B-dur, za bolje podsvesno upoznavanje molla

Bilo bi dobro kada bih mogla da te otrujem inspiracijom ili kakvom pozitivnom misli, a ovako otrov sebično čuvam i taložim u i za sebe((: nja Biće prilike.. ti samo postavljaj, imaš dosadnog kritičara. hehe

obicno mi nije potrebna pozitivna misao da bih pisala...volim pasivno stanje zivota...kada uocavas...i to ti ne smeta...kao mesto gde ja ziviim...))

Jednom kada se navikneš, teško balansiraš u tim drugim happy stanjima .. Zbilja kada bi pokušali nekako drugačije bojim se da bi se vratili na stare pesmice iz pete godine života. Ili bi ispalo ironično upravo zbog te druge tamne strane srca..

e upravo too..kada se vratim,,,moram to poistovetiti sa pesmicama iz pete godine zivota ili ironijom,,,u realnost ne mogu da je opisem bez ironije...Bozije utihnuce humora sa trunkom ironije, rekla si,, cist dadaizam nalik Eci peci pec..

))'''

Živeo naopaki humor, jer ipak je čovek najsmešniji kada sebe i sve ostalo poima isuviše ozbiljno ((:

E sa tim se potpuno slazem..a i uputstvo za upotrebu je lako...iskrivis lice u nedogled i izbacujes iz sebe atome vazduha...ha ha ha ha h a haaaaahahahaha

elem kako ne bih otisla u zaborav...

ostajem ovde do besvesti...ili dok ne dobijem moje zvzvz

Izgleda da je uvertira ostala za nama, zer nema još koja tema da se umeša pre konačnog raspleta ..

trudim se da je pronadjem, i tu je,, u vidu nekih sitnica, ali vreme neumitno odmice i ne da joj da zauzme zeljeno mesto....
imas cast zapocinjanja raspleta, a konacno resenje, the end cemo zajedno...

Ok, ja cu malo nespretno započeti ...

Dok su krvavi prsti nežno prevlačili po instrumentu koji je pod blagim pritiskom gudala vrištao i bežao od svoje suštine u tom trenutku, ona je snažno zamahivala glavom urlajući po dirkama dovoljno da nestane u gromoglasnoj muzici. Svaki mali prelaz i nova tema značila je nov grč na licu i njegov mahinalan ali dubok pogled.
Tavansko drvo je škripalo jačinom pregaženog tona koji je bežao ka upravo razbijenom staklu prozora. Volela je taj zvuk. Podsećao ju je na njega. Imali su prste kao znak na zaboravljenu nemu muziku divljih nerava sprženih selenofobijom u čast svitaca i budnih duša. Mesečeva sonata je kupila poslednje malo prnje izbledelih svitaca. Eho njegovog daha terao ju je da brže čita note dok se primicao njenom vrelom vratu. Kap krvi na beloj dirci klizila je sa novom notom ne dopuštajući da spoljašnjost glumi crno beli svet. Crvena boji njihovu malu muziku u očima i prstima. Usporila je. Nije odvajala oči od njega u pokušaju razaznavanja raštimovanosti njihove simbioze sada kada ih je rasplet opominjao na poslednju igru svitaca. Prsti su se grčili i smanjivali pred nastupom trijumfalnog D-molla. Kod nekih ljudi već spremno očekujući rasplet pronicljivim snovima o budućnosti ne postoji strah od pregaženih tonova u nastupanju neme muzike. Taj prelaz značio je urezivanje raskomadanih ogledala iluzije u njegova stopala i ponižavajuću gordost čija je frekvencija bila dostupna jedinoj njoj. Umirala je nad ironičnim tonovima Vivaldija, violina je nastavila da solo razrušava zidove bola ne shvatajući da je on taj koji ih štiti baš kao i strah čija je nemost gutala njene strahove od vezivanja u rasponu od par tonova. Znali su samo da ne smeju prestati, muzika je sad jedina koja ih održava budnim u iluziji, tišina će značiti smrt.

...ali morala je i ona da dodje.
Dok je pokusavala da adagio ne privede kraju sumrak se polako probijao kroz zidove i gnjecio joj vrat.
Vukao je na jednu stranu a D-moll na drugu. U toj nemoj igri pkusava da opstane i ne da ono zadnje sto je ostalo. Pita KO si? ne, oprosti, Ko ste? i bezi natrag u zemlji zabranjenih osmeha dok prsti lete i lome se pod varijacijom melodije. I onda iznova postaje plen strasti, rob cula i igracka maste....Samo jedna borba, a rat je pred njom...okrvavljeni odraz na klaviru, i izopaceno lice od bola..

koje ceka...(sta to)

… (izopačeno lice od bola) ..koje čeka ubrzo shvatanje da nema više vremena za razmišljanje, polako ali sasvim nasuprot emocijama koje su klizale uz sve manje trenje prateće melodije. Znala je taj prelomni momenat kada melodija lagano usporava i donosi smrt ili mir. Mirisalo je na iznenadnu tišinu. Znala je samo da bi trebalo da oseti strah ali je kao i obično izostao iz nekog čudnovatog razloga. Ipak nikada nije očekivala ništa. Odlutala je. D-mol ju je lagano prizemljio. Lutajući pesimista opet napada napuštene moždane ćelije natopljene u bujici uspavljujućih tonova mrtvih duša. To oni plaču i čekaju je. Pogledaj ga. Da li je to on što ga je čekala na krajevima izbledelih sonata, krajevima uvertira i Vivaldijevim snovima. Nije tešila kišu, muzika je radila svoje ..

moralo se prekinuti...ali veceras...

.. Vizija ubrzo postaje stvarnost, gazeći po težini odbačenog perija, zauvek opraštajući se od vantelesnog letenja u pratnji melodije njegovih poslenjih koraka ..

I stvarni odlazak, gazi po komadicima stakla dok se krv ruzicasto sliva nizbrdicom hodnika...

Kaleidoskop bola lagano lomi nit sna ostavljajući mrlje na suvom drvetu. Nemirni koraci se dozivaju i sapliću o sopstvene tragove. Koliko je još vremena potrebno brišući tragove saznanja da ne postojimo?! ..

Toliko, dovoljno dok ne shvatimo da smo obična klavirska dirka po kojoj sviraju izvitoperene patnje i pokušaji preobražaja. Samo jedan grč na usnama, dovoljno je da shvatimo da nismo ništa više do jednog tona raštimovane violine ..

vauuuu! Izvinite sto smetam ali ove molske proze su me prosto rastrzale.....

Rastrzale?))
Ukljuci se...svi mi imamo jedan mol...srodan...

Naravno, naravno da može! I molim vas ne prekidaj te.. potreban mi je jedan mol večeras ...........

I naravno nikada nije tu kada je potreban...zaluta...klasika

I naravno, niko nikad nije tu da ga nađe kada treba! Ali to je tek sebičluk.. možda je potrebno izgubiti se u lavirintu neme muzike, možda je dovoljno slušati tišinu i riknuti po propisu, dostojanstveno u kontradiktornosti sa oborenim očima. Izazvati sebe na dvoboj kako bi se reklo, koga unesreći moll pobedio je nad svojom patnjom i uobrazijom...