Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Пре пар месеци девојка ми је поклонила књигу “Авен и јазопас у земљи Ваука”. Како и сам пишем нешто из тог жанра, схватио сам то као прилику да се упознам са једним делом епске фантастике које код нас има прођу, јер објављено је од стране једне мало веће издавачке фирме. Како ми је то дело деловало као лакша литература (што оно заиста јесте) искористио сам одмор да га прочитам у паузама скијања.
Оно што чини први веома радосни утисак је “енциклопедијска” структура којим свако поглавље почиње са “описом живог света” области у којој се главни јунак налази. И заиста ту има, мало је рећи, генијалних идеја – поменимо дрво Барабу које баца оштре листове и убија све живо, копнене китове, подземне орхидеје. Такође је и велики број реално постојећих врста или њихових хибрида одлично уклопљен. Ако се ова дескрипција може без много двоумљена оценити као одлична, нарација је барем врлодобра, бар у почетку док глави јунак обилази разне пределе своје Гондване. Али како се приближава оно што је главни ток радње – његова мисија у борби против злих Ваука, наилази се на “проблеме” који су ме понукали да ово напишем. Нисте ваљда мислили да бих писао цео текст због похвала!?
Авен је негде описан као српска верзија “Господара прстенова”. И заиста, ово дело има једну велику сличност са Толкиновим. Овде имамо јасну поделу на Апсолутно Добро и Апсолутно Зло. Мислим да је такво манихејство могло имати смисла у време када је писан LOTR, у време када су претили Хитлер и Стаљин или су се осећале последице њихових дејстава. Написати сада такво дело је опасни анахронизам. Уосталом, за коју постојећу страну у актуелним светским дешавањима читалац може рећи да представља Апсолутно Зло?! Верујем да нема таквих утописта (читај: будала) који и даље верују да неко под капом небеском може деловати као агент Апсолутног Добра.
Истини за вољу, препознао сам назнаке моралног релативизма (који иначе сматрам једином разумљивом опцијом). Тако један друид каже како ми за Вауке сматрамо ово, они за нас оно, тако да је борба неизбежна и то до истребљења једне од две врста. Нису ни све ваучке творевине (а они су мајстори малициозног укрштања врста) апсолутно зле. Тако насловна улога јазопса припада звери коју су Вауци направили (макар касније одбацили њену подврсту). Али ипак ово се све губи у императивном настојању да се бори баш до истребљења, да се једна другачија врста искорени, да се “гамад потамани”. Вратићу се на опасну логичку рупу по којој су Вауци творевина Природе.
Сада бих изнео помало горак укус који остаје од овог текста јер је писац Авена, као и писац ових редова, припадник једног народа који је управо био жртва манихејских подвала моралиста Новог светског поретка. Сетимо се само оних си-ен-енових прича о јадним Албанцима који беже у јуну по снегу високом метар и по. А није ли такав манихејизам подстицао бројна злодела од Гвантанама и Абу Гаиба до холокауста подстакнутог такође манихејским идејама о гамади коју треба истребити. Можемо ићи још даље па говорити о спаљивању вештица, прогонима јеретика, Крсташким ратовима… У данашњој Србији још само разни чедисти говоре о “истребљењу гамади”, о “Сабљи као најбољем периоду у историји Србије”, о ванредном стању које је требало да траје најмање 5 година, “док се посао не заврши”.
Читаоц ових редова који је издржао прву страну вероватно ће рећи – стани мало, претерао си, Авен је ипак књига више за децу. Јесте, само што рече песник, ни деца не верују више у духове. А каквим се вредностима уче таква деца ако им се представља као врхунац истребљење Другога?! Јесте, Вауци су зли, али је написано да су они природна творевина, и то је тај опасни парадокс. Јер Толкинови Орци нису лоши само зато што су Орци (мада је и он био опасно близак таквим решењима). Они су направљени да буду зли. Код Петровића имамо опасан парадокс да Природа која се представља као савршена изроди сама једну такву поган. Онда људи (који иначе живе у потпуном складу са Природом) делују као агенти заштите такве Природе и преузимају на себе (божанске) прерогативе одлучивања ко сме а ко не сме у тој природи опстати. Сад, људи то раде у борби за властити опстанак, али није природно стање да се врсте боре међусобно баш до истребљења. Природа пре делује по принципу еквилибријума. Дакле Вауци, такви какви су описани, просто не смеју бити творевина Природе. Они би као такви могли бити део једног другог наума са циљем да се упропасти равнотежа. Уосталом, било би много занимљивије да су Вауци производ неке зле Корпорације (да су их створили сами људи) – но то би онда већ био “Алијен”.
Урош Петровић се без сумње потрудио да креира једну расу која је толико одвратна да за њима не вреди пустити сузу. Вауци су много гори и од Толкинових Орка, иако су они сами интелигентнији – то је просто нужно јер Вауци немају господара чијим намерама служе (парадокс који је горе објашњен). Вауци су огавне крвопије које желе да све топлокрвне створове претворе у резервоар крви за себе. Они нису аристократски елегантни као вампири и немају ону снагу природних инстиката коју имају вукодлаци. Дакле, таква раса је осмишљена али остаје велико питање – Зашто?!?
