ništa toliko teško što boca viskija sa drugarom ne može da reši“, reče mi.
Nisam bio raspoložen za piće, ali mi je prijala Rikova staloženost i pristadoh da krenem sa njim. Gore od ovoga ne može biti. Doveo me je „Kod Sigmunda“, a ja nisam bio spreman za suočavanje sa drugima. Nadao sam se da jelokal prazan. Naravno da sam se prevario.
Na vratima me je dočekala Slavkova tradicionalna pesma za ispijanje bosanske „ubiljudovače“ i krik: „EVO MENI MOGA KUMA! KUME!!!“
Kad su prozori i čaše prestali da zveckaju, čuo sam:
„Kad sam bio mlađan lovac ja,
jedna me je moma volela.
Divnog oka, a još lepši stas,
za lovca je to najveća slas’.
Hitra noga, vedro čelo,
daj, devojko, lice belo.
Meni svaka ljubit’ se da.
Eto tako živi lovac mlad!
Kad ujutro pođem u lov ja,
isprati me moja dragana.
Nekoliko poljubaca da
i sav srećan pođem u lov ja.
Kad bi ljudi moj život znali,
svi bi redom lovci postali.
Uživanje na sve strane svud.
Ima l’ lepše, ima l’ bolje kud?
Zec, lisica, jarebica,
divlja patka, prepelica,
pa i golub i grlica
i pokoja komšinica.
Zec, lisica, jarebica,
divlja patka, prepelica,
pa i golub i grlica
i pokoja devojčica.“
Nisam imao snage da se pobunim kad su mi uvalili punu čašu u ruke i naterali me da je popijem na eks, a posle treće, ni želje da to uradim.
„Šta je, bre, ovo, Slavko?“
„Momačko veče“, odgovori mi on.
„Koje po redu, čoveče?“
„Treća repriza, a biće ih bar još tri", odvali moj kum i ostade živ.
Kuma Mochizuki je na ovo samo zadovoljno klimala glavom. Gospode Bože, šta učini ova bosanska ispičutura od smerne nindža kraljice, pomislih, ali, za svaki slučaj, ne izgovorih. Još fali da počne da piše haiku poeziju na bosanskom, sačuvaj me i sakloni.
Kao da je samo to čekala, ona izrecitova:
„Sve od Bosne pa do Japana,
biće zemlja partizana.
Mirko, pazi metak!"
Definitivno je ćaknuta. Ova će da rodi blizance, a ja ću da im dam imena Mujo i Haso da napakostim Beševiću, iako će da se rodi samo kuronja. Zlobno sam se cerekao u sebi.
„Ja nisam blizanac, bre! Ja sam jedan jedini! I ne zovem se Mujo, nego Čak. Čak Noris. Da li si ti zaboravio šta si mi obećao?“, začu se tihi glasić.
Vreme je da se manem alkohola, počeo sam da haluciniram. Osvrnuh se da vidim da li je neko čuo.
Srećom, svi su se zabavljali nečim, mahom lokanjem i ožderavanjem. Gospodin viši inspektor je bio u svom elementu. Sedeo je pokraj Slavka, nežno gledao snajku, pazio da svi gosti imaju pune čaše, terao Srebrnog da leti naopačke po kafani, čašćavao svirce i lomio čaše od kristala.
Merlinka je pazila na Mochizuki i krajičkom oka nadgledala šta radi Rik. Cvetala je i pevušila. Ljubav stvarno čini čuda. Svi su bili tu. Stalni gosti, a i osoblje, samo je nedostajala mala Lola. Upitah gde je. Kolektivno su svi slegli ramenima. Posle razgovora sa trudnicom, niko je više nije video. I neće, bio sam siguran u to. Prilično je nezdravo umisliti da možeš da otmeš dečka nindži i da pri tom ostaneš u jednom komadu.
Nije više bilo razloga da odlažem, došao je čas da razgovaram sa Beševićem. Strah koji sam osećao prema njemu od mog i Goranovog detinjstva je netragom nestao. Umesto jakog i opasnog čoveka od koga je drhtao ceo grad, ispred mene je stajao starac, propao ko zapušten vinograd, što bi rekli moji dileri voća i povrća sa gradskih pijaca. Stari lisac je ukapirao da hoću nešto od njega i sa bocom pića se dovukao i seo pokraj mene.
„Pucaj", ne sluteći šta ga čeka, strogim glasom naredi viši inspektor.
U momentu shvatih da se Bešević plaši od onoga šta ću mu reći. Ja sam valjda jedini čovek koji ga je video u takvom stanju i ima šanse da ostanem živ. Neću mu dati tu prednost, dadoh mu račun iz švapske klinike, ne progovarajući ni reč. Pomno sam ga posmatrao. Čitao je pažljivo, pa opet, desetinu puta, kao da ne razume šta tu piše. Znao sam da čita bar sedam svetskih jezika i isto toliko narečja i dijalekata. Promena je počela. Prvo su mu se napeli mišići na rukama, skoro do pucanja. Zatim su mu iskočile vene na čelu. Iza prividnog mira, krio se vulkan koji je pretio da eksplodira. Odavale su ga jedino oči. Gledajući ga, shvatio sam šta znači ona narodna: „Da pogled može da ubija, ja bih bio na mestu mrtav."
Nisam se mnogo potresao ili je rakija ipak učinila svoje. Večnost je prošla dok nije progovorio, a onda je provalilo iz njega: neće da čuje za njega i **** mater sam sebi što je pravio decu sa onim engleskim degenericima i da je sve to rođeno u incestu i rađa se pokvareno, zna on to, a da je oduvek znao da od Gorana ništa dobro ne može da očekuje. Kaže i da će ga uhapsiti i zatvoriti sa crncima pederima da ga zadovolje, da mu se muška kita ogadi za sva vremena, i da sam i ja isti kao i on i da sam ga ja sigurno i upropastio, pa pobegao u partizane.
„Dostaaaaaaa... Sad je zaista bilo dostaaaaa", začu se.
Cela sala se osvrtala. Nikome nije bilo jasno ko to govori.
„U jednom danu si dobio sina, ćerku, snahu i unuka. Umesto da zahvaljuješ Bogu ili Lenjinu, kome god ti volja, ti kuneš i bogoradaš kao neka zadušna baba. Diži svoju debelu guzicu i dovedi je ovamo."
Zbunjeni Bešević zausti nešto da kaže, ali ne stiže.
„Je l’ ti sediš na ušima? Marš tamo i ne vraćaj se bez nje."
Tajanstveni glas je nastavio da zbunjuje okupljene. Mochizuki i ja se samo pogledasmo i nasmešismo jedno drugom. Shvatila je da znam da to govori njeno nerođeno dete i prstom mi pokaza da ćutim. Klimnuh joj glavom u znak da sam razumeo i istrčah za Beševićem.
 
Top