Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Сви су цветови будућости у семену садашњости.
Кинеска мудрост
"Cold-eyed, I contemplate the world"
~ Mao Tse-tung
У својој анализи догађаја који би могли уследити у овом веку, Steven LaTulippe започиње општом причом о томе како је предвиђање будућности неизвестан подухват. Згодно је позивање на The Foundation Trilogy Исака Асимова. Не бих се ту задржавао, уосталом имате линк. Но пре него пређем на посао, истакао бих нешто друго.
Пре разматрања конкретне предикције, потребно је рећи да су оваква дела једнодимензионална чак и кад нису једнострана. Желим рећи да се неки аспекти детаљно сагледавају, а неки занемарују. Тако овде није ништа речено о екологији и одржљивости развоја. А ако планета оде у мајчину, чему онда све? На то ћу се вратити у даљем сагледавању.
А сада прелазим на ову анализу догађаја у овом веку, који ће по њеном аутору довести у питање опстанак западне цивилизације. Ја ћу унети и неке своје закључке до којих сам дошао из других анализа, а оригиналан текс анализе имате:
http://www.lewrockwell.com/latulippe/latulippe64.html
Америка: Другар, позајмиш ми...
Судбина Американаца је да упознају своју изреку која гласи: Нема бесплатног ручка.
Како њихова економија не производи више довољну количину добара да покрије животни стил популације, осмишљени су начини да се то премости. Главни начин је био задуживање.
Влада полако тоне под теретом више стотина милијарди долара годишњег буџетског дефицита, док се економија гуши под 750 милиона трговинског дефицита годишње. Док је дуг по себи довољно лош прати га још једна ствар: инфлација (за сада је то видљиво кроз девалвацију долара). Плаћање дугова са обезвређеним доларом чува новац и чини да у књигама изгледа солвентније него што стварно јесте.
Аутор наглашава да и поред халуциногених економских теорија Федералне владе, економија не може заувек живети позајмљујући новац. Пре или касније, вук ће закуцати на врата – и одувати кућу. Америка више неће бити „једина светска суперсила“.
Оно што није наведено је ко кредитира Америку, докле, и који би му били разлози. Америка се финансира на јапанским и кинеским обвезницама од којих многе 2020 доспевају на наплату. Осим тога, источноазијске централне банке држе око 2000 милијарди долара својих девизних резерви у Америци. То може покривати све дефиците неко време, али питање је када ће и овај капитал почети да се сели.
Намеће се питање зашто би то радили? Одговор је прост – зато што им се исплати. Но можемо ићи у даље рашчлањивање. Разлози могу бити економски и неекономски (политички). Економски интерес и Кине и Јапана је јасан – Американци су велико тржиште њихових производа. Јапанци су осим тога и власници доброг дела америчких предузећа. Јапан има и политички разлог – његово зазирање од јачања НР Кине. Јапанци сматрају да ће их амерички савезник штитити. Међутим, виећемо, и њихове опције су ограничене.
Кина има економски интерес јер још нема довољну унутрашњу тражњу. Само 300 до 400 милиона Кинеза може да у већој мери користи производе које израђује њихова све јача привреда. Али овај број сигурно расте, основица се шири можда за 5% годишње, што је опет мање од привредног раста који износи 9%. Када унутрашња потрошња довољно порасте, питање је колико ће Кинези хтети да финансирају Американце.
Кина има и политичке разлоге да (веома дискретно) подржи америчко изигравање светског полицајца. Кина такође има проблема са милитантним исламом (што је плеоназам – ислам је милитантна религија). Њима одговара амерички “рат против тероризма” и уопште сукоб на релацији Запад – Ислам. Западњаци тако бивају све више заглибљени у овај сукоб и не могу да спрече јачање Кине. Наравно, оваква “подршка” је веома цинична, али то неће спасити Америку.
Кинеска мудрост
"Cold-eyed, I contemplate the world"
~ Mao Tse-tung
У својој анализи догађаја који би могли уследити у овом веку, Steven LaTulippe започиње општом причом о томе како је предвиђање будућности неизвестан подухват. Згодно је позивање на The Foundation Trilogy Исака Асимова. Не бих се ту задржавао, уосталом имате линк. Но пре него пређем на посао, истакао бих нешто друго.
Пре разматрања конкретне предикције, потребно је рећи да су оваква дела једнодимензионална чак и кад нису једнострана. Желим рећи да се неки аспекти детаљно сагледавају, а неки занемарују. Тако овде није ништа речено о екологији и одржљивости развоја. А ако планета оде у мајчину, чему онда све? На то ћу се вратити у даљем сагледавању.
А сада прелазим на ову анализу догађаја у овом веку, који ће по њеном аутору довести у питање опстанак западне цивилизације. Ја ћу унети и неке своје закључке до којих сам дошао из других анализа, а оригиналан текс анализе имате:
http://www.lewrockwell.com/latulippe/latulippe64.html
Америка: Другар, позајмиш ми...
Судбина Американаца је да упознају своју изреку која гласи: Нема бесплатног ручка.
Како њихова економија не производи више довољну количину добара да покрије животни стил популације, осмишљени су начини да се то премости. Главни начин је био задуживање.
Влада полако тоне под теретом више стотина милијарди долара годишњег буџетског дефицита, док се економија гуши под 750 милиона трговинског дефицита годишње. Док је дуг по себи довољно лош прати га још једна ствар: инфлација (за сада је то видљиво кроз девалвацију долара). Плаћање дугова са обезвређеним доларом чува новац и чини да у књигама изгледа солвентније него што стварно јесте.
Аутор наглашава да и поред халуциногених економских теорија Федералне владе, економија не може заувек живети позајмљујући новац. Пре или касније, вук ће закуцати на врата – и одувати кућу. Америка више неће бити „једина светска суперсила“.
Оно што није наведено је ко кредитира Америку, докле, и који би му били разлози. Америка се финансира на јапанским и кинеским обвезницама од којих многе 2020 доспевају на наплату. Осим тога, источноазијске централне банке држе око 2000 милијарди долара својих девизних резерви у Америци. То може покривати све дефиците неко време, али питање је када ће и овај капитал почети да се сели.
Намеће се питање зашто би то радили? Одговор је прост – зато што им се исплати. Но можемо ићи у даље рашчлањивање. Разлози могу бити економски и неекономски (политички). Економски интерес и Кине и Јапана је јасан – Американци су велико тржиште њихових производа. Јапанци су осим тога и власници доброг дела америчких предузећа. Јапан има и политички разлог – његово зазирање од јачања НР Кине. Јапанци сматрају да ће их амерички савезник штитити. Међутим, виећемо, и њихове опције су ограничене.
Кина има економски интерес јер још нема довољну унутрашњу тражњу. Само 300 до 400 милиона Кинеза може да у већој мери користи производе које израђује њихова све јача привреда. Али овај број сигурно расте, основица се шири можда за 5% годишње, што је опет мање од привредног раста који износи 9%. Када унутрашња потрошња довољно порасте, питање је колико ће Кинези хтети да финансирају Американце.
Кина има и политичке разлоге да (веома дискретно) подржи америчко изигравање светског полицајца. Кина такође има проблема са милитантним исламом (што је плеоназам – ислам је милитантна религија). Њима одговара амерички “рат против тероризма” и уопште сукоб на релацији Запад – Ислам. Западњаци тако бивају све више заглибљени у овај сукоб и не могу да спрече јачање Кине. Наравно, оваква “подршка” је веома цинична, али то неће спасити Америку.
