Igra - sastavi priču

Слика
Рукав
Стање
Мердевине
Тишина

Slika je jednostavna stvar. Pred umetnikom se nađe površina neispunjena značenjem i smislom do onog koje sama po sebi nosi. Umetnik tada staje za štafelaj, odmerava površinu, oprema se šarenim oružjem i kreće u ganjanje mogućnosti po praznini - šta će uhvatiti, šta će mu pobeći, šta će izmisliti, na šta će pristati - onaj koji ume počinje potragu. Na đonove se lepe iskapljane boje, rukav gnječi svež pigment a pokoji nosni svrabež ostavlja raznobojne tragove kao svedoke umetničke usredsređenosti. Neki to stanje, iz nerazumevanja, vide kao neobični dodir čovečijeg i božijeg, kao da prisustvuju čudu, svedoče susretu dva sveta kad onostrano, kroz umeće onog koji ume, postaje ovostrano.
Ali slika i dalje ostaje jednostavna stvar, prosta kao i bilo šta na ovom svetu. Ili sam ja samo prost umetnik. Istina je da mi sva ta galama oko slika i slikanja oko umeća i umetništva oko značenja i smisla, izaziva iritaciju. Gledaj pa ćeš videti, čemu priča, čemu buka. Ako ne vidiš, idi sledećoj slici. Ako ti nije do gledanja, radi nešto drugo. Umetnost nije uže bačeno sa nebesa da se odabrani koji ga vide uspenju. Za mene, umetnost su merdevine kojima se spuštam duboko u tamu odakle se, bremenita svojom tišinom, vraćam u svet.
A može li se, zaista, istinito pričati o tišini?

Bahato
Smiraj
Zid
Parče
Trpeti

GrešnaJabuka:

A može li se, zaista, istinito pričati o tišini?

Kliknite za proširenje...

A može li se, zaista, istinito pričati o tišini? Moze li se trnjem docarati neznost ili bojom slepilo? Svaka rec u takvom nastojanju zvuci bahato. Smiraj zvucnog svet je za sebe, visokim zidom odvojen od carstva reci, kojima bi se o njemu moglo pricati.
Pa ipak, sta je lakse trpeti: nesavrseno parce price ili u sebi narastajuce iz duboke tame poneseno breme?

kozlic
kozice
prokazati
kosmos
sklisko

preskako jednom čuveni gimnastičar đoša kozlić i naidju kozice i pitaju ga ehej što si tolka debela svinja a on im odgovori jbg takvog me kosmos napravio.. kad to čuše,kozice ga sklisko prokazaše

