Spoštovani,
Na sajtu: http://www2.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/006989641.html sam pronašla jednu ispovest profesora Krstana Kovjeniča pod naslovom "СВИ СМО МИ ИЗДАЈНИЦИ" Prosto ne mogu odoljeti, a da taj biser pismenosti, samokritike i angelske čistine ne podelim sa vama, naročito posle svega onoga što je uvaženi profesor doživeo na ovom forumu. Posle ove njegove srcem ispisane istine vjerujem da bi i kamen zaplakao, a kamo li da to ne učini čovjek. Svi oni koji ga na najgrublji gebelsovsko-fašistički način napadaju samo što veliča pripadnost svom narodu, svojoj vjeri i svojoj domovini morali bi se bar postidjeti svog činjenje.
Prijatno vam čitanje profesorove ispovesti !
*****************************************************************************************************
Браво, Србине брате ! Твоја ИСТИНА је и моја МУКА, ПАТЊА и БОЛ само са том разликом да си Ти, ваистину (је)си, далеко храбрији од мене и јавно си могао да декламујеш оно о чему сам ћутим. Мада већ после тринаесте године истргох се из топлог мајчинског загрљаја и босоног, сам самцијат, ходих по трњу (са тринаест година постао сам богослов...)тада ми то није наносило толико патње као данас јер бејах међу својима и на земљи коју маогах назвати својом. Колико пута рекох:
„Још само овај испит, овај месец, ову годину…!”
Године пролазе, у хладној Словенији сам већ нешто више од тридесет година, а ја још увек самоме себи говорим:
„Само још до краја ове године !”
Није ми криво што овај мој монолог траје и траје, боли ме што нисам искрен до самога себе. Зашто се не погледам у огледало, пљунем на оно што видим и колико ме грло носи урликнем:
„БЕДНА Л А Ж О В Ч И Н О ! И З Д А Ј Н И Ч Е ! И З Р О Д Е !”
Зов домовине код мене се претворио у опсесију. Својим прилозима, чак и на овом форуму, покушавам да нико никада не постане оно што сам јесам - И З Д А Ј Н И К, Л А Ж О В и К У К А В И Ц А.
Брате СРБИНЕ, срцем написан диктат Твоје душе је оно што се и у мојој души већ годинама грчи, букти и боли. Твоје речи ће увек да остану уписане у мом срцу, месту где су туга, бол и мука пронашли оно што сам већ поодавно изгубих - ДОМОВИНУ. Хвала ти што си ми помогао да се, онако мушки, И С П Л А Ч Е М !!!
Крстан Ђ. Ковјенић
Na sajtu: http://www2.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/006989641.html sam pronašla jednu ispovest profesora Krstana Kovjeniča pod naslovom "СВИ СМО МИ ИЗДАЈНИЦИ" Prosto ne mogu odoljeti, a da taj biser pismenosti, samokritike i angelske čistine ne podelim sa vama, naročito posle svega onoga što je uvaženi profesor doživeo na ovom forumu. Posle ove njegove srcem ispisane istine vjerujem da bi i kamen zaplakao, a kamo li da to ne učini čovjek. Svi oni koji ga na najgrublji gebelsovsko-fašistički način napadaju samo što veliča pripadnost svom narodu, svojoj vjeri i svojoj domovini morali bi se bar postidjeti svog činjenje.
Prijatno vam čitanje profesorove ispovesti !
*****************************************************************************************************
Браво, Србине брате ! Твоја ИСТИНА је и моја МУКА, ПАТЊА и БОЛ само са том разликом да си Ти, ваистину (је)си, далеко храбрији од мене и јавно си могао да декламујеш оно о чему сам ћутим. Мада већ после тринаесте године истргох се из топлог мајчинског загрљаја и босоног, сам самцијат, ходих по трњу (са тринаест година постао сам богослов...)тада ми то није наносило толико патње као данас јер бејах међу својима и на земљи коју маогах назвати својом. Колико пута рекох:
„Још само овај испит, овај месец, ову годину…!”
Године пролазе, у хладној Словенији сам већ нешто више од тридесет година, а ја још увек самоме себи говорим:
„Само још до краја ове године !”
Није ми криво што овај мој монолог траје и траје, боли ме што нисам искрен до самога себе. Зашто се не погледам у огледало, пљунем на оно што видим и колико ме грло носи урликнем:
„БЕДНА Л А Ж О В Ч И Н О ! И З Д А Ј Н И Ч Е ! И З Р О Д Е !”
Зов домовине код мене се претворио у опсесију. Својим прилозима, чак и на овом форуму, покушавам да нико никада не постане оно што сам јесам - И З Д А Ј Н И К, Л А Ж О В и К У К А В И Ц А.
Брате СРБИНЕ, срцем написан диктат Твоје душе је оно што се и у мојој души већ годинама грчи, букти и боли. Твоје речи ће увек да остану уписане у мом срцу, месту где су туга, бол и мука пронашли оно што сам већ поодавно изгубих - ДОМОВИНУ. Хвала ти што си ми помогао да се, онако мушки, И С П Л А Ч Е М !!!
Крстан Ђ. Ковјенић
