Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
На протеклим локалним изборима, у другом кругу, седео сам код куће. Разлог: Богдановић ми лично иде на нерве, макар његова влада релативно добро радила. Очекивао сам његову победу, па нисам хтео да дајем свој глас да победи убедљивије, па да буде још више надмен.
На следећим изборима сасвим је могуће да ћу гласати за радикале. Разлог: Нећу да гласам за власт која ме вређа.
А управо су ме увредили наградивши "Пешчаник" и говор мржње који та емисија шири. Следе примери.
Petar Luković:
Meni smrt Miloševića nije bila najbitniji događaj prošle nedelje. Meni je najveći hepening Srbije prošle nedelje bilo nešto što se desilo na Trgu Republike. Tamo je prošlog petka održan miting povodom Pesme Evrovizije. Bila je bina, pazite, zemlja u kojoj se pravi miting za Pesmu Evrovizije. Mi smo dve teme imali, kad se završi sahrana, počinje Evrovizija, mi smo tako imali sedam dana, više se nije znalo gde završavaju Flamingosi, a gde počinje sahrana Miloševića. Ja vam se kunem, tako je to išlo. I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar - koje nema - može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu.
Evo, ja sam neki dan gledao ministra Bubala na klizištu. Šta će ministar privrede na klizištu, jel da prodaju klizište, šta, ne razumem, je li to privatizacija klizišta. Da je ministar turizma, pa da pokazuje, neko bi shvatio, ali šta će tu ministar privrede uopšte mi nije jasno. Imam još jednu misteriju, koju bih voleo da mi neko objasni. Neki dan sam čuo predsednik Boris Tadić je hitno tražio od vlade da mu se dostavi strategija ptičijeg gripa. **** te bog, propade mi dan, pođe naopako - šta će Tadiću strategija o ptičijem gripu. Ne, ozbiljno vas pitam, šta će mu? Imao sam dve pretpostavke, pretpostavimo da predsednik Tadić utvrdi da je strategija o ptičijem gripu loša, pretpostavimo, čitaju oni i utvrde da je loša, šta će on da radi, obuče bele mantile, zaposli kancelariju, idu da love kokoške, ne znam šta će da radi. Ne razumem, a ako utvrde da je koncepcija dobra, hoće da pohvali vladu, je li mu u opisu posla, jel piše u ustavu - predsednik se bavi ptičijim gripom. I tako čujem vest - Bubalo na klizištu, ovaj o ptičijem gripu, pa ovde stvarno u ovoj zemlji svi, pa i ja, evo, mogu da se bave bilo čim.
Kakav koncert u Beogradu 2008. godine, otkud znam da će Beograd preživeti do te godine, nemam pojma, možda klizište ide ka Beogradu, ne znam, jer ne postoji stvar za koju ja mogu da vam tvrdim - e, to se sigurno neće desiti sutra. Ne, ja mogu reći da se u Srbiji sve može desiti sutra, sve što postoji. Zato čovek ne treba nikada da se čudi.
I onda, čovek pročita posle u novinama, mislim da je to bilo ovde negde, blizu Albijanićevog sela, neka opština je 150 000 nečega potrošila, jer su meštani pokrali sve saobraćajne znakove, one trouglaste i one okrugle - naročito okrugle. Zašto - kaže, najbolje su za pečenje paprika. Pazite, tu vest bi bilo koja zemlja dovela na jedan nivo mentalnog problema, opšteg kolektivnog problema, ovde je to na nivou normalnog - pa, naravno da krademo. Pa ovde ruše bandere da prave ograde, ovde dalekovod da mogu da sruše, pa da naprave finu žičanu ogradu, ****š 10000 volti, preživećemo, Srbi smo. Iz takvog mentalnog stava, ako to radite, skidate točkove, skidate znakove da pržite papriku, cepate banderu i to, pa za koga ćeš da glasaš nego za ove koji su sad na vlasti. Pa logično je da ću da glasam za Koštunicu, radikale, socijaliste - i G17 plus, naravno. Ne znam šta može da me natera u životu da noću ustajem u 3 sata da skidam točkove. **** vas točak, to je jedina poruka koju mogu imati Srbima - **** vas točak. Jesu ga prvi put otkrili, šta je, ne razumem tu fascinaciju točkom.
