Папизам

Међу неким православцима изгледа да траје забуна око тога какве су тачно разлике између Православља и римокатолицизма. Неки се према Римокатоличкој цркви односе крајње либерално, други дипломатски, трећи врло опрезно, а четврте је потпуно обузела мржња према њој. О исправности тајни код римокатолика не може бити никаквог говора без обзира када се Велики раскол десио: да ли 1054. или 1204. Ово је нека врста ,,прве помоћи'' против неких од најважнијих учења Римокатоличке цркве.


Папство. По римокатолицима, папа је непогрешив. Овде одмах треба објаснити шта догма папске непогрешивости означава. То не значи: да папа не може да погреши (да почини грех), да не може да слаже, да је папа савршен у сваком погледу или да је све што папа каже апсолутно истина. Дакле, навођење Александра Борџије не обара ову догму, јер догма сама па себи садржи одредбу да је само оно што папа изрекне ex cathedra, и ако се испуне сви услови, безгрешно. Ти услови су: да се говори о вери и моралу, као и да проглашена догма не сме бити у супротности са предањем. Наравно, пошто је папска непогрешивост догма, сви који јој се не повинују су јеретици којма нема спасења. Ту већ постоји неколико проблема. Вештим и селективним цитирањем се може доћи до учења која са хришћанством немају везе (да душа није свесна после смрти; да је Богородица саспаситељница са Христом, што је заступала чувена мајка Тереза). Наведени примери нису учења римокатолицизма, али се извртањем речи Отаца до њих може доћи. У самој непогрешивости се крије пар парадокса. Православни папа, Лав Трећи је изричито забранио да се у никејски Символ Вере дода филиокве, што је и осведочио постављањем сребрних плоча са урезаним Символом на гробове Св. Петра и Павла. На четвртом Цариградском Сабору (који не мали број православних теолога назива Осмим Васељенским Сабором) осуђена су било каква додавања у Символ, чиме је филиокве осуђен као јерес. На овоме сабору су учествовали и папски легати - Рим је сабор сматрао васељенским. Али, 300 година касније, на Другом Лионском сабору (1274), Римокатоличка црква осуђује оне који поричу да Дух исходи од Оца и од Сина - самим тим осудивши а барем двојицу папа. Догма папске непогрешивости се директно изводи из догме о папском примату, за који је опет лако доказати да је каснија иновација. Филиокве је први пут уведен у употребу на Толедском сабору (447). Ту се поставља питање: да ли би данас, на пример, амерички бискупи могли да мењају Символ како хоће? Наравно да не. Ако је папски примат постојао од почетка Цркве, зашто су се папе толико дуго одупирале увођењем додатка (очито уведен без њихове дозволе), и зашто су касније анатемисале сабор који су испрва сматрали васељенским? Још једна контрадикторност римокатолицизма је да папа не може да буде јеретик. Ако почне да учи јерес, он самим тим престаје да буде папа. Али, поставимо се на место римокатолика из 1950. године. 15 година касније, на Другом Ватиканском сабору, његова Црква почиње да учи нешто до тада непознато: да су Православне и протестантске Ц/цркве спасоносне, користи се нова миса која пре личи на неко протестантско сабрање, и многе праксе које су римокатолици вековима практиковали падају у заборав. Они који се одупиру овим иновацијама (на пример, традиционалистички надбискуп Марцел Лефебвре) су екскомуницирани, што није случај са онима који су свим силама прихватили промене и који покушавају да приближе римокатолицизам модерном човеку - често, на ужасавајућ начин.

