Ljubavni život velikih pisaca

Trebala bi mi mala pomoc.
Radi se o sledecem,dobila sam seminarski rad na temu velike ljubavi velikih pisaca.
Vjerovali ili ne,o domacim piscima nista nigdje nemoze da se nadje...
Da li neko ima ikakve podatke o ijednom nasem poznatijem piscu,tj njegovom ljubavnom zivotu?Narocito me zanima Ivo Andric,ali i svi ostali dolaze u obzir.
Bila bih zahvalna da ako ima,posalje mi to ,molim vas,na e mail chokolinos@yahoo.com.
Hvala unaprijed.

Bolja polovica književnosti

Blythe Brown možda nije samo inspiracija za knjigu 'Da Vincijev kod', već i njegova prava autorica

Tvorac kontroverznih ideja iz romana 'Da Vincijev kod' zapravo je žena Dana Browna? Iako nikada nećemo saznati koliko partneri velikih pisaca i mislilaca utječu na njihov rad, pa su možda i autori 'njihovih' ideja, sa sigurnošću možemo reći da je njihova prisutnost bila od neprocjenjive važnosti

Mogu li pisci i ostali 'veliki umovi' doista stvarati potpuno izolirani od svijeta koji ih okružuje, neometani i neopterećeni?

Teško. I oni su samo ljudi, a da bi u miru mogli stvarati, najčešće im je potrebna osoba u sjeni da se brine za svakodnevne stvari koje život znače, poput plaćanja računa i kuhanja, ali i pregovaranja s izdavačima i uređivanja rukopisa.

Pa i, zašto ne, da im prišapne koju ideju koja će se, vođena vještom rukom spisateljskog genija, upisati u anale književnih klasika.




Odlaskom velikih i nerijetko samozatajnih partnera, što zbog svoje prisutnosti, što zbog žrtvi i odricanja, pisci i svijet oko njih gube – prave pokretače književnosti







Ponekad je teško odrediti u kolikoj su mjeri partneri umjetnika i znanstvenika ponekad tvorci njihovih ideja, no povijest vrvi primjerima brakova u kojima ovi ne bi bili to što jesu da nije bilo njihovih boljih polovica.

Roman 'Da Vincijev kod', koji je izazvao burne reakcije zbog svojih kontroverznih tvrdnji, ne prestaje iznenađivati. Potraga za Svetim gralom i tragovi skriveni u djelima Leonarda da Vincija izgleda nisu ideje samog Browna, već žene koja je njegova umjetnička zvijezda vodilja i inspiracija od početka njihove veze. Blythe Brown danas mnogi prepoznaju u kriptografkinji Sophie Nouveau, heroini iz knjige njena muža. Na sebe je preuzela mukotrpno istraživanje za knjigu i bila ta, kaže Brown, koja mu je prva 'otkrila' kako Marija Magdalena nije bila prostitutka, već Isusova žena i majka njihove djece.

Percyju Byssheu Shelleyju, jednom od najpoznatijih pjesnika iz razdoblja romantizma, život i brak s Mary Shelley itekako je utjecao na književno stvaranje. I obratno. U ljeto 1816. bračni par unajmio je na obalama Ženevskog jezera kuću s pjesnikom Georgeom Gordonom Byronom. Književni razgovori njih troje, smatra se, inspirirali su Mary na pisanje slavnog 'Frankensteina'.


Marry Shelley danas je slavnija od svog supruga zahvaljujući legendarnom 'Frankensteinu'

Na talent pjesnikinje Sylvie Plath, čije su pjesme poznate po iskrenim intimnim iskazima, najviše je, kaže se, utjecao njen muž Ted Hughes. Upoznala ga je 1956. godine na studentskoj zabavi, ugrizavši ga za obraz. Iako je pjesnikinja odlučila biti uzorna žena, ispostavilo se kako Hughes nije idealan muž. Ćudljiv i zabadalo, izluđivao ju je i nevjerama. Svoje je osjećaje prema njemu prenijela u stihove. Kad je Ted napušta zbog druge žene, spaljuje svoje rukopise. Godine 1963, nakon što se ubila, Teda nazivaju glavnim krivcem. Ovaj je, pak, kasnije sakupio i uredio njene sabrane pjesme, kao i njene dnevnike.


