urospo
Iskusan
- Poruka
- 5.289
Odlican tekst o sadasnjem stanju u Srbiji 
Antisrbi, otvoreni ekstremisti i taktičari
O ekstremnim i taktičnim srbofobima i jednoj aktuelnoj idejnoj diskriminaciji
Nacionalno svesnim Srbima današnjice, upadljivo je omalovažavanje nacionalističkog i hrišćanskog odnosa prema društvu od strane glavnine današnjeg javnog mnjenja u Srbiji. Na prvi pogled, reklo bi se da je u post-petooktobarskoj Srbiji besmisleno govoriti o bilo kakvoj idejnoj diskriminaciji, jer šta se drugo može reći za jedno društvo u kome se na tržištu ideja mogu pronaći najrazličitije opcije, i u kome se sve može izložiti kritici. No da li je baš tako?
Ne mogu nas zavarati ovdašnji otvoreni antisrpski ekstremisti (veoma nostalgični za titoizmom) koji tvrde da živimo u klerikalizovanom i nacionalističkom društvu. Takvim ekstremistima smeta, i ovo današnje demokratsko svođenje svetosavske kulture na muzejski eksponat, koji samo biva malo češće javno izlagan tokom Božića, Vaskrsa ili u izbornoj kampanji od strane onih političara kojima znači činjenica da je SPC najpopularnija institucija u društvu, te je njima neophodan kompromis sa narodnom realnošću koja još nije u dovoljnoj meri prerađena po mondijalističkom kalupu. Ipak suštinski gledano, neznatna je razlika između antisrba - otvorenih ekstremista i antisrba-taktičara. Ovi prvi (kojima je politički ugled u srbskom narodu već prethodno srozan, te ne moraju taktizirati, već mogu slobodno bljuvati srbomržnju i pretendovati na najviša mesta liste Soroševih plaćenika) imaju sasvim otvoren prezir prema hrišćanskom i nacionalističkom pogledu na društvo.
Međutim, slično stanovište imaju i "taktičari" (poput aktuelnog predsednika Srbije B. Tadića i njegove partije) koji balansiraju između zahteva svojih zapadnih nalogodavaca na jednoj i na drugoj strani - činjenice da srbski narod još uvek nije toliko srozan koliko bi to želeli pomenuti zapadni nalogodavci. Treba reći i to da su taktičari u neku ruku i opasniji jer su perfidni, dok su ekstremisti često zbog neskrivene i primitivne srbomržnje možda i delimično kontraproduktivni po antisrbsku propagandu. Na kraju krajeva, mediji pod kontrolom antisrba-taktičara potpuno otvaraju prostor antisrbskim ekstremistima (koji nemaju gotovo nikakvu podršku u narodu), a sužavaju ga nacionalistima. Ipak tu nije kraj diskriminaciji. Mondijalisti (obe pomenute verzije) u nedostatku ozbiljnih argumenata protiv nacionalizma, često pokušavaju nacionaliste predstaviti kao nekakve "duhovne Aboridžine" (koji su iz praistorije zalutali u današnje vreme), te na taj način u startu diskvalifikovati ideološke protivnike.
Cilj ovog ogleda jeste i analiza nekoliko stavova i argumenata koje ovdašnja antisrbska propaganda često koristi u svrhu pomenute diskriminacije. Kažemo antisrbska, a ne antinacionalistička, jer "srbskim" mondijalistima baš i ne smetaju mađarski hortijevski veterani kojima su dopušteni svečani skupovi, kao što ni antisrbskim vlastima u Srbiji ne smetaju spomenici šiptarskim teroristima na današnjem jugu Srbije. Bitno je da se spektakularne antiterorističke mere primenjuju pri hapšenju neformalne grupice mladih Srba, koji (recimo uzgred i to) svoj "ideološki" identitet i svoju (ničim opravdanu) mržnju ne grade na srbskoj tradiciji (niti je na takvoj tradiciji uopšte moguće graditi bilo kakvu mržnju prema čoveku) već na jednoj potkulturi ponikloj na istom tom zapadu sa koga nam je došla i savremena demokratija. Ako ćemo zabranjivati pozivanje na zločinačke ideologije, budimo dosledni. Šta je sa Hirošimom, ili sa demokratskim ubijanjem nemačke dece u Drezdenu? I nije li "savezničko" bombardovanje Beograda bilo razornije od nacističkog? Zbog čega se ne kažnjava veličanje Broza i njegovih komunističkih zločinaca? Očigledno zato što su današnji mondijalisti duhovna (a ne retko i biološka) deca komunista.
U svakom slučaju politički uticaj takvih potkulturnih i često delikventskih grupica poput skinheds "pokreta" (koje su daleko brojnije i organizovanije na zapadu sa koga su i ponikle) prikovan je za krajnju marginu srbskog društva. Stoga je realno očekivati da srbomrzci neće uspeti da ubede srbski narod da u Srbiji navodno buja fašizam.
