Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Bauk rasizma kruzi Evropom
“Tajmsove” gluposti
“Koeficijent inteligencije balkanskih naroda je niži nego kod severnih Evropljana, pre svega zato što je severna Evropa počela sa industrijalizacijom oko 1750. godine i postala bogata. Balkan se sporije modernizovao, ali čim postanete bogatije društvo i vi ćete biti pametniji,” kaže za NIN eugeničar Ričard Lin sa Kembridža
Za “Tajmsovu” glupost, Srbima su se predstavnici svetske Mense još istog dana izvinili, jer je Linova lista prepuna nedostataka vidljivih čak i laiku. Nekako, ipak, pod naslovom “Nemci najpametniji (a Britanci makar inteligentniji od Francuza)” “Tajms” je objavio listu kojom se celi narodi dele na pametne i glupe ignorišući činjenicu da je baš svaki pokušaj slične podele u nauci demantovan. “Tajms” se, tako, izložio riziku da se i sam uplete u rasističke vode. Tim pre što je ugledni dnevni list iz Londona prevideo da u Evropi živi više od 23 naroda. Elem, na “Tajmsovoj” listi nema Portugala, Ukrajine, Litvanije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Slovačke... Oni nisu ni glupi. Jednostavno, ne postoje!
Iako se Lin u svom istraživanju pozvao na Univerzitet Alster, NIN-u je u ovoj instituciji rečeno da profesor tamo ne radi već deset godina i da se od ovog i sličnih njegovih istraživanja, univerzitet ograđuje. Britanski list to ipak nije učinio, kao ni “Obzerver” u kome su Linovi tekstovi objavljivani u nekoliko navrata – svi na varijaciju iste rasističke teme; pametniji plavi naspram glupljih crnih. “Tajmsova” tabela izostavlja nizak skor Litvanaca i Portugalaca, na primer, kao i preostalih balkanskih naroda, poput Hrvata čiji je koeficijent tek za jedan poen veći od srpskog. Teško je poverovati da je ta selekcija imala drugi kriterijum osim tog da je osećanja nekih nacija dozvoljeno povrediti, a nekih ne. “Tajms” je u dnu liste osim autsajdera, poput Srbije, Bugarske, Turske, Rumunije, ostavio još samo Francusku, večitog rivala na međunarodnoj sceni. Sam Ričard Lin za NIN objašnjava nizak plasman Balkanaca na svojoj tabeli ovako:
“IQ balkanskih naroda je niži nego kod severnih Evropljana, pre svega zato što je severna Evropa počela sa industrijalizacijom oko 1750. godine i postala bogata. Ishrana se poboljšavala, a IQ povećao. Jugoistočna Evropa razlikuje se od ostatka, jer su narodi na Balkanu mešavina Evropljana i Južne Azije, odnosno Turaka. Balkan se sporije modernizovao, ali čim postanete bogatije društvo i vi ćete biti pametniji,” teši nas Lin.
Društveno bogatstvo je tako na samom vrhu kriterijuma za procenu inteligencije naroda kod Lina, ali nekako opet crnci iz SAD i crnci iz najsiromašnijih delova Afrike imaju gotovo isti koeficijent koji u oba slučaja ne prelazi 85. Geni su, a ne socijalni faktori, krivi u slučaju crnaca i za to što je stopa kriminala među njima veća u SAD nego među američkim belcima. “Čistokrvni” Evropljani su, s druge strane, pametni gde god da se zadese, čak i kada su kriminalci.
Izuzetke u tezi koju misli da je dokazao – da su severni narodi pametniji od ostalih (dok na vrh liste upisuje Nemce i Italijane!) Lin objašnjava najpre mešanjem bele sa drugim rasama.
“U slučaju Litvanije, prosečni IQod 90 i 92, mogu se priznati izvesne greške u istraživanjima. Irska, sa 92, može se objasniti dugotrajnim migracijama, takvim da su pametniji odlazili, a manje inteligentni dolazili. To se odnosi i na Škotsku i Korziku, a nizak IQ u Portugalu, koji ide od 88 do 101 i vidi se već i po najnižem nacionalnom proizvodu u zapadnoj Evropi, moguće je objasniti mešanjem sa ljudima poreklom iz podsaharske Afrike,” kaže Lin.
