NIN je u prošlom broju objavio da je policija već 21. februara znala da je Đura Mutavi bio čovek koji je kupio Bagzijev kamion. Prepoznao ga sa fotografije prodavac kamiona. Policija je, dakle, tu fotografiju Đure Mutavog imala i pre 12. marta. Pa zašto se, onda, Đurina fotografija nije odmah pojavila na poternici ubistva premijera, kada je na poternici već bilo njegovo ime? A to mu je omogućilo da u nekoliko narednih dana šeta po Beogradu i Vojvodini i potpomaže skrivanje državnih neprijatelja. Sam je tako posvedočio.
Puška iz koje je navodno ubijen premijer i ranjen njegov telohranitelj. Đura Mutavi: “U vezi puške on (Spasojević) rekao je da je Legija uzeo tu pušku iz JSO-a i da ta puška mora da se vrati tamo na mesto i da ta puška ne može da se uništi, da mora da se zakopa.” Zadatak da zakopa pušku dobija Ninoslav Konstantinović. On odlazi sam da to učini. Gde? “Preko puta tih garaža (u Milentija Popovića ulici, kod “Sava centra”) ima jedno gradilište, pa da li tu da zakopa, ili tu negde oko hale ‘Limes’, jer su tu isto gradilišta okolo. Znači, tu negde na ta dva mesta da zakopa, jer nije imao gde drugo.”
Ovo je, dakle, informacija na osnovu koje policija bez problema pronalazi pušku, onaj “hekler i koh”. Đurina informacija je krajnje precizna, nema šta. Zato i treba da poverujemo da se sve to zaista tako i dogodilo. Važi. Ili da ipak postavimo pitanje: Ko je, uopšte, policiju doveo do puške, i to bez istražnog sudije koji stiže tek pošto je puška pronađena? Konstantinović je, da podsetimo, u bekstvu, a Đura Mutavi je jasno demonstrirao koliko zna o mestu na kome je zakopana.
Čeda Jovanović je, u Skupštini Srbije prošlog leta priznao dva odlaska u Šilerovu, oba puta zbog pobune “crvenih beretki” u novembru 2001. godine. Čume je na istom tragu: “Ja sam odlazio u Šilerovu. (...) čuo sam da je bio Čeda, ali ja nisam video. (...) Ja mislim jednina (broj dolazaka). Jednom. (...) Ja mislim da je to bilo u vezi sa pobunom ‘crvenih beretki’.”
Ali, pitanje je koliko se možemo osloniti na Čumetovo pamćenje, jer pamćenje mu je, što se kaže, selektivno. Odlično ga služi kad je reč o događajima od pre pet-šest godina, izdaje ga posle zime 2000. godine: “Ne sećam se”, odgovara na pitanje da li je išao u Vladu Republike Srbije. “Ne sećam se”, na pitanje da li mu je Spasojević pričao ko ga je posećivao u zatvoru posle otmice Miškovića. “Ne sećam se”, na pitanje da li je Čedomir Jovanović spominjao Dušana Spasojevića. “Ne mogu da se setim”. Da li je posle 5. oktobra odlazio na Institut bezbednosti. “Ja se ne sećam”. Da li je sa Jovanovićem odlazio na spomenuti institut BIA. Najzad: “Ne mogu da se setim”, odgovara Čume na pitanje da li je Čedomir Jovanović dolazio kod njega u lokal.
Čume se, dakle, seća, ili zna za jedan odlazak u Šilerovu, u vreme pobune JSO-a. Novembar 2001. i Đura će: “Dolazio je, ja znam. (...) Vidite, meni je poznato da su oni imali kontakt dok su imali kontakte da su imali kontakte, ali ja o tome ne mogu puno da pričam, jer ne znam.” A razišli su se, nastavio je Đura Mutavi, posle Spasojevićevog izlaska iz zatvora, u kome je bio zbog otmice Miroslava Miškovića. U septembru 2001. pre pobune JSO-a. Pa kada je, to, Čeda odlazio u Šilerovu, i koliko puta? Ili to uopšte nije vežno? Jer, Zemunci su ionako hteli da ga ubiju, ali je Đinđić, eto, ispao lakša meta.
No, svedočio je i Zoran Vukojević Vuk, šef obezbeđenja u Šilerovoj: “Rekao sam dolazio je Šešelj, Čedomir Jovanović, Mikelić, Milanović, i ne mogu da se setim ko sve. (...) Dolazio je ovaj iz ‘Simpa’ Tomić, ne znam ti neki iz ‘Zekstre’ su se nešto svađali, ne znam sad nazive tih firmi.” Advokat Nenad Vukasović ga pita koliko je puta Čedomir Jovanović dolazio. Odgovor: “Ne znam. Otprilike oko 5 do 6 puta je dolazio. Ne mogu tačno da se setim.”
No, rekao je ovaj svedok, Zoran Vukojević, i sledeće: “Postojale su kamere koje su služile za obezbeđenje i kamere unutar objekta. Bili su uređaji svi. (...) Sve je snimano. Znači, sve je snimano. (...) Da ostali su tragovi. To je bilo u Šilerovoj. Pa 12. je bilo.” Kaseta kasnije u Šilerovoj više nije bilo. Ali, to ne znači da ih uopšte nema, na nekom drugom mestu. i da se u zgodnom momentu neće pojaviti. Štampa, uostalom, uveliko najavljuje. Ili to, samo, izmišljaju oni mongoloidni tabloidi?
Ako išta, jedno je ovde izvesno: svim ovim pričama koren je u 5. oktobru 2000. godine, i paktu s đavolom koji je tada načinjen u ime svrgavanja Slobodana Miloševića. To je, da podsetimo, onaj koga će kasnije hapsiti i Dušan Spasojević i Mile Luković Kum.
Kako je, dakle, ovaj pakt napravljen? Prema Vukojevićevoj interpretaciji, Zoran Đinđić je preko svog kuma Dragoljuba Markovića, Surčinca, vlasnika “Krmivo produkta”, stupio u kontakt sa Čumetom. Ovaj ga povezuje sa Spasojevićem, koji ga dovodi do Legije. Ostalo je istorija.
A o 5. oktobru, neko laže.
Suvajdžić, naime, kaže pod zakletvom da su 5. oktobra svi bili kod Čumeta u Kotobanji. Čume pak, isto pod zakletvom, govori da su 5. oktobra svi bili kod Skupštine, na demonstracijama.
Kotobanja, naravno, nije blizu Skupštine. A zašto je neko od dvojice kolega po saradnji i zakletvi da neće lagati slagao? Sud neka oceni.
Sud će da oceni i koliku dokaznu snagu imaju celokupna svedočenja Zorana Vukojevića, Miladina Suvajdžića i Ljubiše Buhe. Da li svedočenja do kraja otkrivaju zaveru za ubistvo premijera Srbije, u hroničnom pomanjkanju materijalnih tragova?
Nikola Vrzić
NIN
ops: 
