Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Најиндикативнији је француски пример. Па онда анализирајмо. Председник Жак Ширак завршава свој други мандат за који је изабран убедљивом већином гласова, али не захваљујући својој популарности или снази свога програма, већ томе што му је противкандидат био “апсолутно зло” – Жан Мари Лепен. Тај податак још говори о пропасти блока левице у Француској, дакле другог плућног крила демократије. Иначе, исте 2002 године у Србији Шешељ НИЈЕ ушао у други круг.
Актуелни премијер Доминик де Вилпен је постављен пошто је претходна влада (такође умерене деснице) педалирана на француском референдуму о предлогу Европског Устава. После само девет месеци и његова влада је само љуштура. У међувремену, неколико месеци после референдума, били смо сведоци експлозије социјалног и верског насиља у градовима Француске – која је окончана увођењем неке врсте ванредног стања. Недавно је неславно прошао владин предлог закона који би требало да реши проблеме незапослености младих. Неки други млади нису хтели да се лише стечених права (иначе основни кредо либералиста је да се стечена права не смеју одузимати). Поново смо били сведоци масовних протеста омеђених сукобима са полицијом и спорадичим демолирањем. Поново смо били сведоци да је реч народа била старија од речи и намера изабраних власти.
Зашто је баш француски пример толико индикативан? Питање је скоро па реторичко, али да не буде недоумица… Прво, Француска има један од најјачих механизама социјалне заштите. Сулудо је очекивати да ће се народ тек тако одрећи стечених права или привилегија (зависи како се гледа). Друго, и по мени битније, Францутима је то просто “у крви”. Током низа револуција од краја XVIII до средине XIX века, Французи су пренели доста тога другима, а успели су да себе спусте од главне европске силе у другоразредни положај. 1968 талас немира који је обухватио цео свет од Мексика до Чехословачке, почео је управо на Сорбони. Како су и деца емиграната у државном школском систему принуђени да о оваквим идеалима уче као својим, они прихватају улично насиље и урбану герилу као облик своје борбе – испред ширења теократије, тероризма или куповања институција што раде Арапи у другим земљама.
А како је у другим земљама. У Шпанији су практично терористи поставили владу правилно одабраним тајмингом напада на јавну железницу. Наравно, бивша десничарска власт, иначе фаворит на тадашњим изборима, се веома лоше снашла, али то не умањује чињеницу да је постигнут циљ – Шпанија се повукла из Ирака. Неки од оних као-бицикло-смешних наших војних аналитичара говорили су да је Шпанија тиме издала “западну цивилизацију” (шта год то значило). Данска се прославила демонстрирањем ксенофобије и вређања Другачијег (тамо иначе владу подржава екстремна десница). Холандија је као и Француска референдумски одбила предлог Устава, а претходно је била захваћена правом епидемијом секташког насиља поводом убиства Теа Ван Гога који је вређао Кур’ан. Британија је већ традиционално мета међурасног насиља и нереда, а терористи који су напали лондонски андерграунд рођени су у земљи коју су напали.
Није све толико црно по Европу. Засада. Британије већ две деценије има неолибералистички модел који Туони Бла није много дирао иако је на папиру левичар. Кажу да то помаже њиховој привреди. Немачка има највећи извоз на свету. Али и у Немачкој су све већи проблеми са пензијама и незапосленошћу. Мом ујки су рекли да ће му пензија бити 200 евра мања од оне која је раније израчуната.
Актуелни премијер Доминик де Вилпен је постављен пошто је претходна влада (такође умерене деснице) педалирана на француском референдуму о предлогу Европског Устава. После само девет месеци и његова влада је само љуштура. У међувремену, неколико месеци после референдума, били смо сведоци експлозије социјалног и верског насиља у градовима Француске – која је окончана увођењем неке врсте ванредног стања. Недавно је неславно прошао владин предлог закона који би требало да реши проблеме незапослености младих. Неки други млади нису хтели да се лише стечених права (иначе основни кредо либералиста је да се стечена права не смеју одузимати). Поново смо били сведоци масовних протеста омеђених сукобима са полицијом и спорадичим демолирањем. Поново смо били сведоци да је реч народа била старија од речи и намера изабраних власти.
Зашто је баш француски пример толико индикативан? Питање је скоро па реторичко, али да не буде недоумица… Прво, Француска има један од најјачих механизама социјалне заштите. Сулудо је очекивати да ће се народ тек тако одрећи стечених права или привилегија (зависи како се гледа). Друго, и по мени битније, Францутима је то просто “у крви”. Током низа револуција од краја XVIII до средине XIX века, Французи су пренели доста тога другима, а успели су да себе спусте од главне европске силе у другоразредни положај. 1968 талас немира који је обухватио цео свет од Мексика до Чехословачке, почео је управо на Сорбони. Како су и деца емиграната у државном школском систему принуђени да о оваквим идеалима уче као својим, они прихватају улично насиље и урбану герилу као облик своје борбе – испред ширења теократије, тероризма или куповања институција што раде Арапи у другим земљама.
А како је у другим земљама. У Шпанији су практично терористи поставили владу правилно одабраним тајмингом напада на јавну железницу. Наравно, бивша десничарска власт, иначе фаворит на тадашњим изборима, се веома лоше снашла, али то не умањује чињеницу да је постигнут циљ – Шпанија се повукла из Ирака. Неки од оних као-бицикло-смешних наших војних аналитичара говорили су да је Шпанија тиме издала “западну цивилизацију” (шта год то значило). Данска се прославила демонстрирањем ксенофобије и вређања Другачијег (тамо иначе владу подржава екстремна десница). Холандија је као и Француска референдумски одбила предлог Устава, а претходно је била захваћена правом епидемијом секташког насиља поводом убиства Теа Ван Гога који је вређао Кур’ан. Британија је већ традиционално мета међурасног насиља и нереда, а терористи који су напали лондонски андерграунд рођени су у земљи коју су напали.
Није све толико црно по Европу. Засада. Британије већ две деценије има неолибералистички модел који Туони Бла није много дирао иако је на папиру левичар. Кажу да то помаже њиховој привреди. Немачка има највећи извоз на свету. Али и у Немачкој су све већи проблеми са пензијама и незапосленошћу. Мом ујки су рекли да ће му пензија бити 200 евра мања од оне која је раније израчуната.
Al smo baksuzi...