Vera i Vladimir Nabokov - bez supruge rukopisi 'Lolite' bili bi spaljeni

Vera, žena Vladimira Nabokova, iako sama nije napisala ni retka, posebno je ime u književnom svijetu. Knjiga 'Vera', objavljena 1999. godine, govori o iznimnom partnerstvu – ženi koja je život posvetila muževoj umjetnosti i mužu koji je djela posvetio supruzi. Žena koja je za autora 'Lolite' bila udata pola stoljeća vodila je u njegovo ime korespondenciju i u potpunosti bila njegov kreativni partner.

Uzdržavala je obitelj, pohađala muževljeva predavanja, zamjenjujući ga kada je bio bolestan. Vozila je automobil dok je on pisao 'Lolitu', spasila rukopis kad ga je Nabokov naumio spaliti, pregovarala s nakladnicima, prva čitala njegove radove. Bila je njegovo sjećanje i muza.

MUZE KAO LEKTORICE, UREDNICE, VOZAČICE I KUHARICE

Autoru poeme 'Pusta zemlja' T. S. Eliotu drugi je brak, iako kratak, obilježio život, pobrinuvši se za književnu ostavštinu i nakon njegove smrti – trideset i osam godina mlađa udovica Valerie posvetila je život očuvanju njegova nasljeđa, uredila njegova pisma, kao i original 'Puste zemlje', a on je njoj 1958. posvetio dramu 'The Elder Statesmen', pjesmom 'Mojoj ženi':

Onoj kojoj dugujem živahno ushićenje,
Koja ubrzava moja osjetila u vrijeme buđenja
I ritam koji upravlja počinkom naših
Snova, disanju u jedinstvu.

O užicima koje je Raymond Carver nalazio u svojoj svakodnevnici s Tess Gallagher, u trenucima kad je promatrao izbliza kako u njoj pronalazi nadahnuće, svi već znaju. Tess je napisala o tome i djelo, putopisni dnevnik s dijelovima poezije koji je zabilježio desetljetnu ljubav nje i tog američkog pisca kratkih priča.

Njihova ljubav bila je silovit spoj prijateljstva i kreativnog nadopunjavanja dvoje književnika. 'Stvarali smo zajedno ispreplićući misli', kaže Tess: 'Dijelili smo rad, poeziju, kratke priče, bili smo uravnoteženi i nikada se nisam osjećala u njegovoj sjeni. Ray je govorio da sam njegova muza, urednik, lektor, vozač, kuhar…'


Bela Krleža - životna i intelektualna partnerica velikog Krleže
Inspiracija, čuvar njegove intime, umjetnik društvenog ophođenja, istrenirani dizač raspoloženja, životni partner samo su neke od riječi kojima je opisana i žena velikog Miroslava Krleže – Bela.

'Bela je bila žena koju je Krleža doživio u potpunosti i koja je kao takva postojala', kažu oni koji su ih poznavali. 'Krleža nam je pričao o Belinoj smrti, o besanim noćima za vrijeme njene bolesti i o naglom i jezivom cvrkutu ptica u četiri ujutro, kada je naslutio da ih je Bela, baš tog trenutka, zauvijek napustila', piše u knjizi uspomena glumice Mire Stupice.

S Belinom smrću i smrću velikih, požrtvovnih, nerijetko samozatajnih partnera, što zbog same svoje prisutnosti, što zbog njihovih žrtvi i odricanja, pisci i svijet oko njih uvijek ponovo gube – pravog pokretača književnih tokova.

Slicne stvari mozes naci na http://www.tportal.hr/kultura/knjige/fset.html

Можда може да ти помогне књига Владимира Миланкова: "Ђура Јакшић у причама и анегдотама". Књига је изашла 1993, бар ова коју ја имам, у издању "Матице српске".

angely,ponesto sam i pronasla tamo,dobra je osnova,samo cu malo josh pronjushkati po netu da nadjem nesto vise...ovo je stvarno propast kod nas shto se tice bolje polovine nasih poznatih pisaca,skoro da i ne postoji text da se spominju negdje...hvala ti na informaciji
miroslave zemljace,pokusacu da pronadjem knjigu,nadam se da ce mi biti od pomoci,u svakom slucaju hvala ti

Jos jedan predlog - cuo sam da je Puskin imao buran zivot...