Biljana Srbljanović: Pusti ti točkove i sve, nego problem je u tome što direktorka Politike smatra da je potpuno normalno što je tradicija te novine da izlaze čitulje Arkanu, da izlaze čitulje svim pobijenim kriminalcima, da izlaze čitulje do te mere da to postane deo subkulture - postoji onaj film, Vidimo se u čitulji, koji je zapravo neka vrsta geneze razvitka organizovanog kriminala u Srbiji. Toj istoj urednici, koja je prethodno bila u NIN-u, potpuno je normalno da sveštenik nad sandukom i telom Zorana Đinđića izgovori svoju vrstu antičitulje, to je sve potpuno normalno.
Petar Luković: Radujem se kad vidim Koštunicu s novom frizurom. Video sam ga juče, nisam mogao verovati, kako su ga pustili uopšte da takav izađe. On je govorio sa nekom ženom iz nekog inostranog parlamenta, mislim da se žena upišavala od smeha, takvu frizuru nisam video ni u Istočnoj Nemačkoj još od Honekera, ozbiljno vam kažem. Pitanje je da li sam ja pogodna osoba da pišem o tim ljudima. Nemam više simpatije prema tome, pa da kažem - dobro, ovaj je malo pogrešio, pa kao popraviće se. Ne, samo ekstremne mere, samo najesktremnije mere. Sinoć sam gledao Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova, na prvom programu RTS-a. To je onaj čovek koji nam je 30. maja 1992. godine rekao da sankcije nisu ozbiljne i da, ako budu uvedene, a neće biti uvedene, neće dugo trajati. Samo zbog te izjave tog čoveka bi trebalo streljati. On sinoć legitimno sedi u fotelji i razgovara sa Mićunovićem.
Meni je mržnja podsticaj. Ne vredi u Srbiji biti dobar, ne vredi. Ja sam bio dobar i prema komšijama, prijateljima koje sam izgubio, pa vidim da to nigde ne vodi. Ovo vodi negde, ovo ima smisla. Ja zaista verujem da neka vrsta zaslužene kazne u ovoj zemlji, apsolutno zaslužene kazne u najgorim njenim oblicima može eventualno neke ljude da probudi. Živim za dan kada će ponovo da uvedu neke sankcije. Stalno me interesuje koji je kreten iz Evropske unije smislio strategiju pregovora sa Koštuničinom vladom, to me opseda, koji je idiot smislio da ovima treba da veruju. Neki dan slušam, Vuk Drašković kaže - pravi je trenutak da tražimo od Evropske unije da nam sada pomognre milionima dolara pomoći, da nas odmah pod hitno, preko reda prime u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju odmah, inače – i tu je cela poenta - inače će doći na vlast – opet čuvena priča - radikali. To me podseća na one mafijaške zakone, dakle, imamo jednu bandu koja teroriše čitav kraj i ako mi ne platimo toj bandi, oni će još više da nas terorišu. Dakle, mi nećemo da se oslobodimo bande, nego još da im platimo. Kad sam u subotu išao Bulevarom i kupovao tu policu, gledao sam te koji idu na to slavlje Miloševićevo. Znaš kako ti ljudi izgledaju? Kako on može da glasa, pa oni kad vide tramvaj, to je za njih lokomotiva, to je gvozdeni konj. 90% nikad nije videlo tramvaj, to je panika kad naiđe tramvaj, panika. Novine, koji znaju da čitaju, to se čita ovako usnama, mrda se glava, drži se rukom da se red ne pogubi. Pa ti ljudi stvarno veruju sve što im kažeš. Pa oni stvarno veruju da ljudi tamo u Americi, u Francuskoj ustaju sa mišlju kako će da sjebu Srbiju.
Srđa Popović: Razgovarao sam s jednim čovekom kome ja mislim da je milo što presude neće biti. Ja njemu kažem - pa znaš šta, to nije toliko važno, mi svi znamo da je on kriv, a vi svi znate da je to politički sud, prema tome, svi smo znali kakva će presuda biti, presuda će biti osuđujuća. Što do nje nije došlo, nema značaja kad svi znamo kakva bi bila. I to stvarno mislim, to je tako. Dakle, igranje sa tim služi samo dnevno političkim kratkoročnim ciljevima, to ne znači ništa.
Haški tribunal nam je pomogao, on je završio taj policijski deo posla, završio je istragu, prikupio dokaze, iskaze svedoka, dokumenta, to je trajalo 466 dana. Tu dokaza ima sasvim dovoljno da možemo mi ovde o tome da razgovaramo i razgovaraćemo još vrlo dugo, to mi je potpuno jasno. Umesto da pričamo o Miloševiću i o eventualnoj njegovoj odgovornosti, krivici, delima, mi smo se zamajavali ovde godinama razgovarajući o Karli del Ponte i Haškom tribunalu, o srbofobičnom sudu, o zaveri, o dvostrukim standardima...
