00 Chief Parish
Zainteresovan član
- Poruka
- 480
Profesor na Berkliju od 1976. godine Majkl Buravoj jedan je od retkih naučnika koji u svoj CV može upisati i "ložač visoke peći". Ovaj sociolog se sredinom osamdesetih zapošljava u čeličani u Mađarskoj i sa još sedmoricom radnika radi pored visoke peći. Buravoj je radio i kao majstor u Čikagu, u rudnicima bakra u Zambiji, u fabrici tekstila, auto-delova, a danas radi u fabrici nameštaja u arktičkoj Rusiji - i sve to paralelno sa predavanjem socioloških teorija i industrijske sociologije studentima na Berkliju. Rad u čeličani socijalističke zemlje bio je "ostvarenje sna" za njega, pošto je on verovatno bio jedini čovek na svetu koji je o ovome ozbiljno sanjao.
Buržoazija Srbije (iako retro, ovo je prikladniji termin od "tajkuna", "biznismena" sa više ili manje "kontroverze", odnosno "industrijalaca" bez i trunke industrije) nije imala (ili lako zaboravlja) iskustvo Buravoja u loženju visoke peći u čeličani, te manjka kiseonika, uz ogromne temperature i buku. Otuda, može joj se desiti da radničku klasu nazove "razmaženom", kako se to jednom čulo, a više puta aludiralo. U Francuskoj radnici i studenti već nedeljama protestuju zbog nekoliko odredbi novog zakona o zapošljavanju i čak pokreću generalni štrajk. Da li su, po sudu srpske buržoazije i tog "večitog morala ljudi koji su dobro ručali", i Francuzi takvi? Jer, ukoliko su radnici Srbije razmaženi, oni u Francuskoj prava su derišta.
Spomenuti profesor-radnik Buravoj je pored neobične profesionalne biografije i marksista, ali to Amerikancima nije smetalo da ga izaberu za predsednika najvećeg (i verovatno najeminentnijeg) udruženja sociologa na planeti, Američke sociološke asocijacije, tokom 2003/2004. godine. U kontekstu Srbije, u kojoj kada nekoga oslovite sa "marksista" to bude kao da ste mu opsovali majku, zagovarati prava radničke klase je, u najmanju ruku, nezahvalno. Govoriti o pravima radnika ovde i danas ili je jeres ili radikalština, i otuda je "moguće" nazvati ih razmaženima.
Au contraire, radničku klasu u Srbiji tek treba "razmaziti". Treba je naučiti da, po ugledu na francuska "derišta" od radnika i studenata, osluškuje, čita, organizuje se i glasno i masovno zahteva kvalitetniju egzistenciju (ono nešto debeovski iniciranih protesta, uz svetle izuzetke, ovde se ne mogu računati). "Razmaženost" koje se plaše ekonomske i političke elite znači kako praćenje privatizacije, tako i dubinsko i kritičko iščitavanje zaključaka nakon sastanaka sa MMF, SB, i rizika ulaska u STO. Ova "razmaženost" podrazumeva sposobnost rendgenskog vida radi uočavanja mačaka u džaku i posedovanja rečnika za prevođenje svih eufemizama i političkih korektnosti smišljenih u cilju prodaje belih umesto redovnih bubrega. Jer, ako radnici postanu razmaženo-senzibilni na ova pitanja, na finese, znaće istinitije prema kome da uprave svoj gnev zbog promaje u novčaniku, pa to više neće biti "ustaše" ili "Ameri", homoseksualci ili Romi.
A bez ove "razmaženosti" ostaje aktuelna tragična činjenica kako bi ista ta radnička klasa Srbije verovatno više uživala u novoj invaziji na Hrvatsku nego u obavezi permanentnog obrazovanja i profesionalnog usavršavanja. Ostaje i činjenica prema kojoj su studenti zainteresovaniji za mlaćenje prazne slame koju su nazvali bolonjskim špagetama nego da po ugledu na francuske kolege urade nešto sa činjenicom da ih posle fakulteta čekaju najgori mogući uslovi rada: nezaposlenost. Umesto toga, privlačnija im je zamena za život u vidu života sa roditeljima do 27. godine i "ludi provodi" uz jutarnje srkanje majčinog pasulja ili žvakanje pljeskavice kupljene očevim novcem. Ne postoji bolji razlog za masovni izlazak na ulicu, gutanje suzavca i mlaćenje sa policijom od nezaposlenosti, a ovde su studenti i radnici zajedno na ulicama samo u patriotskom samozadovoljstvu "dočeka" nacionalnih milionera, ovaj, sportista.