Gete se u osamdeset i nekoj godini zaljubio u devojku od osamnaest godina, ali pre nego sto se usudio da je zaprosi, uredno je pitao svog lekara da li bi to bilo zdravo za njega. Lekar mu je odobrio, al' je kao prosac odbijen. Tako nekako.

ej bre, oces da kazes da je bodler gej?!
kako, kad je umro zaljubljen u jneku cicu (zanu dival) koja nije htela da bude sa njim? a inace keva ga je odbacila jer se udala za drugog lika koji ga nije gotivio....pa se jadni mali bodler zestoko smorio ! ....... o arturu neznam mnogo, ali daleko od toga da su bili nastrani!

nisu Rembo i Bodler nego Rembo i Malarme koliko mi se cini imali vezu......mada ne bi me cudilo ni za Bodlera............

Rembo i Verlen!
Al' svejedno svi pesnici su pomalo federi - inace bi igrali fudbal, ne bi pisali pesme

postoji knjiga ljubavi srpskih pisaca, vrlo je zanimljiva, i sigurno bi ti posluzila. Ja sam je slucajno nasla u biblioteci, pokusaj i ti. Srecno!!!

Bajronov ljubavni život - izuzetno buran.......

Tolstoj je bio kralj

Snowblind:

Tolstoj je bio kralj

Kliknite za proširenje...

seljacica tamo seljancica vamo...

Koliko su velike ljubavi velikih pisaca za književnu scenu bitne? Da li su velikani pisane reči pronalazili inspiraciju u svojim muzama?
Pored boginja, istorija pamti mnoge žene koje su nadahnjivale umetnike u njihovom stvaralaštvu, i ostale zapamćene kao fatalne. Žene neobične lepote i izražene inteligencije, nežne i mirne ili preke i strasne, bile su i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Iako su mnoge izabrale da budu samo „titule u tuđem životu“, one su iz senke postale vodilje.
Kažu da su sve prave ljubavi tužne, a da ljubav kao strasna i neobjašnjiva, nesumnjivo nosi i dozu ludosti.
Andrić, Laza Kostić, Crnjanski, Jesenjin, Niče, Petrarka, Radičević, Hemingvej, Tolstoj, Bulgakov – oni su neosporno odlično pisali, a kako su voleli?

Koliko su velike ljubavi velikih pisaca za književnu scenu bitne? Da li su velikani pisane reči pronalazili inspiraciju u svojim muzama? Pored boginja, istorija pamti mnoge žene koje su nadahnjivale umetnike u njihovom stvaralaštvu, i ostale zapamćene kao fatalne. Žene neobične lepote i izražene inteligencije, nežne i mirne ili preke i strasne, bile su i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Iako su mnoge izabrale da budu samo „titule u tuđem životu“, one su iz senke postale vodilje. Kažu da su sve prave ljubavi tužne, a da ljubav kao strasna i neobjašnjiva, nesumnjivo nosi i dozu ludosti.
Ljubavi velikih pisaca
Andrić, Laza Kostić, Crnjanski, Jesenjin, Niče, Petrarka, Radičević, Hemingvej, Tolstoj, Bulgakov – oni su neosporno odlično pisali, a kako su voleli?

Ivo Andrić
Nadu da prava ljubav postoji, da je beskonačna i da živi i posle smrti zaljubljenih uliva nam životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, čoveka koji je trideset godina voleo i čekao jednu ženu. U njegovom književnom opusu srećemo mnoštvo ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, ali samo jedna od svih njih je Jelena, žena koje nema. U ovoj pripoveci Andrić je izneo osećanja za koja niko nije ni slutio da zaista postoje duboko u ovom skrivenom srcu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći da ona zaista i postoji. Andrić iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova – pa je zato nema. Poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, kostimografkinju Narodnog pozorišta u Beogradu. Ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića, ženu koju nema, ali koja se kao plod njegove mašte često sreće kod njega na raznim mestima, u stihovima, u prozi, u pesmama, pričama, daleka, divna, nedostižna!
Andrić gotovo sva svoja pisma potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala – Mandarin. U ovu ljubavnu igru uplela se i Milica, njene simpatije postale su sve očiglednije iako je bila udata. Andrić, ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao. „Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!“ Godinu i po dana posle smrti Miličinog supruga, postala je Andrićeva žena, venčali su se i tek tada, kada je postala ona koju ima, priznao je da je pišući priču Jelena, žena koje nema imao na umu svoju sadašnju suprugu. Čak i stari, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput mladića, udvara svojoj supruzi, što svedoči o ljubavi koju breme vremena ne može umanjiti. Srce koje je zaljubljeno, to je mlado srce, bez obzira koliko godina ono broji.