Оно што чини први веома радосни утисак је “енциклопедијска” структура којим свако поглавље почиње са “описом живог света” области у којој се главни јунак налази. И заиста ту има, мало је рећи, генијалних идеја – поменимо дрво Барабу које баца оштре листове и убија све живо, копнене китове, подземне орхидеје. Такође је и велики број реално постојећих врста или њихових хибрида одлично уклопљен. Ако се ова дескрипција може без много двоумљена оценити као одлична, нарација је барем врлодобра, бар у почетку док глави јунак обилази разне пределе своје Гондване. Али како се приближава оно што је главни ток радње – његова мисија у борби против злих Ваука, наилази се на “проблеме” који су ме понукали да ово напишем. Нисте ваљда мислили да бих писао цео текст због похвала!?
Авен је негде описан као српска верзија “Господара прстенова”. И заиста, ово дело има једну велику сличност са Толкиновим. Овде имамо јасну поделу на Апсолутно Добро и Апсолутно Зло. Мислим да је такво манихејство могло имати смисла у време када је писан LOTR, у време када су претили Хитлер и Стаљин или су се осећале последице њихових дејстава. Написати сада такво дело је опасни анахронизам. Уосталом, за коју постојећу страну у актуелним светским дешавањима читалац може рећи да представља Апсолутно Зло?! Верујем да нема таквих утописта (читај: будала) који и даље верују да неко под капом небеском може деловати као агент Апсолутног Добра.
Истини за вољу, препознао сам назнаке моралног релативизма (који иначе сматрам једином разумљивом опцијом). Тако један друид каже како ми за Вауке сматрамо ово, они за нас оно, тако да је борба неизбежна и то до истребљења једне од две врста. Нису ни све ваучке творевине (а они су мајстори малициозног укрштања врста) апсолутно зле. Тако насловна улога јазопса припада звери коју су Вауци направили (макар касније одбацили њену подврсту). Али ипак ово се све губи у императивном настојању да се бори баш до истребљења, да се једна другачија врста искорени, да се “гамад потамани”. Вратићу се на опасну логичку рупу по којој су Вауци творевина Природе.
Сада бих изнео помало горак укус који остаје од овог текста јер је писац Авена, као и писац ових редова, припадник једног народа који је управо био жртва манихејских подвала моралиста Новог светског поретка. Сетимо се само оних си-ен-енових прича о јадним Албанцима који беже у јуну по снегу високом метар и по. А није ли такав манихејизам подстицао бројна злодела од Гвантанама и Абу Гаиба до холокауста подстакнутог такође манихејским идејама о гамади коју треба истребити. Можемо ићи још даље па говорити о спаљивању вештица, прогонима јеретика, Крсташким ратовима… У данашњој Србији још само разни чедисти говоре о “истребљењу гамади”, о “Сабљи као најбољем периоду у историји Србије”, о ванредном стању које је требало да траје најмање 5 година, “док се посао не заврши”.
Читаоц ових редова који је издржао прву страну вероватно ће рећи – стани мало, претерао си, Авен је ипак књига више за децу. Јесте, само што рече песник, ни деца не верују више у духове. А каквим се вредностима уче таква деца ако им се представља као врхунац истребљење Другога?! Јесте, Вауци су зли, али је написано да су они природна творевина, и то је тај опасни парадокс. Јер Толкинови Орци нису лоши само зато што су Орци (мада је и он био опасно близак таквим решењима). Они су направљени да буду зли. Код Петровића имамо опасан парадокс да Природа која се представља као савршена изроди сама једну такву поган. Онда људи (који иначе живе у потпуном складу са Природом) делују као агенти заштите такве Природе и преузимају на себе (божанске) прерогативе одлучивања ко сме а ко не сме у тој природи опстати. Сад, људи то раде у борби за властити опстанак, али није природно стање да се врсте боре међусобно баш до истребљења. Природа пре делује по принципу еквилибријума. Дакле Вауци, такви какви су описани, просто не смеју бити творевина Природе. Они би као такви могли бити део једног другог наума са циљем да се упропасти равнотежа. Уосталом, било би много занимљивије да су Вауци производ неке зле Корпорације (да су их створили сами људи) – но то би онда већ био “Алијен”.
Урош Петровић се без сумње потрудио да креира једну расу која је толико одвратна да за њима не вреди пустити сузу. Вауци су много гори и од Толкинових Орка, иако су они сами интелигентнији – то је просто нужно јер Вауци немају господара чијим намерама служе (парадокс који је горе објашњен). Вауци су огавне крвопије које желе да све топлокрвне створове претворе у резервоар крви за себе. Они нису аристократски елегантни као вампири и немају ону снагу природних инстиката коју имају вукодлаци. Дакле, таква раса је осмишљена али остаје велико питање – Зашто?!?