- Baš tako. Mada postoje velike razlike u osvešćenosti ljudi dobro je znati da nijedan čovek nije u potpunosti osvešćen i nepogrešiv. Svako iskušenje i situacija iznosi drugačiju dubinu duše, visinu razuma i širinu misli stvarajući jedinstven doživljaj i razumevanje. U nekima sagledamo istinu, u nekima ne. Zbog toga stalno učimo. Učenje nije ništa drugo nego razotkrivanje i proširivanje istine. Apsolutna istina postoji samo u Jednoj svesti univerzuma. Ovde je relativna. Da li vam se ikada desilo da ste mislili za nešto da je istina da bi kasnije to dopunili? Ponekad i shvatili da ste bili u zabludi?
- Desilo se. Ne jednom. Više puta.
- Istina se spoznaje samo u momentima kada um koristi puni svesni kapacitet. Tek kada se ljubav sjedini s razumom iskrsnu misli istine.
- Ali, ljubav nije uvek u skladu sa razumom. Nije redak slučaj da razum kaže jedno, a scre želi suprotno tome.
- U pravu ste. Ljubav se često poistovećuje željama srca i romantikom. Medjutim, srce nije isto što i duša. Romantika je samo jedna od manifestacija ljubavi. Ljubav duše je kompleksnija i sveobuhvatnija. Karakteriše je nesebičnost, empatija, saosećanje, plemenitost. Kroz nju se celo biće ispuni harmonijom, mirom i spokojstvom.
To o čemu govorite je strast. Strast je sebična. Ne mari za nikoga ili ništa osim zadovoljenja vlastite potrebe. Zaslepljena je vatrom čula. U njoj nema sklada i mira, već nosi nemir. Ponekad i destrukciju ako je neobuzdana i opsesivna.
- Koja je razlika izmedju srca i duše?
- Srce žudi za fizičkim zadovoljstvima. Iako može imati plemenite porive oni su ograničeni trenutnim životom i okolnostima. Duša je neuništiva, nematerijalna suština iza tela koja teži univerzalnom skladu, a ne samo zadovoljenju ličnih želja. Pogotovo ako mogu nekoga povredititi i oštetiti.
- Da li to znači da ljubav duše prevazilazi ograničenost trenutnim životom?
-Da. Duša stiče mudrost kroz svaku inkarnaciju, ali nije ograničena njima. Zato nije pristrasna kao srce.
- Možda je to razlog što većina budističkih i hinduističkih učenja smatra da su želje i strasti uzrok patnje. Po njima nije moguće postići prosvetljenje i osloboditi se reinkarnacije ukoliko se veže za ovaj život. Diskutabilno je da li se uopšte može izbeći želji? Svaki izbor i odluka nastaje iz nekog opredeljenja i uverenja.
Saglasnost s budističkim učenjem ne može nastati bez uverenja u njegovu istinitost. S verovanjem da je želja uzrok patnje javlja se želja da se nema želja, a time i nastojanje da se izbegnu uzbudjenja i vezanost za bilo koga i bilo šta. To vodi u drugu krajnost ili ravnodušnost i bezosećajnost. Pitanje je da li je to zaista način postizanja srećnije egzistencije i duhovnog budjenja?
U osnovi takvog stava i motiva je briga za vlastitu dobrobit i izbavljenje od reinkarnacije, što je sebično. Ne verujem da razvoj takvih osobina vodi napretku. Naravno da briga o sebi mora postojati, ali ne tako da se otudji od ostalih bića i života. Za mene je konekcija i saosećanje s drugima najvažnija karakteristika koja se treba razvijati da bi se postiglo blagostanje.
- Slažem se. Ne treba se previše vezati za ovaj život, ali ga ne treba ni odbaciti jer kroz njega stičemo iskustva i učimo. Iako je u suštini sve Jedno, ovde s razlogom postoje razlike i dualnost. Ignorisanje i poricanje suprotnosti ne vodi osvešćivanju, već njihovo razumevanje i uskladjivanje. Sklad i mir je u balansu, a ne odlasku u krajnost. I pasivnost i aktivnost je podjednako potrebna i ima vreme primene isto kao strasti i želje.
Nisu sve strasti i želje loše. Neke proističu iz duhovnog potencijala kao entuzijazam i radost kreativnog stvaralaštva i tako podstiču napredak. Sve to pomaže da se otkrivaju skrivene blagodeti života i dublji smisao. Konstruktivne strasti i želje se usmeravaju razumom za razliku od destruktivnih.
- Kažete da je ljubav u svakoj duši. Ali, ima okrutnih ljudi koji ne osećaju ljubav niti se saosećaju sa drugima. Za njih se kaže da nemaju dušu. Šta je s njima?
- Svaki čovek ima dušu i živu ljubav unutar nje.
- Šta je živa ljubav?