pilence
tika špic
slatkiš
panopticizam
jarost

Tihomir Marinković, od zatvorskih cimera skoro nazvan "Tika Špic je u svojoj maloj ćeliji koračao odlučnim i brzim koracima od zida do zida, pun jarosti vičući u sebi "zašto sam opet uradio to, "zašto sam opet uradio to" i tako u nedogled. Tihomir je u zatvor dospeo zbog nasilničkog ponašanja. Tuča koja je izbila u kafiću jer je neki nedužni momak pogledao njegovu devojku. Zaslepljen ljubomorom i strahom da će ostati bez Jovane, Tihomir je predupredivši svaki mogući flert, raspalio dečka pesnicom u bradu. Od posledice udarca ovaj je pao i glavom udario o barsku stolicu usled čega je dobio lakši potres mozga i završio u bolnici. Tihomir je na suđenju odmah priznao svoje delo i dobio godinu dana zatvora. Već petnaestog dana odsluženja kazne za vreme večere u menzi, negde oko 19 sati, iza njega je u redu za hranu čekao Pavle Slatkiš. Pavle je bio veseo momak, anđeoskog lica, plavih očiju i šarmantnog glasa kojima je osvajao sve oko sebe. Tu svoju privlačnost koja mu je podarena, Pavle Slatkiš je koristio kako bi zavodio starije žene i na kraju ih pokrao. Te večeri, negde oko 19 sati, Pavle je svojim plastičnim poslužavnikom gurnuo Tihomira rekavši mu: "Požuri, umirem od gladi! Danas smo kopali kukuruz!". Tihomir se na to okrenuo, gurnuo Pavla, napravio okret podigavši visoko nogu i pogodio ga špicom cipele pravo u oko, nakon čega je Pavle pao i uz pomoć nekoliko zatvorenika otišao do ambulante. A Tihomir završio u izolovanoj samici.
Baš u to vreme upravnik zatvora je doneo novi program pod nazivom "panopticizam" koji je podrazumevao neprekidno posmatranje zatvorenika koji su ispoljavali nasilničko ponašanje. Dežurnom psihologu u sobi sa monitorima je odmah zapao za oko Tihomir, koji je imao vrlo specifičan hod od zida do zida ćelije. Pažnju psihologu su privukli njegovi žustri i energični koraci ka zidu. Odlučnim koracima Tihomir je išao do jednog zida vičući u sebi "opet sam to uradio". Kada bi došao do zida, naglo je zastao, podigao pogled, žustro se okrenuo i nastavio ka drugom kraju ćelije. Psiholog je mislio da su Tihomirovi žustri koraci posledica nagomilane agresije koju nosi u sebi. I bio je u pravu, ali donekle. Tihomir je agresiju nosio u sebi i usmeravao pre svega ka sebi. To što su drugi stradali oko njega posledica je toga što je Tihomir plašljiva i bojažljiva ličnost. Kao pilence ostavljeno na otvorenoj livadi prepunoj opasnosti. Tihomir nikada nije mrzeo druge, mrzeo je sebe jer je plašljivac, jer nije umeo da se bori na odgovarajući način nego samo neprimerenom silom. Žustrim koracima u ćeliji želeo je da pobegne od sebe, ali nije mogao, posle par odlučnih koraka naišao bi na zid i ostao zauvek zarobljen u sebi.

Bol
Bes
Vatra
Strast
Spas

Ноћ је увелико наступила. Планински венци у даљини су се још одавно стопили са тамом. На малој заравни, окружен стогодишњим стаблима борова стајала је прилика. Непрепознатљива у мраку, изгледала је гротескно, са лицем на којем су поигравали праменови ватре која је горела испред ње. Са појачањем одсјаја, мењао се и изра лица сподобе. У једном тренутку одсјај у оку је показивао незамислив бес, а већ у другом дубину највеће боли. Једина константа је страст коју одаје свака црта згрченог лица. Ватра се полако гасила. Ускоро ће зора. Са зором ће сунце. А сунце је спас...

Распоред
Понос
Чајник
Представа
Провинција

Nisam ni imala predstavu da ce ove godine postar prvi da mi cestita rodjendan!
Tog dana, tacno u pola dvanaest, neko je dva puta dugo zazvonio na vrata. “Opet se zevzece klinci”, pomislila sam, ali kad sam otvorila vrata, sacekalo me je nasmejano lice naseg postara, cika Milutina, dobrocudnog starca pred penzijom, koji je jos kao mladic dosao iz duboke provincije u veliki grad, i ceo svoj radni vek sa ponosom nosio svoju crnu koznu torbu, prepunu glasova prerusenih u slova.
- Srecan ti rodjendan, dete! Potpisi ovde! – rekao mi je blagim glasom i uz sirok osmeh dodao mi je jednu kockastu kutiju i dokument za potpis iznad nje.
Potpisujem iznenadjeno, i dok on cepa deo tog dokumenta koji je za mene, ja utrcim u kuhinju i zgrabim nekoliko bajaderica iz staklenog suda na stolu.
- Evo, cika Milutine, bajaderice za tebe, a dar za mene.
- Ziva bila sto godina, dete! - zahvaljuje mi, podizuci u vis bombone svojim zbrckanim, ali jakim starackim rukama i odlazi nasmejano, ka sledecoj adresi.
Stojim na kucnom pragu i okrecem u rukama kockastu kutiju, trazim da vidim od koga je, ali nista, osim umrljanog pecata u gornjem desnom uglu, ispod njega moja adresa, a u levom gornjem uglu, umesto ko salje, pravilnim rasporedom prostora izmedju sitnih, okruglih, cirilicnih slova - jedno samo-samcato SRECAN RODJENDAN!
Nestrpljivo cepam zuckasti papir, otvaram kutiju i - oo, kako je lep! – izvlacim crveni stari cajnik.
Suze se mesaju sa setnim osmehom.
Nedostajes. Znas li???