На следећим изборима сасвим је могуће да ћу гласати за радикале. Разлог: Нећу да гласам за власт која ме вређа.
А управо су ме увредили наградивши "Пешчаник" и говор мржње који та емисија шири. Следе примери.
Petar Luković:
Meni smrt Miloševića nije bila najbitniji događaj prošle nedelje. Meni je najveći hepening Srbije prošle nedelje bilo nešto što se desilo na Trgu Republike. Tamo je prošlog petka održan miting povodom Pesme Evrovizije. Bila je bina, pazite, zemlja u kojoj se pravi miting za Pesmu Evrovizije. Mi smo dve teme imali, kad se završi sahrana, počinje Evrovizija, mi smo tako imali sedam dana, više se nije znalo gde završavaju Flamingosi, a gde počinje sahrana Miloševića. Ja vam se kunem, tako je to išlo. I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar - koje nema - može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu.
Evo, ja sam neki dan gledao ministra Bubala na klizištu. Šta će ministar privrede na klizištu, jel da prodaju klizište, šta, ne razumem, je li to privatizacija klizišta. Da je ministar turizma, pa da pokazuje, neko bi shvatio, ali šta će tu ministar privrede uopšte mi nije jasno. Imam još jednu misteriju, koju bih voleo da mi neko objasni. Neki dan sam čuo predsednik Boris Tadić je hitno tražio od vlade da mu se dostavi strategija ptičijeg gripa. **** te bog, propade mi dan, pođe naopako - šta će Tadiću strategija o ptičijem gripu. Ne, ozbiljno vas pitam, šta će mu? Imao sam dve pretpostavke, pretpostavimo da predsednik Tadić utvrdi da je strategija o ptičijem gripu loša, pretpostavimo, čitaju oni i utvrde da je loša, šta će on da radi, obuče bele mantile, zaposli kancelariju, idu da love kokoške, ne znam šta će da radi. Ne razumem, a ako utvrde da je koncepcija dobra, hoće da pohvali vladu, je li mu u opisu posla, jel piše u ustavu - predsednik se bavi ptičijim gripom. I tako čujem vest - Bubalo na klizištu, ovaj o ptičijem gripu, pa ovde stvarno u ovoj zemlji svi, pa i ja, evo, mogu da se bave bilo čim.
Kakav koncert u Beogradu 2008. godine, otkud znam da će Beograd preživeti do te godine, nemam pojma, možda klizište ide ka Beogradu, ne znam, jer ne postoji stvar za koju ja mogu da vam tvrdim - e, to se sigurno neće desiti sutra. Ne, ja mogu reći da se u Srbiji sve može desiti sutra, sve što postoji. Zato čovek ne treba nikada da se čudi.
I onda, čovek pročita posle u novinama, mislim da je to bilo ovde negde, blizu Albijanićevog sela, neka opština je 150 000 nečega potrošila, jer su meštani pokrali sve saobraćajne znakove, one trouglaste i one okrugle - naročito okrugle. Zašto - kaže, najbolje su za pečenje paprika. Pazite, tu vest bi bilo koja zemlja dovela na jedan nivo mentalnog problema, opšteg kolektivnog problema, ovde je to na nivou normalnog - pa, naravno da krademo. Pa ovde ruše bandere da prave ograde, ovde dalekovod da mogu da sruše, pa da naprave finu žičanu ogradu, ****š 10000 volti, preživećemo, Srbi smo. Iz takvog mentalnog stava, ako to radite, skidate točkove, skidate znakove da pržite papriku, cepate banderu i to, pa za koga ćeš da glasaš nego za ove koji su sad na vlasti. Pa logično je da ću da glasam za Koštunicu, radikale, socijaliste - i G17 plus, naravno. Ne znam šta može da me natera u životu da noću ustajem u 3 sata da skidam točkove. **** vas točak, to je jedina poruka koju mogu imati Srbima - **** vas točak. Jesu ga prvi put otkrili, šta je, ne razumem tu fascinaciju točkom.
Biljana Srbljanović: Pusti ti točkove i sve, nego problem je u tome što direktorka Politike smatra da je potpuno normalno što je tradicija te novine da izlaze čitulje Arkanu, da izlaze čitulje svim pobijenim kriminalcima, da izlaze čitulje do te mere da to postane deo subkulture - postoji onaj film, Vidimo se u čitulji, koji je zapravo neka vrsta geneze razvitka organizovanog kriminala u Srbiji. Toj istoj urednici, koja je prethodno bila u NIN-u, potpuno je normalno da sveštenik nad sandukom i telom Zorana Đinđića izgovori svoju vrstu antičitulje, to je sve potpuno normalno.