Društveni proizvod i podvizi u ratovima su, prema Linu, glavni pokazatelj verodostojnosti rezultata do kojih je došao, osim u slučaju Nemačke čiju propast u Drugom svetskom ratu objašnjava brojnijom vojskom protivnika. Upitan za metodologiju i presudne kriterijume u slučaju Srbije, Lin kaže:
“Nacionalni IQ su upoređivani sa britanskim prosekom od 100 i uračunatom standardnom devijacijom od 15. Rezultat koji smo dobili za Srbiju, IQ89, verovatno ima nedostataka, jer je uzorak opisan kao “pripadnici niže i niže srednje klase” iz i u okolini Beograda. Razlika u IQ kod pripadnika jedne nacije je u dva do tri poena osim kod Portugalaca i Poljaka, gde je i do 13-14, što je verovatno uzrokovano razlikama u životnom standardu i još verovatnije u – rasnim grupacijama.”
Lin se mnogo više oslanjao na tuđe studije, nego što se koristio sopstvenim ispitivanjima. Tako je, oslanjajući se na nedokazanu tezu da inteligencija zavisi od veličine mozga, za 0,40 – prikazao prosečnu inteligenciju Evropljana najvišom i zbog toga što u proseku imaju najveće mozgove. Nekim čudom, iako poslednji na listi, ni srpski mozak kad se izrazi u centimetrima kubnim ne zaostaje za kontinentom. Istraživač je, sve u svemu, na tuđim studijama dao sve od sebe da dokaže da inteligencija zavisi od gena i da je evropski gen najbolji, prilagođavajući svaki izuzetak od svoje teorije nekom novom pravilu. Ili pribegavajući nekom alternativnom argumentu, poput broja Nobelovih nagrada za pojedince pripadnike nacije, koja u osnovi nije imala nikakve veze sa početnim parametrima njegovog istraživanja. A to su : IQ, ishrana, klima, nacionalni proizvod i veličina mozga. Želeo to Lin ili ne, njegov metod tako neizbežno podseća na predratni Hitlerov kome nije smetalo da kombinuje Rudolfa Štajnera Rozenkrojcera i Monteskjea, pa zatim arijevce i Azijate, kada je to situacija zahtevala.
Ipak, kada se izračuna prosek dvanaest bivših komunističkih zemalja s Linove tabela, on se ne razlikuje mnogo od proseka zapadnih zemalja ; 96 za istočnu i 98,5 poena za zapadnu.
Psiholog dr Žarko Trebješanin smatra da na Linov rezultat ne bi trebalo niko mnogo da se osvrće kao ni na činjenicu da je takav objavljen u “Tajmsu”.
“U tom istraživanju ima rasizma, ali je ono samo gotovo zanemarljivo s obzirom na sve manjkavosti koje ga prate. Pokazalo se da ne postoje testovi nezavisni od kulture, jer je nemoguće naći normu koja bi svima odgovarala. Antropogeografske teorije s polovine devetnaestog veka prevaziđene su, kao i ideje da se ljudi klasifikuju po inteligenciji, a pogotovo zbog klime. Ali Tajms kao i svake druge novine voli takve pikanterije,” kaže Trebješanin.
Ali baš zato što je objavljena u nedeljniku “Tajmsovog” ugleda, vest je obišla svet i nije shvaćena sasvim neozbiljno, bez obzira na manjkavosti Linovog istraživanja i njegove poznate sklonosti.
Vest je i u Srbiji, ipak, komentarisana burno, srpski, ali i evropski. Tako Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Jukom-a kaže: ”Ma, kakav rasizam! Da su Albanci ispali najgluplji, to nam ne bi bio rasizam.” Ali, Albanci za Lina ne postoje, kao narod.
“Počasni direktor svetske Mense, Irac Dejvid Šuman, izvinio nam se zbog te teorije,” kaže Ranko Rajović, predsednik Mense Srbije i Crne Gore i član borda direktora svetske Mense.
“Doktor Lin sam sebe demantuje u nekoliko navrata. Prvo se oslanja na veličinu mozga, iako ona ne odlučuje o inteligenciji, već površina mozga. Potom, uzima argument ishrane i unošenje mesa, koje je, navodno, u vezi sa inteligencijom, a ne uzima u obzir da je Vojvodina u samom vrhu po potrošnji mesa u Evropi. Kaže i da pametniji narodi pobeđuju u ratovima, osim ako su malobrojniji, a ne zna da su Srbi, sa dna liste, iako su protiv mnogo jačeg neprijatelja dobili bitku na Ceru i na Kolubari, i probili su i solunski front. To nisu uradili ni Bugari ni Austrijanci,” kaže Rajović.
