Quantcast

12. MIRKO SNUJE, BOG ODLUČUJE

Željko B.

Primećen član
Poruka
570
Onog trenutka kada smo ušli u stan, tačnije kad smo pogodili ulaz, telefon je počeo da zvoni. Prvo je zvao Slavko da pita šta se uzima protiv mučnine. Naravno, ne njegove, jer je on mogao da pojede mrtvog psa, tepsiju šnenokli i da popije flašu terpentina i da pita da li ima još. Surova nindža kraljica se pretvorila u nežnu i mušičavu nindža trudnicu. Pitao me je i hoćemo li Cekana i ja da idemo sa njima da biramo tortu za svadbu. Rekao mi je i da joj je mama iz Nagana poslala neki čaj, pa da svratimo da ga popijemo ili smotamo, šta god već.

Cekana me je zbunjeno gledala. Rekoh joj da kum nije dugme. Lice joj se zajapurilo, nisam bio načisto zašto. Taman sam se usredsredio na njene grudi, one male koje stanu u šaku, kad...

...zazvoni ponovo. Sad Merlinka. Ushićeno mi je pričala: kako ju je Rik zaprosio i kako su dijamanti najbolji prijatelji svake devojke, kako je Rik prodao bar nekom Stojku iz „Balkan-ekspresa“ i da on mora da je Rus, a da ja neizostavno treba da im budem kum, ne samo zato što su ih odbili svi koje su zvali pre mene i zato što je kapetan Luis osuđen kao kolaboracionista i ne daju mu da izađe za vikend, već zato što sam, valjda, jedini sa kojim nije spavala. Rekla je i da su odabrali pesmu za prvi ples i počela je da mi je peva:

„Before you

My whole life was acapella

Now a symphony's

The only song to sing

Before you

My whole life was acapella

Now a symphony's

The only song to sing

You are the drum in my heart beat

Bass and guitar lead

Stuck on the notes you play

My heart that you play on

Red like a crayon

I can't walk away

You are the drum in my heart beat

Bass and guitar lead

Stuck on the notes you play

My heart that you play on

Red like a crayon

I can't walk away

You are the drum in my heart beat

Bass and guitar lead

Stuck on the notes you play

My heart that you play on

Red like a crayon

I can't walk away.“

Tu negde sam i prekinuo vezu, nadajući se da neće primetiti. Postalo je jasno da od seksa opet neće biti ništa. Osećao sam se malo frustrirano, ali me je Cekana oraspoložila. Previjala se od smeha, donoseći nam ledeni „pepsi“, uz opasku da on garant gasi plamen. I nije bila u pravu, ali – šta je, tu je.

Telefon je, to se podrazumevalo, nastavio da zvoni. Hulk me je pozvao, bar mislim da jeste, na izložbu bonsai drveća, a Hanibal Lektor na večeru, uz opasku da ponesem sos od tartufa. Ljubazno sam mu se zahvalio i odbio. Srebrni nam je doneo buritose, pravdajući se da je zaboravio ko ih je naručio i da ga spasim jer će mu gazda Jung odbiti od ionako male plate. Berkut me je obavestio da neodložno mora na Kubu da reši neki problem Fidelu i moli me da mu pričuvam balalajku ili lajku. Ostalo nisam uspeo da čujem od rafala koji su zvonili u pozadini.

„Donesi neku klopu. Ovo će da potraje“, rekoh Cekani.

Složila se sa mnom momentalno, tačnije u pauzi dok je hvatala vazduh od smeha. Podgrejani buritosi dobro idu uz ledeni „pepsi“, mogu vam reći. Pijani Čarls nam je recitovao:

,,Ti si, ipak, samo žena.

Svi smo predodređeni da budemo nešto.

Pauk, kuvar, slon,

kao da je svako od nas slika

koja visi na zidu galerije.

A sad se slika okreće na leđa

i preko obline ramena vidim

polovinu usta, jedno oko i skoro ceo nos.

Ostatak je skriven,

ali znam da si savremeno, moderno, živo delo.

Možda ne besmrtno, ali vodili smo ljubav.

Molim te, nastavi da hrčeš."

Pitao me je da li mi se dopadaju stihovi, a ja njega kad će plata. Prekinuo je vezu.

Bešević se interesovao šta se poklanja davno izgubljenom sinu.

„Bazen“, rekoh.

„Kakav sad bazen?“, negodovao je viši inspektor.

„Pun rakije“, rekoh i sad ja prekinuh vezu.

Mislim da sam čuo njegov urlik kroz otvorena vrata terase Cekaninog stana. Kada je čula ko me je zvao, Cekana se stresla i uplašeno privila uz mene, a onda počela nekontrolisano da se smeje, pominjući da su mu se snovi konačno ostvarili.

„Kome?“, upitah je.

„Višem inspektoru, naravno“, procedi zlobno.

Nisam je razumeo. Taman kad htedoh da je upitam da mi objasni, na moje ogromno iznenađenje, nećete verovati, ali – telefon je zazvonio. Kim nam je samo čestitao. Mogao bih se zakleti i da je zaplakao. Nije mi bilo jasno.

Raskoljnjikov me je molio da dođem, kaže – pitanje je života i smrti. Kod Rusa je uvek pitanje života i smrti, čak i kad biraju da li će jesti peljmene ili boršč. Tonući polako u san, obećao sam da dolazim.

Zadnje što sam čuo su Cekanine reči da ona nije ono što mislim da jeste. Odgovorih joj da ne brine i da ni ja nisam neka cvećka i da su žene bez prošlosti bezukusne kao pasulj bez zaprške. Ostalog se ne sećam.

 
Top