Petar Luković: Radujem se kad vidim Koštunicu s novom frizurom. Video sam ga juče, nisam mogao verovati, kako su ga pustili uopšte da takav izađe. On je govorio sa nekom ženom iz nekog inostranog parlamenta, mislim da se žena upišavala od smeha, takvu frizuru nisam video ni u Istočnoj Nemačkoj još od Honekera, ozbiljno vam kažem. Pitanje je da li sam ja pogodna osoba da pišem o tim ljudima. Nemam više simpatije prema tome, pa da kažem - dobro, ovaj je malo pogrešio, pa kao popraviće se. Ne, samo ekstremne mere, samo najesktremnije mere. Sinoć sam gledao Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova, na prvom programu RTS-a. To je onaj čovek koji nam je 30. maja 1992. godine rekao da sankcije nisu ozbiljne i da, ako budu uvedene, a neće biti uvedene, neće dugo trajati. Samo zbog te izjave tog čoveka bi trebalo streljati. On sinoć legitimno sedi u fotelji i razgovara sa Mićunovićem.
Meni je mržnja podsticaj. Ne vredi u Srbiji biti dobar, ne vredi. Ja sam bio dobar i prema komšijama, prijateljima koje sam izgubio, pa vidim da to nigde ne vodi. Ovo vodi negde, ovo ima smisla. Ja zaista verujem da neka vrsta zaslužene kazne u ovoj zemlji, apsolutno zaslužene kazne u najgorim njenim oblicima može eventualno neke ljude da probudi. Živim za dan kada će ponovo da uvedu neke sankcije. Stalno me interesuje koji je kreten iz Evropske unije smislio strategiju pregovora sa Koštuničinom vladom, to me opseda, koji je idiot smislio da ovima treba da veruju. Neki dan slušam, Vuk Drašković kaže - pravi je trenutak da tražimo od Evropske unije da nam sada pomognre milionima dolara pomoći, da nas odmah pod hitno, preko reda prime u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju odmah, inače – i tu je cela poenta - inače će doći na vlast – opet čuvena priča - radikali. To me podseća na one mafijaške zakone, dakle, imamo jednu bandu koja teroriše čitav kraj i ako mi ne platimo toj bandi, oni će još više da nas terorišu. Dakle, mi nećemo da se oslobodimo bande, nego još da im platimo. Kad sam u subotu išao Bulevarom i kupovao tu policu, gledao sam te koji idu na to slavlje Miloševićevo. Znaš kako ti ljudi izgledaju? Kako on može da glasa, pa oni kad vide tramvaj, to je za njih lokomotiva, to je gvozdeni konj. 90% nikad nije videlo tramvaj, to je panika kad naiđe tramvaj, panika. Novine, koji znaju da čitaju, to se čita ovako usnama, mrda se glava, drži se rukom da se red ne pogubi. Pa ti ljudi stvarno veruju sve što im kažeš. Pa oni stvarno veruju da ljudi tamo u Americi, u Francuskoj ustaju sa mišlju kako će da sjebu Srbiju.
Srđa Popović: Razgovarao sam s jednim čovekom kome ja mislim da je milo što presude neće biti. Ja njemu kažem - pa znaš šta, to nije toliko važno, mi svi znamo da je on kriv, a vi svi znate da je to politički sud, prema tome, svi smo znali kakva će presuda biti, presuda će biti osuđujuća. Što do nje nije došlo, nema značaja kad svi znamo kakva bi bila. I to stvarno mislim, to je tako. Dakle, igranje sa tim služi samo dnevno političkim kratkoročnim ciljevima, to ne znači ništa.
Haški tribunal nam je pomogao, on je završio taj policijski deo posla, završio je istragu, prikupio dokaze, iskaze svedoka, dokumenta, to je trajalo 466 dana. Tu dokaza ima sasvim dovoljno da možemo mi ovde o tome da razgovaramo i razgovaraćemo još vrlo dugo, to mi je potpuno jasno. Umesto da pričamo o Miloševiću i o eventualnoj njegovoj odgovornosti, krivici, delima, mi smo se zamajavali ovde godinama razgovarajući o Karli del Ponte i Haškom tribunalu, o srbofobičnom sudu, o zaveri, o dvostrukim standardima...