---------------------------------------------------------------


krosnja
razlog
gitara
kamicak

bila jednom jedna krošnja koja se zvala marija,iz razloga što su je tako nazvali roditelji. imala je tri brata,đošu i đovanija. đovani je voleo da svira gitaru a ne kamicak

plurilingvizam
larpurlartizam
silogizam
decentralizacija
nihilizam

Spremala je ispit, nikad joj nije bilo teže. U glavu joj nikako nisu ulazile reči plurilingvizam, larpurlartizam, silogizam,
decentralizacija, jedino što je u svom tom haosu uspevala da zapamti je nihilizam.





Mače
Pogača
Štipaljke
Lokvanj

Bili mache,pogacha,shtipaljka i lokvanj

Hermeneutika
Rekonvalescencija
Kvintesencija
Turbulencija
Dupe

Sousuke Aizen:

Bili mache,pogacha,shtipaljka i lokvanj

Hermeneutika
Rekonvalescencija
Kvintesencija
Turbulencija
Dupe

Kliknite za proširenje...

Nekad sam volela nešto napisati na ovoj temi...

...i tako shvatih da me (oprostite) boli dupe za rečima kao što su Hermeneutika,Rekonvalescencija,Kvintesencija,Turbulencija
Jer je to moja štipaljka kojom vrlo lako zakačim na vetrometinu reči koje ne razumem i koje me ne privlače.Okrenem se onome što me inspiriše, a to može biti slatko nemoćno mače...baš jutros sam panično govorila mužu da pazi kad isparkirava automobil pod čijim točkovima se skrilo jedno mače. Hrane ga komšijska deca, ulazi nam u ulaz, ali niko nema srca da ga otera. Majka je u blizini. Nedavno me je zaprepastila činjenica da otac, mačor, ubija mačiće da bi lakše ponovo došao do nje, majke, mačke. To nisam znala!!! Osetila sam toliki bes prema kompletnom muškom rodu i toliko divljenje prema njoj, mački, majci. Ispričao mi je komšija golgote koje je prolazila njegova mačka...načine na koje je, mučenica, skrivala mlade. Kako je moguće da je to u prirodi tako surovo podešeno?
Tuga me je pritiskala dok se iz kuhinje moje komšinice širio divan miris...Pogača! Ona je poznata po toj pogači. Kad god s eokupljamo, njeno zaduženje s ezna: Milka, ti donesi pogaču!
U obližnjem jezercetu, tačnije fontani, žaba skoči na lokvanj, zadrža se tu par sekundi i odksakuta dalje...zapitah se gde ide...i gde su njena deca.

reči:
Treba
imati
oči
duše
otvorene
za
najlepše
istine

treba imati oči duše otvorene za najlepše istine

kromanjonac
tefter
bikarbona
tata mata
patišpanj

Sousuke Aizen:

treba imati oči duše otvorene za najlepše istine

kromanjonac
tefter
bikarbona
tata mata
patišpanj

Kliknite za proširenje...

jesi se pretrgao...


Upisala je u tefter novi recept za patišpanj. Nikako da postane tata mata svih rolata. Možda je baš ova soda bikarbona ključ uspeha?
Eh, kromanjonac i njegova žena ...pitaj ti Boga kako su oni živeli bez ovih raznih olakšica i pomagala...

kreja
ležaljka
suncobran
onomatopeja
corpus deliti

ko i ti ))

bila jednom jedna kreja koja se zvala marija janković i volela je svoju ležaljku vesnu marković koja je bila u braku sa suncobranom duškom.avaj,jednog dana dodje onomatopeja vladanka i počini corpus deliti