Филиокве. По овој римокатоличкој догми, Свети Дух исходи и од Оца и од Сина. Као доктрина, она је супротна речима Господњим, из 15. главе Јовановог Јеванђеља, стих 26.: ,,А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Дух истине који од Оца исходи, Он ће вас научити свему...'' Дакле, Христос ни не каже да Дух исход из Њега, већ само од Оца. Један смешан аргумент који се често користи у одбрану ове јереси је да филиокве наглашава божански природу Бога Сина (истина, филиокве је и био додат због борбе против аријанских јеретика). Символ је крајње јасан: ,,Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог.'' Јасније да јасније не може бити. Свети Дух је описан као Онај ,,Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави'', а сам Символ почиње са речима о веровању у ,,Једног Бога.'' Најгоре од свега, филиокве уништава праославну триадологију тако што поставља Духа испод Оца и Сина. По предањској тридаологији, свака особина коју поседује једна од Ипостаси Свете Тројице је или јединствена тој Ипостаси, или је заједничка свима. Тако, очинство је јединствено Оцу, рођење Сину а исхођење Духу, а свима су заједничке особине да су нестворени, свезнајући, свеприсутни... Филиокве ремети ово устојство, тако што Оцу и Сину даје особине које Дух не поседује (да су Они извор Светог Духа), и самим тим Га подређују. Рекавши ово, утицај филиокве-а на црквени живот су огромне. Пошто је наш однос са Богом усклађен оним начином којим верујемо у Њега, лажна учења доводе до окрњене побожности. Самим тим, филиокве умањује зналај Светог Духа у Цркви. Црквено јединство се заснива на установама, духовност постаје пре праћење тачне одредбе закона него духа иза тог закона, на свете тајне се гледа да ли су ,,валидне'' или ,,инвалдине'', и дух легализма почиње да преовлађује.


Индулгенције. Као и код папске непогрешивости, овде треба рашчистити шта је индулгенција по римокатоличком учењу и разграничити је од злоупотреба. Индулгенције НИЈЕ опрост греха, није дозвола да се грех почини, а нарочито није дозвола или опрост која се добија за одређену суму новца. Шта индулгенција јесте? Индулгенција, по римокатоличком учењу, представља скраћивање или потпуно укидање привремене казне (у чистилишту). Наиме, грех може бити смртни или лакши. Неисповеђени смртни греси воде у пакао по смрти, док лакши греси (као и ,,остаци'' исповеђених смртних грехова) воде у чистилиште. Индулгенције се деле на потпуне (бришу све грехе, ако се испуне одређени услови) или непотпуне (скраћују време у чистилишту). Да би се индулгенција добила, морају се испунити неки услови: да су исповеђени сви смртни греси, да постоји жеља да се индулгенција задобије, и да се изврши одређено делање за добијање индулгенције. За непотпуне индулгенције, то су: када неко каже кратку молтву упркос пометњи око њега; када неко целива распеће око врата; када се неко са пажњом прексти; када се учини неко дело милости; када се неко одрекне нечега што би му донело задовољство. За потпуну индулгенцију, потребно је изврштити још неколико услова: примање причести, рећи 6 ,,Оче наш'', 6 ,,Здраво маријо'' и једну ,,Славу'', и једну од следећих делања: присуствовање причешћу више од једног сата ван мисе; рецитовање крунице; молитвено посвећивање људског рода срцу Исусовом; молитва за мртве на дан Свих Светих; и друге. Потпуне индулгенције су често повезане са одређеним датумима у години, на којма се могу придобити. О лудости самих индулгенција није потребно много причати. Уместо љубављу, наша добра дела и молитве су вођења чисто трговачким принципима: ја Теби молитву или дело, Ти мени индулгенцију. Молитве као што су ,,Оче наш'' и ,,Здраво Маријо'' (,,Богородице Дјево'' у Православљу) постају нека врста бројчаника до добијања индулгенције (посебно код молитве на круници).

Непорочно зачеће Богородице. По овој римокатоличкој јереси, Пресвета Богородица је рођена без прародитељског греха, јер је једино таква могла да буде достојна да носи Сина Божијег. Прво, треба објаснити да је православно и римокатоличко разумевање прародитељског греха. У Православљу, људи се рађају само са последицом прародитељског греха (смртношћу и склоношћу ка греху), док се у римокатолицизму рађају и са кривицом тога греха. Самим тим, ако би православни прихватили римокатоличку догму, то би значило ни мање ни више да је Богородица била бесмртна и потпуно неспособна да почини икакав грех - чиме се умањује значај слободне воље, а сама догма у себи садржи и извесне елементе предестинације (предодређења). Важно је и напоменути да су главни заговорници ове догме биле разне ,,визије'' ,,богородице'' - које су скоро увек носиле и друге јеретичке поруке (најчешћи мотив је да Богородица спречава Исуса да излије свој бес на цео свет - супростављање Исусовог царства правде и Маријиног царства љубави).