Laza Kostić
U jednoj od najlepših srpskih ljubavnih pesama XX veka Santa Maria della SaluteLaza Kostić je ispevao ceo svoj život pre nje, njeno postojanje, misterioznu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu. Santa Maria della Salute je pesma koja čitavim nizom stihova govori i ćuti o Lenki. Ljubav Lenke i Laze postala je legenda, a od pesnikovog imena njeno ime neodvojivo. Lenka Dunđerski bila je najmlađa ćerka Lazinog prijatelja Lazara Dunđerskog, dvadesetogodišnjakinja, koja je plenila lepotom i mladošću. Zavela je trideset godina starijeg pesnika koji nije mogao da savlada bujicu emocija koje su počele da ga obuzimaju. Međutim, kao častan i ugledan čovek bio je svestan razlike u godinama i svega što ta razlika nosi. Mnogo godina pre nego što su se upoznali, Lenka je slušala priče o njemu, čitala njegovu poeziju, a divljenje koje je osećala kasnije se pretvorilo u ljubav. Pesnik obuzet silinom osećanja, razapet između moralnog i emotivnog, na sve načine pokušavao je da se odupre snažnom osećanju – bežao je u manastir, pronalazio prosce za Lenku… A što je više bežao to joj je bio bliži. O snazi ove ljubavi govori i Lenkina izjava da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić.
U amanet ove ljubavi ostala je i prva posvećena pesma Gospođici L.D, pesma obavijena velom tajni u kojoj se naziru najnežniji osećaji koje pesnik gaji, ali ih izriče u prijateljskom zagonetnom tonu. Sve do nastanka Santa Maria della Salute ovo je bila njegova najdraža pesma. Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik je napravio prihvatiši predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta da se oženi Julijanom Palanačkom, koja je svog „Lazu“ verno čekala punih dvadeset godina. Dva meseca od ovog događaja dogodila se tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je preminula, na svoj 25. rođendan. Kružile su razne glasine oko njene iznenadne smrti, a kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna, a kao zvanična verzija se uzima ona koju je saopštila njena porodica, da je preminula od tifusne groznice. Za ovaj tragičan događaj, Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet neizdrživom tugom, skrhan i očajan, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio i plakao u sebi, suzama toliko teškim da iz oka ne mogu da ispadnu, i potpuno nesvesno već tada počeo je da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme.

Miloš Crnjanski
Mladog, učenog čoveka, večito sa knjigom pod miškom, sa dobrim držanjem, lepim odelom, ekstravagantnog zanesenjaka zavela je ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski. Pošto se njena porodica protivila ovoj vezi rešila je da pobegne i ode u Pariz. Na ulasku u voz, na tužnom rastanku Miloš je obećao da će joj pisati. Bura emocija koja je napadala pesnika, kao večitog sanjara, naterala ga je da krene na put vođen srcem. Bez razmišljanja je ostavio sve, i već sutradan bio u Parizu pored Vide. Od mladog novinara Crnjanski se izdigao u pesnika i romansijera najvišeg reda.
U emotivnom životu, iako oženjen i zaljubljen, bio je i ženskaroš. Vida je o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila: ,,Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.“ Bez obzira na njegove nestašluke, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. U jednoj svojoj knjizi napisao je da je ona jedina sreća u njegovom životu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: „Vode“ i „Vido“. Njegovi prijatelji tvrde da je u poslednjem času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega. Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine „Miloš Crnjanski“, a onda, deset meseci kasnije, preminula je sa njegovim stihovima na uzglavlju: „A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.“ Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Poslednja želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu nije ispunjena.