čađ
čađ
čađ
čađ
čađ

čađ
čađ
čađ
čađ
čađ


Čađ svugde , po podovima, zidovima , vratima
Pepeljuga je već umorna od ribanja, ruke su joj crne,a kofa s vodom otežala
Pramenovi njene, kao čađ crne kose, rasuti su joj po vratu i ramenima, a obrazi zajapureni
U oku joj suzica...ni večeras neće stići u diskoteku. Odjednom skoči, pregačom obrisa ruke i otvori ormar. Suzica krenu iz oka dok je, kroz najlon, prstićima prelazila preko nove, nežno plave haljine. Sva sreća, onaj Suzuki nije video gde je haljina, inače bi, kezeći se na sve što je lepo, i na nju naneo čađ. I likovao pri tom, nevoljan da na tren bar odraste.
Uzdahnuvši , ona se odjednom oseti bolje. Radosno nastavi da radi, jer se setila dedine priče: ako ti neko pokloni nešto ružno, i ti to ne prihvatiš, kome taj poklon onda ide? Pa, onome ko ti ga je poslao.
U tom trenutku kroz otvorene prozore doleteše ptičice, noseći na krilima povetarac.
Iz svih pukotina poče da se diže čađ i u malim vrtlozima poče da izlazi kroz prozor.
Sve je bilo čisto za pet minuta, čak i njene male ruke. Čađ je potpuno nestala.
Ona pevušeći poče da se sprema za izlazak...

valcer
melodija
tango
sjaj
oka
leptir

"Nema. Doslo je vreme da nema. " - pomisli i promrzlo se strese.
Pogled kroz prozor mu zaledi misao na pola.
Soba je bila puna čaði i pepela: i soba i kuća. Trošna stara, prastara kuća koja je sve u jednom, i spavaca soba, i dnevna, trpezarija, kujna. Jedno odeljenje sa dodatkom kao nekog špajza, i to je sve... Pa ni to ne uspeva da zagreje, odzak je zapušio i posvuda se vraća dim, i čað, čað, čað...
"Valjda ću sad uspeti" gundja pogureni, istrošeni od nemaštine i izrabljenosti čovek srednjih godina, a vekove nosi na leðima. Gura čunkove natrag u zid, osvrce se oko sebe nemoćan, u sobi je sve hladnije, sumrak i hladnoća napolju uvlače se lagano i u kuću. Ovo čišćenje ce valjda uroditi plodom. Lagano pali vatru, i sa strahom očekuje sta ce sada biti. Oko njega senke titraju od blagog plamena, stari namestaj hladan i turoban poče da menja izgled. Od starudije, pretvori se u sobu sa dušom, prastari kredenac, zasmeja se od miline uspeha. Proradilo je. Soba dobi toplinu i onaj osecaj bliskosti, ušuškanosti, kao sto se imalo nekad u detinjstvu u babinoj kuci daleko od modernog i realnog, u nekom vremenu "izmedju."

Zadovoljno protrlja ruke. To je to. Gotovo.
Ostalo je još da se ušuška u gomilu ponjava u krevetu, dok hitro sredi nered okolo. Osvrte se, ništa strašno, kuću je održavao besprekorno čistom, koliko se može kuća te starosti paziti. Bila je samo čað iza šporeta i čað po ploči starog "smederevca". Sad će on to da sredi i da legne da najzad odmori, bio je ovo dug i težak dan.


Klupa
Staza
Škola
Tuga
Drug

Gle sad, nov zadatak, jedva očadjavi kuću i obrisa je a ono ne treba to, nego nesto drugo ajd, sad cu

valcer
melodija
tango
sjaj
oka
leptir


Mlada mama veselo podize iz kolica dete i spusti ga na travu.
Leptir sa obliznjeg cveta odlete dalje. Dete obradovano zatetura za njim, a sjaj mu zatitra uoku.
Mami je sve to delovalo kao neki tango, valcer, melodija života.
Bila je prezadovoljna, imala je sve.



Klupa
Staza
Škola
Tuga
Drug

Kišofile...nedostalo mi repki , ali ne idi odavde...

postoje tri teme na ovom forumu, koje obozavam, ali onako bas, bas:

- ova sjajna igrica sastavi pricu

- domace zivotinje i

- kako zamisljhate...

ova igrica mi je posebno draga, jer pre desetak godina ovde su bile zurke, "seminari", literarni ljubavni "ratovi" i jos svasta nesto veselo, duhovito, domisljato...
i dan-danas rado popijem jutarnju kafu na ovoj temici - izaberem neki broj strane i krenem sa cituckanjem - to je moj omiljeni jutarnji ritual, pola prelepog sata samo za mene

imaš baš lep jutarnji ritual

ova tema je bila nekad mnogo življa, iskričavija, lepša...
aj da se mi neki trudimo bar da je održimo živom...
vrćem se popodne...