“Država bi mogla da ga tuži za vređanje naroda. Ni pedeset godina istraživanja ne može da bude dovoljno da bi se tako klasifikovali narodi. Naša Mensa imala je najbolju prolaznost na testovima u Evropi, što samo po sebi ne mora da govori o prosečnoj inteligenciji Srba, ali smo od osnivanja 1988. godine za samo tri godine bili četvrti u Evropi, a sedmi u svetu. U tadašnjoj zemlji su najveću prolaznost imali Beograd, Ljubljana i Novi Sad. Ovdašnja Mensa formirala je Mense u Sloveniji, Bosni, Makedoniji i započela u Rusiji i Ukrajini, a po uticaju smo među prvih deset u svetu,” kaže Rajović.
Svi NIN-ovi sagovornici, osim Lina, slažu se da je univerzalnost testa u različitim kulturama nemoguće postići tako da se grupno merenje inteligencije proglasi naučnim. I pokušaj da se ono napravi morao bi biti zasnovan na velikom i reprezentativnom uzorku. Neki čak smatraju da se oni koji kreiraju test ne mogu izolovati od svog kulturnog miljea, a Mensini podaci govore da afrički narodi, recimo, teško rešavaju uobičajene testove, ali kada im se jednako složen logički problem nacrta na pesku, oni nemaju prepreke da ga reše. Takozvani “free culture” testovi postoje, ali se do sada niko nije usudio da ih isproba. Ni Lin to nije učinio, ali je pronašao druge kombinacije da dokaže šta je zacrtao i prenese javnosti.
“Grupne razlike u inteligenciji ne mogu se posmatrati bez uvažavanja etničkih i kulturnih razlika,” kaže Lazar Tenjović, profesor statistike u psihologiji.
“To je jedan od najvećih problema u psihologiji i postoje pokušaji da se naprave univerzalni testovi inteligencije, ali se do sada pokazalo da to nije moguće, osim sa narodima koji su približno bliski kulturno i civilizacijski. Razlike među narodima su ponekada toliko velike da utiču čak i na to kako opažamo svet. Tip i vrsta zadataka, uslovljeni su kulturnim obrascima.” U bivšoj Jugoslaviji, postojalo je slično istraživanje koje je pokazalo da od severa ka jugu postoje izvesne razlike. Ali one po Tenjoviću nisu bile praktično relevantne.
“Tajmsove” gluposti
“Koeficijent inteligencije balkanskih naroda je niži nego kod severnih Evropljana, pre svega zato što je severna Evropa počela sa industrijalizacijom oko 1750. godine i postala bogata. Balkan se sporije modernizovao, ali čim postanete bogatije društvo i vi ćete biti pametniji,” kaže za NIN eugeničar Ričard Lin sa Kembridža
Za “Tajmsovu” glupost, Srbima su se predstavnici svetske Mense još istog dana izvinili, jer je Linova lista prepuna nedostataka vidljivih čak i laiku. Nekako, ipak, pod naslovom “Nemci najpametniji (a Britanci makar inteligentniji od Francuza)” “Tajms” je objavio listu kojom se celi narodi dele na pametne i glupe ignorišući činjenicu da je baš svaki pokušaj slične podele u nauci demantovan. “Tajms” se, tako, izložio riziku da se i sam uplete u rasističke vode. Tim pre što je ugledni dnevni list iz Londona prevideo da u Evropi živi više od 23 naroda. Elem, na “Tajmsovoj” listi nema Portugala, Ukrajine, Litvanije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Slovačke... Oni nisu ni glupi. Jednostavno, ne postoje!
Iako se Lin u svom istraživanju pozvao na Univerzitet Alster, NIN-u je u ovoj instituciji rečeno da profesor tamo ne radi već deset godina i da se od ovog i sličnih njegovih istraživanja, univerzitet ograđuje. Britanski list to ipak nije učinio, kao ni “Obzerver” u kome su Linovi tekstovi objavljivani u nekoliko navrata – svi na varijaciju iste rasističke teme; pametniji plavi naspram glupljih crnih. “Tajmsova” tabela izostavlja nizak skor Litvanaca i Portugalaca, na primer, kao i preostalih balkanskih naroda, poput Hrvata čiji je koeficijent tek za jedan poen veći od srpskog. Teško je poverovati da je ta selekcija imala drugi kriterijum osim tog da je osećanja nekih nacija dozvoljeno povrediti, a nekih ne. “Tajms” je u dnu liste osim autsajdera, poput Srbije, Bugarske, Turske, Rumunije, ostavio još samo Francusku, večitog rivala na međunarodnoj sceni. Sam Ričard Lin za NIN objašnjava nizak plasman Balkanaca na svojoj tabeli ovako:
“IQ balkanskih naroda je niži nego kod severnih Evropljana, pre svega zato što je severna Evropa počela sa industrijalizacijom oko 1750. godine i postala bogata. Ishrana se poboljšavala, a IQ povećao. Jugoistočna Evropa razlikuje se od ostatka, jer su narodi na Balkanu mešavina Evropljana i Južne Azije, odnosno Turaka. Balkan se sporije modernizovao, ali čim postanete bogatije društvo i vi ćete biti pametniji,” teši nas Lin.