- Dubina koja nije statična, konačna i ograničena, već dinamična. Neprestano se produbljuje. Isto se odnosi i na visinu duha i širinu mišljenja. To trojstvo je Jedna svest, Jedno Sopstvo; suština živog bića. Kada se ego udaljava od te suštine udaljava se od ljubavi, konstruktivnosti i mudrosti. Formira misli samo kroz spoljašnje vrednosti i destruktivne unutrašnje nagone i osećanja. Obuhvati usko polje razuma ili informacija, pa nema punu samosvest da shvati suštinske vrednosti. Samo onda kada misao prodre u dušu postigne duhovnu visinu kojom se proširi razumevanje i dobije dovoljno informacija da se vidi istina.
- Iz toga proizilazi da ljudi koji ne osećaju ljubav ne mogu otkrivati istinu. To nije tačno. Ima ih dosta koji su natprosečno inteligentni.
- U to ne sumnjam. Nedostatak duhovnog uvida ne afektira sposobnost otkrivanja fizičkih zakonitosti, već dubljih, psihičkih. Takvi ljudi su lukavi, ali ne i mudri. Nedostaje im unutrašnja celovitost da u potpunosti shvate sebe, samim tim i svet oko sebe. Ko nema kontakt s vlastitom dušom ne može imati iskren i blizak kontakt s drugima.
Stvara iskrivljenu predstavu o sebi i svetu. Istina se ne može sagledati samo kroz ljubav ili samo kroz razum, već njihovo jedinstvo. Um kojeg vodi jedino ljubav bez razuma brzo zaluta. Takva ljubav je slepa. Ne izvire iz duše. Samo se ljubav iz duše spaja s razumom. Taj spoj prosvetli um. Da mu celovitost da koristi puni svesni kapacitet. Jasan vidik se ne može dobiti bez pravilnog osvetljenja. Previše svetlosti zaslepi, a premalo stvara tamu. U oba slučaja dosta toga se ne vide. Ostane skriveno.
- Napravili ste razliku izmedju lukavsta i mudrosti mada se često poistovećuju. Oba izraza se koriste da istaknu oštroumnost.
- Izmedju njih postoji ogromna razlika. Lukavsto je i u molitvi “Oče naš” okarakterisano kao zlo. U inteligenciji i karakteru lukavih ljudi nema moralnosti i empatije. Njihov um je osakaćen i bolestan. Zato im ništa nije sveto. Do ciljeva stižu manipulacijom i prevarama nanoseći ogromnu štetu nevinim ljudima. “Gaze preko leševa”, kako se to obično kaže.
Mudrost je sveobuhvatna, pravedna i blagoslovena. Oplemenjava karakter. U svakoj situaciji traži konstruktivno rešenje da se postigne sklad. To zbliži ljude. Lukavstvo ih razdvaja i stvara patnju. Mudrost je rezultat unutrašnje celovitosti, a lukavstvo dezintegralnosti. Medjutim, treba napomenuti da nijedan ego nema permanentan kontakt s dušom. Ne oseća uvek mir i zadovoljstvo. Povremeno se može javiti strah, frustracija, bezvoljnost, razočaranje, tuga itd.
- Desilo se. Ne jednom. Više puta.
- Istina se spoznaje samo u momentima kada um koristi puni svesni kapacitet. Tek kada se ljubav sjedini s razumom iskrsnu misli istine.
- Ali, ljubav nije uvek u skladu sa razumom. Nije redak slučaj da razum kaže jedno, a scre želi suprotno tome.
- U pravu ste. Ljubav se često poistovećuje željama srca i romantikom. Medjutim, srce nije isto što i duša. Romantika je samo jedna od manifestacija ljubavi. Ljubav duše je kompleksnija i sveobuhvatnija. Karakteriše je nesebičnost, empatija, saosećanje, plemenitost. Kroz nju se celo biće ispuni harmonijom, mirom i spokojstvom.
To o čemu govorite je strast. Strast je sebična. Ne mari za nikoga ili ništa osim zadovoljenja vlastite potrebe. Zaslepljena je vatrom čula. U njoj nema sklada i mira, već nosi nemir. Ponekad i destrukciju ako je neobuzdana i opsesivna.
- Koja je razlika izmedju srca i duše?
- Srce žudi za fizičkim zadovoljstvima. Iako može imati plemenite porive oni su ograničeni trenutnim životom i okolnostima. Duša je neuništiva, nematerijalna suština iza tela koja teži univerzalnom skladu, a ne samo zadovoljenju ličnih želja. Pogotovo ako mogu nekoga povredititi i oštetiti.
- Da li to znači da ljubav duše prevazilazi ograničenost trenutnim životom?
-Da. Duša stiče mudrost kroz svaku inkarnaciju, ali nije ograničena njima. Zato nije pristrasna kao srce.
- Možda je to razlog što većina budističkih i hinduističkih učenja smatra da su želje i strasti uzrok patnje. Po njima nije moguće postići prosvetljenje i osloboditi se reinkarnacije ukoliko se veže za ovaj život. Diskutabilno je da li se uopšte može izbeći želji? Svaki izbor i odluka nastaje iz nekog opredeljenja i uverenja.