Rano ujutro je uzeo taksi I uputio se prema železničkoj stanici. Nije hteo da ide autom, sledeći glas koji mu je govorio kako i šta da radi. Shvatio je da je njegov oproštaj počeo, ne tog jutra, nego još sinoć, kad se napio par sati nakon što su mu javili da je umro njegov drug iz detinjstva. Na nogama ga je pokosilo srce koje nije moglo pratiti njegov duh.

Voz će dugo kloparati, ali to mu je odgovaralo. Sve se u njemu odjednom usporilo. U kupeu je sedelo još dvoje ljudi; pričljiva žena i student koji je putovao u njegov grad. Momak je bio lepo vaspitan i uljudno je odgovarao na ženina neprimereno dosadna pitanja o uslovima u kojima studira. Osmehnuo se kad je momak nonšalantno, ne prekidajući nit ljubaznosti, stavio slušalice u uši i uplovio u spas. Žena se trenutak nakon toga zagledala u privlačnog muškarca koji je sedeo preko puta nje. Uputio joj je kratak pogled i zažmirio, nameštajući se za spavanje. Žmireći je mogao da oseti njeno vrpoljenje i jedva se suzdržao od smeha.

Miruj, ženo. Nećeš mi pokvariti ovo putovanje, ovo je staza kojom danas moram ponovo proći. Prvi put bez njega. I poslednji put s njim.

Kloparanje ga odnese u jedno drugo putovanje...pre dvadeset pet godina. Putovali su na faks. Branko je žvakao otkako su krenuli. Iz torbe je vadio domaće kobasice, kiflice, slane pa slatke, pite...sve mirođije koje su trebale da mu potraju bar pet dana u studentskoj sobi. Ne, bato, prepolovio je zalihe dok je voz prošao dve stanice, neprekidno se smejući na svoj račun i čudeći kako Čačkalica neće ništa da jede. Onda je zaspao.

Branko, sportista, odličan student, osrednje se kasnije snašao, vrativši se u rodni, mali grad, bez perspektive. Nije hteo da ostavi roditelje. I nije ih nadživeo.

Voleo ga je, prva sećanja su ga vodila do njega. U školi je zadnja klupa uvek bila njihova. Uspevalo im je da budu i mangupi i dobri momci. Zašto on? Zašto već sad? On, iza kojeg ostade Milica, predivna plava devojčica. Ima sad devet , ili već deset godina?

Trebaće mu mnogo snage da je zagrli večeras. Voz će, kao i uvek, kasniti, ali će, na žalost, stići gde treba. Prvi put je poželeo da kasni više.

Do neizdrživosti ga je doveo, u sećanje satkan Brankov glas , kako peva Milice, kćeri, one noći kad su se napili, slaveći njeno rođenje.

Zakašljao se, potiskujući tugu koja se popela u grlo, i obratio se ženi preko puta, zahvalan što se baš danas, takva, zadesila tu.

Maslačak

Hrast

Ždrebe

Mesečina

kapci

takmiče se maslačak,hrast,ždrebe i mesečina ko ima veći iq i naidju kapci i kažu opaaa aj sad to..