Antisrbi, otvoreni ekstremisti i taktičari
O ekstremnim i taktičnim srbofobima i jednoj aktuelnoj idejnoj diskriminaciji
Nacionalno svesnim Srbima današnjice, upadljivo je omalovažavanje nacionalističkog i hrišćanskog odnosa prema društvu od strane glavnine današnjeg javnog mnjenja u Srbiji. Na prvi pogled, reklo bi se da je u post-petooktobarskoj Srbiji besmisleno govoriti o bilo kakvoj idejnoj diskriminaciji, jer šta se drugo može reći za jedno društvo u kome se na tržištu ideja mogu pronaći najrazličitije opcije, i u kome se sve može izložiti kritici. No da li je baš tako?
Ne mogu nas zavarati ovdašnji otvoreni antisrpski ekstremisti (veoma nostalgični za titoizmom) koji tvrde da živimo u klerikalizovanom i nacionalističkom društvu. Takvim ekstremistima smeta, i ovo današnje demokratsko svođenje svetosavske kulture na muzejski eksponat, koji samo biva malo češće javno izlagan tokom Božića, Vaskrsa ili u izbornoj kampanji od strane onih političara kojima znači činjenica da je SPC najpopularnija institucija u društvu, te je njima neophodan kompromis sa narodnom realnošću koja još nije u dovoljnoj meri prerađena po mondijalističkom kalupu. Ipak suštinski gledano, neznatna je razlika između antisrba - otvorenih ekstremista i antisrba-taktičara. Ovi prvi (kojima je politički ugled u srbskom narodu već prethodno srozan, te ne moraju taktizirati, već mogu slobodno bljuvati srbomržnju i pretendovati na najviša mesta liste Soroševih plaćenika) imaju sasvim otvoren prezir prema hrišćanskom i nacionalističkom pogledu na društvo.
Međutim, slično stanovište imaju i "taktičari" (poput aktuelnog predsednika Srbije B. Tadića i njegove partije) koji balansiraju između zahteva svojih zapadnih nalogodavaca na jednoj i na drugoj strani - činjenice da srbski narod još uvek nije toliko srozan koliko bi to želeli pomenuti zapadni nalogodavci. Treba reći i to da su taktičari u neku ruku i opasniji jer su perfidni, dok su ekstremisti često zbog neskrivene i primitivne srbomržnje možda i delimično kontraproduktivni po antisrbsku propagandu. Na kraju krajeva, mediji pod kontrolom antisrba-taktičara potpuno otvaraju prostor antisrbskim ekstremistima (koji nemaju gotovo nikakvu podršku u narodu), a sužavaju ga nacionalistima. Ipak tu nije kraj diskriminaciji. Mondijalisti (obe pomenute verzije) u nedostatku ozbiljnih argumenata protiv nacionalizma, često pokušavaju nacionaliste predstaviti kao nekakve "duhovne Aboridžine" (koji su iz praistorije zalutali u današnje vreme), te na taj način u startu diskvalifikovati ideološke protivnike.
Cilj ovog ogleda jeste i analiza nekoliko stavova i argumenata koje ovdašnja antisrbska propaganda često koristi u svrhu pomenute diskriminacije. Kažemo antisrbska, a ne antinacionalistička, jer "srbskim" mondijalistima baš i ne smetaju mađarski hortijevski veterani kojima su dopušteni svečani skupovi, kao što ni antisrbskim vlastima u Srbiji ne smetaju spomenici šiptarskim teroristima na današnjem jugu Srbije. Bitno je da se spektakularne antiterorističke mere primenjuju pri hapšenju neformalne grupice mladih Srba, koji (recimo uzgred i to) svoj "ideološki" identitet i svoju (ničim opravdanu) mržnju ne grade na srbskoj tradiciji (niti je na takvoj tradiciji uopšte moguće graditi bilo kakvu mržnju prema čoveku) već na jednoj potkulturi ponikloj na istom tom zapadu sa koga nam je došla i savremena demokratija. Ako ćemo zabranjivati pozivanje na zločinačke ideologije, budimo dosledni. Šta je sa Hirošimom, ili sa demokratskim ubijanjem nemačke dece u Drezdenu? I nije li "savezničko" bombardovanje Beograda bilo razornije od nacističkog? Zbog čega se ne kažnjava veličanje Broza i njegovih komunističkih zločinaca? Očigledno zato što su današnji mondijalisti duhovna (a ne retko i biološka) deca komunista.
U svakom slučaju politički uticaj takvih potkulturnih i često delikventskih grupica poput skinheds "pokreta" (koje su daleko brojnije i organizovanije na zapadu sa koga su i ponikle) prikovan je za krajnju marginu srbskog društva. Stoga je realno očekivati da srbomrzci neće uspeti da ubede srbski narod da u Srbiji navodno buja fašizam.