Богородичино Успење. Ова догма има пар суштинских разлика од православног учења. Као прво, свако ко не прихвата учење да се Богородица узнела телом на небо је јеретик и самим тим му је спасење неомогућено. Ово се разликује од Православног Предања, где се Успење Пресвете Мајке Божије гледа као један од доста битних (али ипак не и најважнијих) учења Цркве. Догма Успења је, на несрећу, само још један начин да се Богородица учини четвртим чланом Свете Тројице, где она постаје нека врста богиње која верне спашава од Божијег гнева. Занимљиво је додати да је само Богордичино вазнесење проглашено за непогрешиву догму - Њена смрт и васкрсење нису.


Пургаторијум - чистилиште. Чистилиште је предео пакла у коме се душе римокатолика чисте ватром од мањих греха да би били удостојени уласка у Царство Небеско (смртни греси су неочистиви и неопростиви). Иако се о чистилишту често мисли као стању између ,,раја и пакла'', чистилиште се итекако налази у паклу. Време које се проведе у паклу је сразмерно опроштеним смртним гресима као и количини мањих грехова. Време у паклу се додатно смањује помињањем имена преминулих на реквијемној миси, молитвом (нарочито на круници) као и чињењу добрих дела у име покојника. Напомињем да јако мали број римокатолика (по њиховом учењу) избегне чистилиште. Занимљиво је и поставити питање на који начин се бестелесна душа мучи и материјалној ватри (сетимо се да се ово учење о чистилишту схвата буквално). Ово учење личи на демонски извитоперено православно учење о молитви за преминуле. Прво, на смрт се више не може гледати на миран покој праведника - праведник мора да гори у пламену док не отплати своје мање грехе. Друго, поставља се питање какво задовољство Господ добија тиме што се Његова створења муче у пламену у коме не могу умрети и из кога не могу побећи, ако је цео смисао њиховог бола ,,очишћење.'' Страх од чистилишта се прозивео како мноштво злоупотреба, тако и читав низ удружења која врше мисе за своје чланове по њиховом упокојењу. Учење о чистилишту је тесно повезано са индулгенцијама: неко се може молити за скраћење свог или туђег времена у чистилишту. Хајдемо да погледамо ценовник за ослобађање из чистилишта:
Акатист Пресветој Богородици: -40 дана.
5 декада на круници: -5 година.
Групна молитва на круници (само једном дневно): -10 година.
Целивање крунице са молитвом ,,Здраво Маријо'': -500 дана.
Молитва Гетрурде Велике: Ослобађа 1000 душа из чистилишта.
Из приложеног се може видети да је Гетрурдина молитва најпрофитнија, али како молитвеник не може да бира које ће душе да ослободи, онда се лаком рачуницом закључује да је најбоље целивати круницу осам пута (и сваки пут рећи молитву ,,Здраво Маријо''), јер то има већу добит као и рећи 5 декада на круници (које се састоје од 50 ,,Здраво Маријо'' и 5 ,,Оче наш'').

После свега изреченог, није тешко схватити да је свако прихватање Римокатоличке цркве као благодатне огромна прелест која се налази на самој ивици прихватања јеретичких учења римокатолицизма, која се заснива на великом незнању.

Daklem,sve je to veliko sranje i zaglupljivanje kretenozoidne mase vernika koji ne vide šumu zbog drveća (hm,MM stih)...Jos se samo trebamo tući jesmo li pravoslavci ili katolici i cije je ucenje "pravo".A ko to odredjuje? Ti? ..pih...