Писмо Патријарха Маровићу

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Poruka
22.423
ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
Бр. 183
8. мај 2006.
у Београду

Његовом Превасходству
господину Светозару Маровићу,
председнику Државне заједнице Србије и Црне Горе
Београд

Уважени господине Председниче,

У току последњих месец дана, или нешто дуже, Ви сте више пута изразили жељу да Нас посетите у Нашем патријарашком дому. Веома жалимо што због Наших обавеза и здравственог стања, које Нас је у међувремену довело и на Војно-медицинску академију, нисмо били у могућности да Вас примимо и да са Вама, после дужег времена, разменимо мисли о стању у којем се налази наша држава и наш народ, о перспективи и нади за будућност и о могућем доприносу Српске Православне Цркве превазилажењу или бар ублажавању неких од толиких нагомиланих тешкоћа кроз које сви заједно пролазимо. Стога Вам, желећи да Вашој жељи изиђемо у сусрет онако како је то засад, под условима кућног лечења, једино могуће, упућујемо ово Наше очинско патријарашко писмо, са намером да Вам у њему изнесемо своје виђење једног од најпресуднијих питања овога нашега историјскога тренутка – питања будућности саме наше државне заједнице. Оно је у довољној мери суштаствено већ зато што су Србија и Црна Гора толико међусобно прожете да у Црној Гори скоро да нема породице без ближе или даље родбине у Србији, а у Србији, поред аналогних родбинских веза, нико живи не може избројати број људи који, ближим или даљим пореклом, потичу из Црне Горе. Али оно је још суштаственије и још пресудније зато што од њега умногоме зависи и питање будућности Косова и Метохије, као, уосталом, и питање будућег унутрашњег стања како у Србији тако и у Црној Гори.
Ова Наша порука Вама није политичка порука у било ком значењу те речи, од оног узвишеног код античких Грка до приземног и тривијалног у свету партијских међусобица и економско-идеолошких интереса. Наша порука је искључиво усмерена на опште добро и будућност свих људи у Србији и Црној Гори, наравно у оном светлу у којем Наша смерност као Предстојатељ Цркве, али и као одговоран грађанин своје земље, то добро и ту будућност по својој савести схвата.

Да би она управо тако била схваћена, а – надамо се – и прихваћена са Ваше стране, господине Председниче, подсећамо Вас на основну чињеницу хришћанског учења о самој Цркви: Црква је по свом најдубљем бићу једна и из јединства свих помесних Цркава, које заједно сачињавају Једну Свету и Саборну Цркву, извиру сва остала њена својства. Она се зато свакодневно моли „за јединство свих” и позива све на пут јединства кроз савршену узајамну љубав, слогу и заједништво. Она се залаже, а често и жртвује, за јединство – кроз помирење у међусобном праштању и љубави – и са онима који је гоне и мрзе, акамоли са онима у којима препознаје свој духовни род. Она чезне за испуњењем молитве њеног Оснивача, Господа Исуса Христа, упућене Богу Оцу: „Да сви једно буду...” (Јов. 17, 21).
 
Тај њен основни и неодступни животни став, кроз свих двадесет векова њеног постојања и делања у свету, не односи се само на њене чланове и на њихове узајамне односе него се пројектује на њено виђење односa међу народима, заједницама, културама, државама, међу људима уопште – штавише, између људи и природе и свих бића и твари у универзуму. А будући да се Црква моли, залаже и бори за љубав, слогу и јединство и онде где тих Божјих дарова још нема, онда то значи да се она, бар исто толико, моли, залаже и бори за њихово очување и унапређење онде где већ постоје. Притом нема значаја то да ли постоје као релативно постојана и здрава или као крхка и рањива стварност. Уосталом, ни заједница љубави у браку и породици није постојана ако се непрестано не обнавља и не усавршава, па то утолико пре важи за сваку ширу заједницу – народну, државну, међудржавну и тако даље.

У светлу ове вере и овога сведочења Цркве износимо Вам, господине Председниче, и по савести и по дужности, свој поглед на будућност наше заједничке државе, којој сте управо Ви на челу и чије јединство сте дужни да чувате и браните како по дефиницији Вашег положаја шефа државе и Ваших уставних обавеза тако – и још много више – по мерилима људског и хришћанског морала. Напомињемо, такође, да ово Наше виђење није само лично и необавезно гледиште него да је оно јасно и гласно формулисано, у више наврата, и на заседањима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Исказаћемо га у три сажете основне тезе.

1. Јединство Србије и Црне Горе и очување заједничке државе сматрамо виталном потребом и суштинским интересом свих грађана понаособ и народа у целини. Разбијање вековима изграђиваног и неизмерним жртвама плаћеног народног и државног јединства не може донети ништа добро. Напротив, разбијање заједнице може изазвати далекосежне штетне последице и у будућности угрозити народ и његову слободу, и у Србији и у Црној Гори.