Saglasnost s budističkim učenjem ne može nastati bez uverenja u njegovu istinitost. S verovanjem da je želja uzrok patnje javlja se želja da se nema želja, a time i nastojanje da se izbegnu uzbudjenja i vezanost za bilo koga i bilo šta. To vodi u drugu krajnost ili ravnodušnost i bezosećajnost. Pitanje je da li je to zaista način postizanja srećnije egzistencije i duhovnog budjenja?
U osnovi takvog stava i motiva je briga za vlastitu dobrobit i izbavljenje od reinkarnacije, što je sebično. Ne verujem da razvoj takvih osobina vodi napretku. Naravno da briga o sebi mora postojati, ali ne tako da se otudji od ostalih bića i života. Za mene je konekcija i saosećanje s drugima najvažnija karakteristika koja se treba razvijati da bi se postiglo blagostanje.
- Slažem se. Ne treba se previše vezati za ovaj život, ali ga ne treba ni odbaciti jer kroz njega stičemo iskustva i učimo. Iako je u suštini sve Jedno, ovde s razlogom postoje razlike i dualnost. Ignorisanje i poricanje suprotnosti ne vodi osvešćivanju, već njihovo razumevanje i uskladjivanje. Sklad i mir je u balansu, a ne odlasku u krajnost. I pasivnost i aktivnost je podjednako potrebna i ima vreme primene isto kao strasti i želje.
Nisu sve strasti i želje loše. Neke proističu iz duhovnog potencijala kao entuzijazam i radost kreativnog stvaralaštva i tako podstiču napredak. Sve to pomaže da se otkrivaju skrivene blagodeti života i dublji smisao. Konstruktivne strasti i želje se usmeravaju razumom za razliku od destruktivnih.
- Kažete da je ljubav u svakoj duši. Ali, ima okrutnih ljudi koji ne osećaju ljubav niti se saosećaju sa drugima. Za njih se kaže da nemaju dušu. Šta je s njima?
- Svaki čovek ima dušu i živu ljubav unutar nje.
- Šta je živa ljubav?
- Dubina koja nije statična, konačna i ograničena, već dinamična. Neprestano se produbljuje. Isto se odnosi i na visinu duha i širinu mišljenja. To trojstvo je Jedna svest, Jedno Sopstvo; suština živog bića. Kada se ego udaljava od te suštine udaljava se od ljubavi, konstruktivnosti i mudrosti. Formira misli samo kroz spoljašnje vrednosti i destruktivne unutrašnje nagone i osećanja. Obuhvati usko polje razuma ili informacija, pa nema punu samosvest da shvati suštinske vrednosti. Samo onda kada misao prodre u dušu postigne duhovnu visinu kojom se proširi razumevanje i dobije dovoljno informacija da se vidi istina.
- Iz toga proizilazi da ljudi koji ne osećaju ljubav ne mogu otkrivati istinu. To nije tačno. Ima ih dosta koji su natprosečno inteligentni.
- U to ne sumnjam. Nedostatak duhovnog uvida ne afektira sposobnost otkrivanja fizičkih zakonitosti, već dubljih, psihičkih. Takvi ljudi su lukavi, ali ne i mudri. Nedostaje im unutrašnja celovitost da u potpunosti shvate sebe, samim tim i svet oko sebe. Ko nema kontakt s vlastitom dušom ne može imati iskren i blizak kontakt s drugima.
Stvara iskrivljenu predstavu o sebi i svetu. Istina se ne može sagledati samo kroz ljubav ili samo kroz razum, već njihovo jedinstvo. Um kojeg vodi jedino ljubav bez razuma brzo zaluta. Takva ljubav je slepa. Ne izvire iz duše. Samo se ljubav iz duše spaja s razumom. Taj spoj prosvetli um. Da mu celovitost da koristi puni svesni kapacitet. Jasan vidik se ne može dobiti bez pravilnog osvetljenja. Previše svetlosti zaslepi, a premalo stvara tamu. U oba slučaja dosta toga se ne vide. Ostane skriveno.
- Napravili ste razliku izmedju lukavsta i mudrosti mada se često poistovećuju. Oba izraza se koriste da istaknu oštroumnost.
- Izmedju njih postoji ogromna razlika. Lukavsto je i u molitvi “Oče naš” okarakterisano kao zlo. U inteligenciji i karakteru lukavih ljudi nema moralnosti i empatije. Njihov um je osakaćen i bolestan. Zato im ništa nije sveto. Do ciljeva stižu manipulacijom i prevarama nanoseći ogromnu štetu nevinim ljudima. “Gaze preko leševa”, kako se to obično kaže.
Mudrost je sveobuhvatna, pravedna i blagoslovena. Oplemenjava karakter. U svakoj situaciji traži konstruktivno rešenje da se postigne sklad. To zbliži ljude. Lukavstvo ih razdvaja i stvara patnju. Mudrost je rezultat unutrašnje celovitosti, a lukavstvo dezintegralnosti. Medjutim, treba napomenuti da nijedan ego nema permanentan kontakt s dušom. Ne oseća uvek mir i zadovoljstvo. Povremeno se može javiti strah, frustracija, bezvoljnost, razočaranje, tuga itd.