Sergej Jesenjin
Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika, i balerine Isidore Dankan, Amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa. Njihova ljubav bila je pravi požar – plamen strasti među njima je romansu pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najbolnijih ljubavnih priča svih vremena. Ni to što je ona znala tek po neku reč ruskog jezika, a on tek poneku enleskog, ni to što je osamnaest godina bila starija od Sergeja, pa ni mišljenje javnosti nije sprečilo da se među njima dogodi ljubav koja nije poznavala granice. Ona je na prijemima i književnim večerima plesala, a on čitao svoje stihove. U tom ljubavnom zanosu i njihova kreativnost je rasla. Isidora i njen voljeni Sergej Aleksandrovič odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen. Isidora je na svaki način pokušavala da predstavi svog „anđela“ javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama, ali uzalud.
Van granica Rusije Jesenjina su videli samo kao „privezak“ slavne plesačice. Zbog ovakvih događaja Jesenjin se osetio odbačenim i padao je u depresiju, poklanjao je njenu odeću prijateljima, ostavljao tone slomljenih boca i bahatio se do neprepoznatljivosti. Problematični, nezadovoljni pisac je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je pijan Jesenjin izazvao takav skandal, da je balerina lično pozvala policiju koja ga je odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući, nije više u njoj video vatrenu igračicu nego jednu ne baš privlačnu staru gospođu. Vratio se u Rusiju, a jednom je govoreći o njoj izgovorio: ,,Eh, kako me je volela ta starica!“ Nakon što je napisao svoju poslednju pesmu Do viđenja druže, do viđenja sutradan je presekao vene, zapalio cev od grejanja, a šal koji mu je Isidora poklonila, koji ga je tako bolno podsećao na nju, zavezao oko vrata i presudio sebi. Posle ove velike tragedije, balerina se potpuno povukla iz umetničkih krugova. Dve godine nakon smrti supruga, sudbina je htela da šal – njen uvek prepoznatljivi detalj, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapetljao u točak automobila koji se kretao. Prijatelji kažu da su njene poslednje reči pre ulaska u kobni auto bile: „Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu!“ Isidora je jednom prilikom svojim studentima otvorila dušu i rekla da je najveća stvar u životu ljubav. Ljubav Jesenjina i Isidore Dankan, koliko velika toliko i bolna, donela je koliko radosti toliko i tuge.

Fridrih Niče
Jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, Fridrih Vilhelm Niče, osim po svom izuzetnom literarnom talentu bio je poznat i po tome što u je svojim delima o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su one nežne i dragocene, ali opasne igračke predodređene za kućni, a ne javni život. Koliko je Niče zaista bio ženomrzac, a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo, diskutabilno je. Dvadesetjednogodišnja Lu Andras Salome, devojka nezavisna i slobodnog duha, inteligentna i žedna znanja, odmah je osvojila Ničea. Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nesvakidašnjoj zajednici, koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke.
Kako je bila obrazovana i načitana devojka, Lu je bila upoznata sa Ničeovim delima i o njima je govorila sa poštovanjem. Ova prelepa devojka, očarala je ovog zakletog tridesetosmogodišnjeg neženju. Uskoro su Lu, Rej i Niče živeli sve troje u istoj kući, u platonskom trouglu. Tako je nastala njihova prijateljska trojka kojoj su se mnogi zgražavali. Nakon rastanka, kada Niče više nije mogao da izdrži da deli svoju ljubav sa još jednim muškarcem, piše pismo Lu u kome kaže: ,,Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.“ U pismu je naziva jadnom osobom, bolesnom, oštroumnom neznalicom. Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao samoubistvo. Nikada je nije preboleo, a bolest neuzvraćene ljubavi izjedala ga je i uništavala. O tome kolika je njegova ljubav bila pokazuje činjenica da je ona bila jedina žena kojoj je priznao da je voli.