Društveno bogatstvo je tako na samom vrhu kriterijuma za procenu inteligencije naroda kod Lina, ali nekako opet crnci iz SAD i crnci iz najsiromašnijih delova Afrike imaju gotovo isti koeficijent koji u oba slučaja ne prelazi 85. Geni su, a ne socijalni faktori, krivi u slučaju crnaca i za to što je stopa kriminala među njima veća u SAD nego među američkim belcima. “Čistokrvni” Evropljani su, s druge strane, pametni gde god da se zadese, čak i kada su kriminalci.
Izuzetke u tezi koju misli da je dokazao – da su severni narodi pametniji od ostalih (dok na vrh liste upisuje Nemce i Italijane!) Lin objašnjava najpre mešanjem bele sa drugim rasama.
“U slučaju Litvanije, prosečni IQod 90 i 92, mogu se priznati izvesne greške u istraživanjima. Irska, sa 92, može se objasniti dugotrajnim migracijama, takvim da su pametniji odlazili, a manje inteligentni dolazili. To se odnosi i na Škotsku i Korziku, a nizak IQ u Portugalu, koji ide od 88 do 101 i vidi se već i po najnižem nacionalnom proizvodu u zapadnoj Evropi, moguće je objasniti mešanjem sa ljudima poreklom iz podsaharske Afrike,” kaže Lin.
Društveni proizvod i podvizi u ratovima su, prema Linu, glavni pokazatelj verodostojnosti rezultata do kojih je došao, osim u slučaju Nemačke čiju propast u Drugom svetskom ratu objašnjava brojnijom vojskom protivnika. Upitan za metodologiju i presudne kriterijume u slučaju Srbije, Lin kaže:
“Nacionalni IQ su upoređivani sa britanskim prosekom od 100 i uračunatom standardnom devijacijom od 15. Rezultat koji smo dobili za Srbiju, IQ89, verovatno ima nedostataka, jer je uzorak opisan kao “pripadnici niže i niže srednje klase” iz i u okolini Beograda. Razlika u IQ kod pripadnika jedne nacije je u dva do tri poena osim kod Portugalaca i Poljaka, gde je i do 13-14, što je verovatno uzrokovano razlikama u životnom standardu i još verovatnije u – rasnim grupacijama.”
Lin se mnogo više oslanjao na tuđe studije, nego što se koristio sopstvenim ispitivanjima. Tako je, oslanjajući se na nedokazanu tezu da inteligencija zavisi od veličine mozga, za 0,40 – prikazao prosečnu inteligenciju Evropljana najvišom i zbog toga što u proseku imaju najveće mozgove. Nekim čudom, iako poslednji na listi, ni srpski mozak kad se izrazi u centimetrima kubnim ne zaostaje za kontinentom. Istraživač je, sve u svemu, na tuđim studijama dao sve od sebe da dokaže da inteligencija zavisi od gena i da je evropski gen najbolji, prilagođavajući svaki izuzetak od svoje teorije nekom novom pravilu. Ili pribegavajući nekom alternativnom argumentu, poput broja Nobelovih nagrada za pojedince pripadnike nacije, koja u osnovi nije imala nikakve veze sa početnim parametrima njegovog istraživanja. A to su : IQ, ishrana, klima, nacionalni proizvod i veličina mozga. Želeo to Lin ili ne, njegov metod tako neizbežno podseća na predratni Hitlerov kome nije smetalo da kombinuje Rudolfa Štajnera Rozenkrojcera i Monteskjea, pa zatim arijevce i Azijate, kada je to situacija zahtevala.
Ipak, kada se izračuna prosek dvanaest bivših komunističkih zemalja s Linove tabela, on se ne razlikuje mnogo od proseka zapadnih zemalja ; 96 za istočnu i 98,5 poena za zapadnu.