2. Као што смо већ нагласили, очување државног јединства Србије и Црне Горе од изузетног је значаја за будућност Косова и Метохије и за проналажење правичног решења за Покрајину унутар Србије и државне заједнице Србије и Црне Горе, са највишом могућом аутономијом по важећим међународним стандардима и уз поштовање пуне слободе и свих људских и грађанских права припадникa тамошњих народа. Од свих политичара, а посебно од оних који се налазе на највишим државним функцијама, очекујемо да раде искључиво у служби народа, на његову корист и за његову будућност. У такву службу, уверени смо, спада и рад на очувању државног јединства.

3. Најзад, не живимо сами за себе него у широј заједници – на Балкану, у Европи и у свету. Очевидан је значај стабилног и мирног развоја читавог нашег региона у овом ширем контексту. Очување заједничке државе и проналажење трајног и правичног решења за Косово и Метохију важни су и битни, поред осталог, и за процес обнављања покиданих веза, живота у миру и достојанству, помирења и заједништва на нашем полуострву и на нашем континенту. Због тога и наша Црква живо и активно учествује у сваком дијалогу и у сваком облику сарадње који доприноси том процесу. На томе путу видимо и Вас, господине Председниче, као свога сапутника. На другим путевима – или, не дај Боже, стрампутицама – можемо бити само сапатници.
Рекосмо и душу спасосмо.

Изволите, господине Председниче, примити изразе Нашег особитог уважавања и најбољих молитвених жеља.

Архиепископ пећки
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски
Павле, с.р.



Извор: www.spc.org.yu
 
jomini:
Mihajlo, opomena zbog vređenja.

Видим, шерифе, овде су сви нешто осетљиви на "тате"...хмаш...некако као да има доста "гузоњиних" синова на овом форуму ,,, :razz: па се штрецају... :lol: :lol: :lol: ето, моји сви по мушкој линији четници... и никада ми није сметало када неко то каже...
 
Oximoron:
Ne,Patrijarh ili bilo koji drugi glavesina crkve sme zastupati samo Boga a ne politiku :D


1. Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле није "главешина" како Ти
вређајући га наводиш него је ПОГЛАВАР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ.

2. Као поглавар СПЦ ИМА ПРАВО ДА СЕ ИЗЈАШЊАВА О ДОБРОБИТИ НАРОДА
тј:ВЕРНИКА СПЦ који чине огромну већину у Србији.

3. СПЦ је од свога настанка до данас ДРЖАВОТВОРНА ЦРКВА и стога њен глас
у вези проблема који муче народ треба саслушати са великим поштовањем и
уважавањем као уосталом и у целом "развијеном" свету. Зато Ти саветујем
да прекинеш да преносиш лењинистичко-марксистичке рецепте из поглавља
о "борби против религије". Није више то умесно радити, то је чист блам.


Суштина онога што је написано налази се у тачки 3. коју цитирам...:

3. Најзад, не живимо сами за себе него у широј заједници – на Балкану, у Европи и у свету. Очевидан је значај стабилног и мирног развоја читавог нашег региона у овом ширем контексту. Очување заједничке државе и проналажење трајног и правичног решења за Косово и Метохију важни су и битни, поред осталог, и за процес обнављања покиданих веза, живота у миру и достојанству, помирења и заједништва на нашем полуострву и на нашем континенту. Због тога и наша Црква живо и активно учествује у сваком дијалогу и у сваком облику сарадње који доприноси том процесу. На томе путу видимо и Вас, господине Председниче, као свога сапутника. На другим путевима – или, не дај Боже, стрампутицама – можемо бити само сапатници.
Рекосмо и душу спасосмо.


Нарочито је важна последња реченица. 8-)
 
Михајло:
***** несрећо ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ.
Па када ти можеш да булазниш, зашто неби и Св. Човек
Kaže se Његова Светост, Патријарх српски, Господин Павле, ali to nije bit ovog posta. Bit je da on nije sveti čovek. Ko ga je to proglasio svetim, i ko to ima pravo proglašavati nekoga svetim? On je čovek, kao i svi ostali, dobar čovek, verovatno, ali to ne znači da je sveti čovek. Pravoslavlje je deo hrišćanstva, dakle, religija, i nikako ne može biti politički stav. Pravoslavlje je mnooooogo više od toga. Često, međutim, Pravoslavlje brane oni koji su se do skora kunuli u Staljina i Svetsku revoluciju, i koji su mislili da je Sveti Sava u stvari Sava Kovačević. Još je jedan srednjovekovni teolog rekao: "Začudili biste se koliko je onih koje nema Crkva, a ima Bog, ali i onih koje nema Bog, ali ih ima Crkva.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top