rečI: Желим вам свима пуууно инспирације!
Spakovao je radove u smeđu, prilično iskrzanu torbu,s namerom da ih pregleda tog vikenda.
Radovao se unapred, ubeđen da će ti radovi, tačnije samo par njih, ulepšati njegov usamljenički vikend.
Neka deca su dostigla svoj maksimum u izražavanju i , uprkos njegovim naporima da to poboljša, ne ide.
Maturanti, a ne trude se dovoljno. Ne čitaju. Nekad mu se čini da ni ne razmišljaju. Sve im se svodi na banalne porive, plitke želje, bez ambicija i dubine.
Bez snova.
Ili im ipak previše zamera, zapita se ponekad. Mladi su.
Ipak, mladost ne sme da im bude opravdanje niti paravan za skrivanje.
Od te mladosti uvek nešto očekujemo. Čak i više nego što je realno, ako pogledamo kakvu realnost smo im kreirali mi, direktni učesnici, karike lanaca koje ne uviđaju koliko su bitne.
U subotu uveče je nasuo čašu vina, seo za svoj radni sto, upalio lampu i izvadio radove iz torbe.
Kako da ih sortira?
Već je unapred znao gde i šta može očekivati.
One bolje će ostaviti za kraj. Uzeće prvo
beznadežne, kako ih je u sebi nazivao.
Pročitao ih je nekoliko, upisao četiri dvojke i jedan minus 3. Neće nikom dati jedinicu.
Praznici su. Zapitao se šta se s njim dešava, zašto je odjednom tako čudno setan i mek.
Da li samoća uzima danak? Da li se dotakla i same suštine njegovog bića?
Ne. Praznici su, i u redu je da bude malo mekši nego inače. Lanac se nekad mora popustiti, ako je previše zategnut,jednom će pući, a pre toga će naneti bol, i to sa obe strane. Znao je to.
Sipao je još jednu čašu. Uze sledeći rad. Vidi trag olovke u vidu jedne rečenice, pa više od polovine praznog papira, i na kraju opet nešto nažvrljano.
Ha, pomisli, evo ga kandidat za jedinicu. Jednu prazničnu, ipak.
Čita potpis. Marić. E, Mariću, šta si sad smislio? Taj momak iz zadnje klupe do prozora je duhovit, morao je priznati.
Prosipa reči dramatično, prateći ispod oka reakcije devojaka. Ali, lenj je do zla boga. Usporen. Često zamišljen, i rekao bi, eto ide neka vredna misao, a uvek izađe samo vispreno zavodnička, šmekerska rečenica, praćena kikotom. Ženskim, naravno.
Počinje da čita.
"Ozbiljno razmišljam šta da napišem na temu Inspiracija u vašem životu. "
Pa belina....
Pa, opet. " Ovaj prostor iznad sam kreirao da bih istakao kako nam (i vam) je svima takav jedan prostor u glavama, pa i u životu. Mene inspirše upravo taj prostor, mogućnost da kreiramo šta god želimo. TAčnije, da pokušamo. A nadam se da će moj profesor shvatiti o čemu pišem. Želim mu puuuno inspiracije u nastojanju da shvati moj izvor inspiracije."
Nasmejao se prvo lagano, pa onda sve glasnije. Ustao je i prišao prozoru, a zatim se vratio i upisao pet na Marićev rad.
Da, nikad nije kasno za nove početke. Moraće da vrati staru praksu, da ode sa tom decom nekad na piće, posle časova.
Zbog te beline koja ga veselo gleda sa Marićevog rada.
mozaik
kristali
boje
trenuci