Psiholog dr Žarko Trebješanin smatra da na Linov rezultat ne bi trebalo niko mnogo da se osvrće kao ni na činjenicu da je takav objavljen u “Tajmsu”.
“U tom istraživanju ima rasizma, ali je ono samo gotovo zanemarljivo s obzirom na sve manjkavosti koje ga prate. Pokazalo se da ne postoje testovi nezavisni od kulture, jer je nemoguće naći normu koja bi svima odgovarala. Antropogeografske teorije s polovine devetnaestog veka prevaziđene su, kao i ideje da se ljudi klasifikuju po inteligenciji, a pogotovo zbog klime. Ali Tajms kao i svake druge novine voli takve pikanterije,” kaže Trebješanin.
Ali baš zato što je objavljena u nedeljniku “Tajmsovog” ugleda, vest je obišla svet i nije shvaćena sasvim neozbiljno, bez obzira na manjkavosti Linovog istraživanja i njegove poznate sklonosti.
Vest je i u Srbiji, ipak, komentarisana burno, srpski, ali i evropski. Tako Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Jukom-a kaže: ”Ma, kakav rasizam! Da su Albanci ispali najgluplji, to nam ne bi bio rasizam.” Ali, Albanci za Lina ne postoje, kao narod.
“Počasni direktor svetske Mense, Irac Dejvid Šuman, izvinio nam se zbog te teorije,” kaže Ranko Rajović, predsednik Mense Srbije i Crne Gore i član borda direktora svetske Mense.
“Doktor Lin sam sebe demantuje u nekoliko navrata. Prvo se oslanja na veličinu mozga, iako ona ne odlučuje o inteligenciji, već površina mozga. Potom, uzima argument ishrane i unošenje mesa, koje je, navodno, u vezi sa inteligencijom, a ne uzima u obzir da je Vojvodina u samom vrhu po potrošnji mesa u Evropi. Kaže i da pametniji narodi pobeđuju u ratovima, osim ako su malobrojniji, a ne zna da su Srbi, sa dna liste, iako su protiv mnogo jačeg neprijatelja dobili bitku na Ceru i na Kolubari, i probili su i solunski front. To nisu uradili ni Bugari ni Austrijanci,” kaže Rajović.
“Država bi mogla da ga tuži za vređanje naroda. Ni pedeset godina istraživanja ne može da bude dovoljno da bi se tako klasifikovali narodi. Naša Mensa imala je najbolju prolaznost na testovima u Evropi, što samo po sebi ne mora da govori o prosečnoj inteligenciji Srba, ali smo od osnivanja 1988. godine za samo tri godine bili četvrti u Evropi, a sedmi u svetu. U tadašnjoj zemlji su najveću prolaznost imali Beograd, Ljubljana i Novi Sad. Ovdašnja Mensa formirala je Mense u Sloveniji, Bosni, Makedoniji i započela u Rusiji i Ukrajini, a po uticaju smo među prvih deset u svetu,” kaže Rajović.
Svi NIN-ovi sagovornici, osim Lina, slažu se da je univerzalnost testa u različitim kulturama nemoguće postići tako da se grupno merenje inteligencije proglasi naučnim. I pokušaj da se ono napravi morao bi biti zasnovan na velikom i reprezentativnom uzorku. Neki čak smatraju da se oni koji kreiraju test ne mogu izolovati od svog kulturnog miljea, a Mensini podaci govore da afrički narodi, recimo, teško rešavaju uobičajene testove, ali kada im se jednako složen logički problem nacrta na pesku, oni nemaju prepreke da ga reše. Takozvani “free culture” testovi postoje, ali se do sada niko nije usudio da ih isproba. Ni Lin to nije učinio, ali je pronašao druge kombinacije da dokaže šta je zacrtao i prenese javnosti.
“Grupne razlike u inteligenciji ne mogu se posmatrati bez uvažavanja etničkih i kulturnih razlika,” kaže Lazar Tenjović, profesor statistike u psihologiji.
“To je jedan od najvećih problema u psihologiji i postoje pokušaji da se naprave univerzalni testovi inteligencije, ali se do sada pokazalo da to nije moguće, osim sa narodima koji su približno bliski kulturno i civilizacijski. Razlike među narodima su ponekada toliko velike da utiču čak i na to kako opažamo svet. Tip i vrsta zadataka, uslovljeni su kulturnim obrascima.” U bivšoj Jugoslaviji, postojalo je slično istraživanje koje je pokazalo da od severa ka jugu postoje izvesne razlike. Ali one po Tenjoviću nisu bile praktično relevantne.