konjina
volina
degenerik
pikslica
slatkiš

"Poslednjih godina sve češće se susrećemo sa situacijom..." ugasi televizor ne čuvši da je i danas neko nekome nešto napravio. Zna već, loše su vesti, samo hronika, dobro odavno nije vest, ne privlači nikoga...
Muka mu je već da čuje da je neka fina gospodja nekome rekla da je konjina, volina, a do juče je bila njegov slatkiš. Ako se pak dobro presabere, ono što je zabrinjavajuće je da mu ustvari više i nije muka na takve objave. Otupeo je i ne dotiče ga.... Svi već. Svi isključeni, tumaraju planetom levo desno bez da ih nešto dotakne emotivno.
Pogleda gomilu suvenira koje pakuje u kutiju da nosi u podrum. Toliko truda oko kupovine, brisanja prasine godinama oko njih, a sad mu isto, kao i sve ostalo, ne znače ništa, samo skupljači prašine. Sudbina im je : podrum. Bar ne kanta još uvek. Ispade mu pikslica što je kupio na zimovanju. Vedre lepe boje rasuše se po podu.To je. Boje su odavno rasute, sačistili smo ih u kante i kutije. Oko nas metalik kola, metalik posudje, metalik tehnika. Namestaj pastelni. Bež.
Čisti krhotine. "Nece mene neki sistem da ubije u pojam. Nisam jos degenerik"
Vadi polako drecave šarene suvenire natrag, šareni sobu što više.
"Neka. Neka smetaju. Hoću boje."
Prazna kutija izlete napolje pokraj kontejnera.



Lula
Med
Oblak
Točak
Džak

bila jednom jedna lula po imenu nataša koja je volela da jede med.medjutim,jednog dana dodje joj u posetu oblak siniša i reče joj: stavi točak u džak

piksla
natkasna
potop
gametangiogamija
suficit

Natkasna je isplivala iz potopa, u njenoj fijoci zveckala je razbijena piksla.
U mulju su se pomaljali razni papiri i leprsali na vetru. Proracuni, obracuni, spisi o suficitu i deficitu, fiskalni racuni, gomila papirologije iz knjigovodstva prosipala se iz natkasne i plutajucih ormara.

Svu tu "kancelarijsku" scenu i krš od katastrofalne poplave narušavao je ružičasti plišani zec koji je plutao kraj jedne plave lopte sa slikama diznijevih princeza, i knjige biologije otvorene na strani sa tekstom o gametangiogamiji.



Želja
Štafeta
Molitva
Grožðe
Boja

“Jesi li čula da I Goran odlazi? U Ameriku…”, Sanja je to izgovorila mirno, uloživši ogroman trud da zvuči nonšalantno, kao da je svojoj najboljoj prijateljici upavo saopštila da će celog vikenda padati kiša.

Namerno je izabrala trenutak kad joj je Ana bila okrenuta leđima.

“Stvarno?”, rekla je, kao da se radi o bilo kome, a ne o NJEMU, “pa, neka…ovde svakako ništa ne radi.”

Spustila je zdelu u sudoper I pustila vodu kako bi pod njenim snažnim mlazom ubrzanim, nervoznim pokretima oprala grožđe.

Grožđe je sočno I krupno ove godine. Pokušala je da odvrati misli od te strašne vesti koju je upravo čula.
Srce koje je snažno tutnjalo u njenim ušima i boja u zajapurenim obrazima joj rekoše da je kasno.
Nije bila majstor samokontrole, one istinske. Prema spolja da, u sebi - ne. Sve što joj je bitno, oduvek je kida. I radost. I Tuga. I susreti. I rastanci.
Okrenula se prema prijateljici koja je ćutala.

"Znam da ćeš mi zameriti ako ne budem iskrena. Ok, nije mi svejedno. Kad ode, to će značiti da ga verovatno nikad više neću videti. Dobro, možda ćemo se videti za deset ili dvadeset godina, kad bude dolazio. Verovatno će pozvati staro društvo u "Šansu", kao nekad. ", uzdahnula je i sela.
"Bićemo sedi, izborani, izbrčkani. Izljubićemo se ko familija. Popiti pivo, pojesti nešto. I razići. Ne verujem da će me tad paliti...Znači, bolje je da ide sad da mi ne stari pred očima, a ni ja njemu." Smejale su se, pomalo kiselo.
" Ne verujem da si tako hladna, ali neka ti bude...Ćutim!"
Nastavile su pripremati grožđe za sok, trabunjajući o koječemu. O svemu osim o onom zabranjenom.
Neke priče se ćute. Od početka do kraja. Neke štafete se uručuju samima sebi, kao one za hrabrost koja je ponekad prikriveni kukavičluk.
Nekad se sve želje spoje u jednu molitvu, kao što je: " Samo da izdržim ovaj dan. Da dočekam noć. Da mogu da plačem."

stara
ljubav
bokal
ukosnica
telefon