Frančesko Petrarka
Za oca humanizma i poetu Petrarku, nadahnuće za zbirke kancona i soneta bila je Laura de Noves, njegova večna muza. Analitičari se često pitaju da li su uopšte i postojale žene koje uzimamo za inspiracije velikih dela književika. Jedna od njih je i Laura, najslavnija muza svih vremena, čije realno postojanje do danas nije utvrđeno, ali bez koje, stvarne ili izmišljene, nikada ne bi nastao Koncenijer, delo koje se smatra jednim od najsavršenijih pesničkih dela renesanse. Pretpostavlja se da se u tom liku krije izvesna Laura de Noves.
Ljubav pesnika prema ženi koja se udala za Uga de Sada, bila je platonska jer Petrarkino poštovanje i obraz nisu dozvoljavali da ova ljubav postane fizička. Iako nikada nije otkrio o kome se zapravo radi, stvorio se mit u kome se samo nagađa da se rodila ljubav koja je u njemu živela 21 godinu. Kada je Laura preminula, pesnika je tuga dugi niz godina držala u suzama neostvarene ljubavi. Kanconijer je podeljen na dve celine, onu koju je pesnik pisao za života gospe Laure, Madone Laure In Vita i one koju je stvarao u periodu nakon njene smrti, Madona Laura In Morte. Misao o Lauri se javlja i u drugim delima velikog pesnika.

Branko Radičević
Radičević je kao pravi romantičar bio strasno zaljubljen u Vilheminu-Minu Karadžić, slikarku, pesnikinju, prevodioca i ćerku Vuka Stefanovića Karadžića. U mnogim njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu, Pevam danju, pevam noću. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju zanos pesnika njegovom muzom. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti, što je u njihovu priču unelo tužne crte. Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije.
Kružile su priče da je Branko jednako bio zaljubljen i u Mininu majku Anu. Nagoveštaji o mogućem četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, što je uspelo da zapanji i najslobodnije umove tog doba. Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti za Aleksu Vukomanovića, koji je umro samo nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača ostale su iza nje. Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo u ovom ljubavnom zapletu, ali je lik ove muze nesumnjivo iscrtan u delima ovog književnika.

Ernest Hemingvej
Hemingvej je rastao u kući kojom su dominirale žene – majka, njegove četiri sestre, dadilja i kuvarica. Kao neko ko je odrastao sa ženama i ko je prema njima imao poštovanja nikada se nije osećao komotno u neobaveznim avanturama, ali ga to nije sprečilo da se venčava i razvodi. Govorio je da je potrebno da neko bude zaljubljen da bi vodio ljubav, ali se i pored toga stalno hvalio brojem žena sa kojima je spavao. Njegova treća supruga, Marta Gelhorn, nakon razvoda izjavila je da „papa Hemingvej nije imao izuzetne kvalitete osim svoga pisanja.“ Hemingvej je taj brak sa Martom okarakterisao kao „najveću grešku“. Prva supruga, Hedli Ričardson, bila je osam godina starija od njega. Brak je tokom nekoliko prvih godina bio skoro idealan, ali to je trajalo sve dok Ernest nije upoznao Polinu Fajfer i razveo se od Hedli. Četvrti brak, sa Meri Velš, bio je skrojen baš po njegovom ukusu. Meri je bila strpljiva, popustljiva, blagonaklona, spremna da bude potčinjena, lepa i devet godina mlađa od Ernesta.
Hemingvej ni tada nije prestajao da koketira sa ženama i nije mnogo krio te afere. Istoričari kažu da je prva velika ljubav ovog avanturiste bila bolničarka iz milanske bolnice, Agnes von Kurovski, koja je bila sedam i po godina starija od njega. Biografi još muku muče da li je to bila samo romantična platonska ljubav ili je bilo i fizičkog spajanja. Takođe je za diskusiju da li je Agnes bila jedini uzor za lik Katrine Berkli u romanu Zbogom oružje. Od srednjeg doba starosti Hemingveju počinju da se dopadaju mlađe žene. Jedna od njih bila je Adrijana Ivančić. Ta devetnaestogodišnja devojka nesumnjivo je poslužila kao model za lik Renate u romanu Preko reke i u šumu. Odnosi Hemingveja i Adrijane bili su nesumnjivo samo platonski. Nije dokazano koju je najviše voleo i da li je postojala „ona“, prava fatalna. U trenucima zanesenja svaka njegova ljubav činila se u određenom trenutku najveća.