Уз извињење што "одговарам" на питање које није мени упућено;
не знам, шта о овоме мисли Паган, али знам шта мисли странка чији је он члан. Ни сами не крију (сподобе које представљају ЛДП, опет кажем, НЕ ГОВОРИМ О ПАГАНУ, не знам човека - притом је он обичан члан, колико разумем) да би, без проблема, газили преко јама са српским лешевима на путу за Хвар. Олошу "антиратне" провенијенције, у ствари, од почетка је сметао факат што се, ето, 1991 НИЈЕ (на срећу!) поновила 1941, и што западно Српство није поклано У ЦЕЛИНИ, тихо и без буке, ван туристичке сезоне. Дакле, има ту доста и оних конформистичких несрећника, који мисле само на плату и следеће летовање. Такви би без фрке сутра живели и у обновљеном Османлијском царству, да им неко обећа редовне кредите. Љуштуре без садржаја и смисла. Рекоше Ленон-Макартни јако давно (један од скривених бисера Битлса, ствар "Киша", албум Past Masters, volume two):
If the rain comes, they run and hide their heads.
They might as well be dead.
If the rain comes, if the rain comes.
When the sun shines they slip into the shade
(When the sun shines down.)
And sip their lemonade.
(When the sun shines down.)
Али, нису они главни проблем. Проблем су ови гласнији, што баш предано МРЗЕ Српство.
Није то ништа ново, знамо какав став су имале комунистичке тате данашњих "реформиста" а и њихови национални истомишљеници из периода Краљевине. Тако је, рецимо, министар у избегличкој влади у Лондону, Божа Марковић, говорио да "треба сачекати да Хрвати покољу још пар стотина хиљада Срба у Босни и Хрватској, па да поново правимо државу". Рецимо, оно маторо чудовиште, Десимир Тошић, симболизује физички континуитет те идеје. Разлике између њих и стамболићеваца су само козметичке природе - зато су се сви и нашли на истој страни, где им је и место; у Сорошевом сектору и Мики Маус-партијама које су, де факто, представљале савезнике нашим ратним непријатељима (јер су, током ратова, ишли по Хрватској, МХ-федерацији, касније и по Косову, где су се сликали и руковали са кољачима и злочинцима, од Туђаманових генерала, преко Силајџића и Алије, до Чекуа и Тачија). У Америци би им, најмање, била одузета држављанства (а неки од њих би се нашли и у објектима затвореног типа - поправне или терапеутске намене).
Уопште, Милошевић и његов титоносталгични режим су били Ел Дорадо за ове сподобе - јер су правили промоцију себе самих као "демократа" и притом нападали "националисту" Милошевића (које био националиста баш онолико колико сам ја кинески племић).
Тако да је, уштеде времена ради, неопходно третирати све те чеде, бебе, наташе, борке и остале као оно што и сами истичу да јесу: де факто, антитезу свему што нормалан Србин сматра националним интересом. Коначно, мање је битно да ли су у питању деца из кућа "грађанских" смрадова, Брозових послератних главосеча или усташких кољача (има и таквих међу њима) - сви они имају ИСТИ однос према свему што је српско, и ту приче нема.
За крај, што се тиче Републике Српске: бојим се да је дошао тренутак да се РС САМА бори за свој опстанак (макар док је тренутни режим на власти у Београду). То није немогуће, РС има људе, треба доћи до средстава (а велики део српске дијаспоре, оне прекоокеанске поготово, је баш из тих крајева). Да не буде забуне, не заговарам ја никакво "раздвајање" Срба са две стране Дрине - подједнако су ми одвратни и "србијански" и "прекодрински" шовинизми и сељачења која почивају на идиотским причама о "различитости нас и њих"). Дакле, није спорно да ће огромна већина Срба у србији на овај или онај начин подржати напоре браће из РС, али, од званичног Београда не треба се надати ничему добром. Само констатујем, а сећам се и једне паметне опаске Дејвида Бајндера (одличан новинар, и један од ретких српских пријатеља из мејнстрима '90-их, репортер "Њујорк Тајмса"). Кад су га питали о перспективама РС, он је рекао "Јако су лоше. РС нема довољно пријатеља, а понајмање их је у Београду". Тада је још Милошевићев режим био на власти. Сада је ствар још гора кад је у питању однос званичне Србије према РС - не функционишу специјалне везе (на које је Београд међународно обавезан), везе у култури, образовању и привреди су постале само део личних напора појединаца са обе стране Дрине, притом добар део БГ-медија (Б92, Блиц, Пинк и слични) и политичара (на пример, ЛДП, СПО, НВО-сектор) сеје лудачку мржњу према РС (и, рецимо, Србима на Косову, као што су се понашали и према Крајини пре десетак година). Дакле, РС, и због себе саме, и због остатка Српства, треба да постане један политички независан и стабилан центар српске идеје на Балкану. Политички, то је тако, тражити помоћ и разумевање од Београда којим дрма Г17 и Сорошеве НВО, потпуно је иреално. Наравно, емотивно и "народски", ствар је много лакша: РС је, за свког правог Србина, био он из Крагујевца, Косовске Митровице или Суботице, део НАШЕ земље (као што и свако нормалан у РС својом отаџбином сматра СРБИЈУ, а не лажну и привремену БиХ). Говорим само о томе да је - док се не стекну услови за формално уједињење - битно да РС политички што више ојача. Очекивати "братско разумевање" од Чеде, Драшковића и Лабуса, равно је самоубиству (Коштуница, хронично необавештен какав је, није од користи и помоћи ни народу Србије чији је премијер, а још мање Србима у Западној Србији, познатој и као РС).
Толико од мене, поздрав свима.
ops: 