Buržoazija Srbije je ta koja je "razmažena" upravo zbog poslušnog ponašanja radništva i studentarije u Srbiji. Ona je jedina u okruženju i šire koja na trgovačkim maržama ubire čak 30 odsto, koja monopoliše, ništa realno ne proizvodi, a privatnim avionima napusti zemlju svaki put kada neko iz vlasti kine. Ljudi koji se čašama šampanjca i štapovima za golf po TV-reklamama izruguju razumnoj i zdravoj nervozi i želji radnika da dobiju platu prvog u mesecu (kao da je to nešto natprirodno) razmaženi su, upravo zato što radnici i studenti to nisu. Treba se ugledati na Francuze, ovih dana posebno, a za inspiraciju poslušati "Student Radio", kao prvu numeru prvog albuma novosadskog pank benda Red Union.
izvor www.inicijativa.org/tiki
Buržoazija Srbije (iako retro, ovo je prikladniji termin od "tajkuna", "biznismena" sa više ili manje "kontroverze", odnosno "industrijalaca" bez i trunke industrije) nije imala (ili lako zaboravlja) iskustvo Buravoja u loženju visoke peći u čeličani, te manjka kiseonika, uz ogromne temperature i buku. Otuda, može joj se desiti da radničku klasu nazove "razmaženom", kako se to jednom čulo, a više puta aludiralo. U Francuskoj radnici i studenti već nedeljama protestuju zbog nekoliko odredbi novog zakona o zapošljavanju i čak pokreću generalni štrajk. Da li su, po sudu srpske buržoazije i tog "večitog morala ljudi koji su dobro ručali", i Francuzi takvi? Jer, ukoliko su radnici Srbije razmaženi, oni u Francuskoj prava su derišta.
Spomenuti profesor-radnik Buravoj je pored neobične profesionalne biografije i marksista, ali to Amerikancima nije smetalo da ga izaberu za predsednika najvećeg (i verovatno najeminentnijeg) udruženja sociologa na planeti, Američke sociološke asocijacije, tokom 2003/2004. godine. U kontekstu Srbije, u kojoj kada nekoga oslovite sa "marksista" to bude kao da ste mu opsovali majku, zagovarati prava radničke klase je, u najmanju ruku, nezahvalno. Govoriti o pravima radnika ovde i danas ili je jeres ili radikalština, i otuda je "moguće" nazvati ih razmaženima.
Au contraire, radničku klasu u Srbiji tek treba "razmaziti". Treba je naučiti da, po ugledu na francuska "derišta" od radnika i studenata, osluškuje, čita, organizuje se i glasno i masovno zahteva kvalitetniju egzistenciju (ono nešto debeovski iniciranih protesta, uz svetle izuzetke, ovde se ne mogu računati). "Razmaženost" koje se plaše ekonomske i političke elite znači kako praćenje privatizacije, tako i dubinsko i kritičko iščitavanje zaključaka nakon sastanaka sa MMF, SB, i rizika ulaska u STO. Ova "razmaženost" podrazumeva sposobnost rendgenskog vida radi uočavanja mačaka u džaku i posedovanja rečnika za prevođenje svih eufemizama i političkih korektnosti smišljenih u cilju prodaje belih umesto redovnih bubrega. Jer, ako radnici postanu razmaženo-senzibilni na ova pitanja, na finese, znaće istinitije prema kome da uprave svoj gnev zbog promaje u novčaniku, pa to više neće biti "ustaše" ili "Ameri", homoseksualci ili Romi.
A bez ove "razmaženosti" ostaje aktuelna tragična činjenica kako bi ista ta radnička klasa Srbije verovatno više uživala u novoj invaziji na Hrvatsku nego u obavezi permanentnog obrazovanja i profesionalnog usavršavanja. Ostaje i činjenica prema kojoj su studenti zainteresovaniji za mlaćenje prazne slame koju su nazvali bolonjskim špagetama nego da po ugledu na francuske kolege urade nešto sa činjenicom da ih posle fakulteta čekaju najgori mogući uslovi rada: nezaposlenost. Umesto toga, privlačnija im je zamena za život u vidu života sa roditeljima do 27. godine i "ludi provodi" uz jutarnje srkanje majčinog pasulja ili žvakanje pljeskavice kupljene očevim novcem. Ne postoji bolji razlog za masovni izlazak na ulicu, gutanje suzavca i mlaćenje sa policijom od nezaposlenosti, a ovde su studenti i radnici zajedno na ulicama samo u patriotskom samozadovoljstvu "dočeka" nacionalnih milionera, ovaj, sportista.
Buržoazija Srbije je ta koja je "razmažena" upravo zbog poslušnog ponašanja radništva i studentarije u Srbiji. Ona je jedina u okruženju i šire koja na trgovačkim maržama ubire čak 30 odsto, koja monopoliše, ništa realno ne proizvodi, a privatnim avionima napusti zemlju svaki put kada neko iz vlasti kine. Ljudi koji se čašama šampanjca i štapovima za golf po TV-reklamama izruguju razumnoj i zdravoj nervozi i želji radnika da dobiju platu prvog u mesecu (kao da je to nešto natprirodno) razmaženi su, upravo zato što radnici i studenti to nisu. Treba se ugledati na Francuze, ovih dana posebno, a za inspiraciju poslušati "Student Radio", kao prvu numeru prvog albuma novosadskog pank benda Red Union.
izvor www.inicijativa.org/tiki
