Miris mastiksa

Pozorište je hram umetnosti i zaslužuje da se prema duhovnoj hrani koju nam nudi obučemo svečano i lepo. Odlazak u pozorište treba da bude doživljaj... to nije kao odlazak na pijacu. Kada pogledam gledaoce u foajeu, tačno znam i ko su i šta su i zašto su došli. Obožavam da vidim penzionere u njihovim demode haljama, ali uzbuđenih lica... Lepo je videti i mlade u duksericama, farmerkama...lepi su, treba da budu u hramu... Obožavam pozorište, glumce i miris mastiksa

Mislim da se glumci ne mogu smatrati umetnicima.
A danas je kultura uglavnom svedena na glumce kao umetnike,mozda nam zato i tako dobro ide....

Po sećanju mislim da sam svaki put išao u trenerci i patikama (ovo drugo je sigurno, pošto samo patike nosim). Nosim ono što i inače nosim, nisam neko ko na to obraća pažnju, niti gledam šta su drugi obukli. Što se tiče ostalog, uvek sam čist, nenamirisan, telefon na vibraciji, ponesem flašicu vode i uživam u predstavi (nekad i ne)

Dobra tema, sa ovakvim glumcima i profesorima na FDU ne znam cemu nove generacije mogu da se nadaju i od koga mogu da nauce glumacki zanat...

Kraj je sezone, pa iskoristite kako kišne tako i prijatne prolećne večeri ali i početak leta za odlazak u pozorište…
Predlazem da za vikend pogledate Tri klase i gospođa Nušić

Tesko je biti umetnik-glumac posebno u nasoj zemlji.
Teško je biti glumac u Srbiji, kao i lekar, ali ovo je naša država i ja još ne želim da odustanem od nje. Želim da se borim za kvalitet, jer vrhunska umetnost ushićuje gledaoca i čini ga srećnijim i bogatijim.Reci su
Glumaca Vladimira Aleksića

memento mori:

...i razlika između umetnika i umetnice ?

Daklem...?

Kliknite za proširenje...

"Daklem"? Baš te to interesuje?
A što ne bi dao svoje viđenje? Uostalom, po naslovu i po napisanom, vidi se da nemaš pojma o temi koje se hvataš...
Dunsteri i oni koji pojma nemaju su najčešći sagovornici na mnogim pdf-ima...
Oni će da ti odgovore.
"Daklem"? Da li te još nešto interesuje, pa da ti odgovorim, a?????????????

Može reći da je umetnost ono što nam ulepšava život, pa se to može i uzeti za njen primarni cilj, ali ona i reguliše, kritički dopunjuje, menja i proširuje mogućnosti čoveka. Pored toga, ona je ono što čoveku otvara oči, a po Hauzeru i ono što ga sprečava da svoje oči nakon toga ponovo otvori. Umetnik kao takav, i danas, kao i u prošlosti, čini velike usluge psihologiji i potpomaže njen napredak, što naravno nije jednostran odnos.

за прдстојеће кишне дане ❤

Setimo se ove postave!

Potvrđeno je još jedno inostrano gostovanje Opere i teatra Madlenianum u sezoni 2019/2020, - na poziv Udruženja dramskih umetnika Rusije, Madlenianum je pozvan da gostuje na Festivalu komada Jurija Poljakova pod nazivom Gledanje. Festival se održava od 02. do 13. novembra 2019. u pozorištu Višnjik u Moskvi. Madlenianum će nastupiti sa komedijom Koferče Jurija Poljakova, koja je premijerno izvedena 12. aprila 2019. godine.

Опера ''Пајаци'', Руђеро Леонкавало.
Мадленијанум.
Вреди одгледати.

Madam Baterflaj

Narodno pozorište u Beogradu




Premijera: 15. dec 1984.
Pisac: Đakomo Pučini, Režija: Dejan Miladinović
Igraju:
Ćo-Ćo San, nazvana Baterflaj - Radmila Smiljanić / Vera Vitkaj Kovač, k.g.
Sin Ćo-Ćo San - Danilo Mataruga
Suzuki, njena služavka - Breda Kalef / Dubravka Zubović
Ket Pinkerton - Svetlana Bojčević / Ljubica Živković
F. B. Pinkerton, poručnik mornarice SAD - Krunislav Cigoj, k.g. / Milivoj Petrović / Predrag Protić
Šarples, konzul SAD u Nagasaskiju - Goran Gligorić / Zoran Aleksandrić / Slobodan Stanković
Goro - Jovo Reljin / Tomislav Reno
Knez Jamadori - Vladimir Jovanović / Velizar Maksimović / Toma Jovanović
Ujak Bonza - Dušan Janković / Nebojša Maričić
Kraljevski komesar - Toma Jovanović / Tomislav Reno
Libreto po Dž. Longu i D. Belaskou, napisali: L. Ilika i Đ. Đakoza, Preveli: H. Kurtović i K. Vinaver, Dirigent: Nikolaj Žličar, Kostimograf: Svetlana Čkonjević, Scenograf: Mileta Leskovac

Posle uspeha opere Toska na premijeri 14. januara 1900. godine u Teatru „Konstanci" u Rimu, Pučini je tražio pogodan sadržaj za novu operu. Nastalo je, kako je sam govorio, mučno traganje za novim libretom. Prilikom boravka u Londonu, Pučini je gledao dramu Madam Baterflaj od Džona Longa i Davida Belaskoa i pod dubokim utiskom poezije male japanske gejše, njene iskrene i čiste ljubavi pune čežnje, razočaranja i stradanja i odlučio se da komponuje operu prema libretu, koji su mu, na osnovu ovog sižea, napisali njegovi literarni saradnici Ilika i Đakoza. Madam Baterflaj nosi sve one karakteristike Pučinijevog muzičkodramskog stila, koje poznajemo iz njegovih ranijih opera Boemi i Toska: intimna i topla lirika, iznenadni, često brutalni kontrast, temperamentni izlivi, uzbudljive gradacije, interesantno instrumentirano mozaično muzičko tkivo, intenzivno orkestarsko podvlačenje drame, topla raspevanost širom melodijskih linija, u smislu izrazito italijanske operske tradicije. Ali ono što naročito odvaja Madam Baterflaj od ostalih Pučinijevih operskih dela, jeste jako podvučena egzotika. Moderno doba donelo je veliko interesovanje za ritmičke, melodijske i tonalne osobenosti muzika, koje su se razvijale u izvanevropskim civilizacijama. Kada je uzeo da komponuje potresnu tragediju male japanske gejše, Pučini je morao, sasvim prirodno, da se zainteresuje za japanski muzički folklor da bi sugestivnije podvukao japanski ambijent u kome se radnja događa. Madam Baterflaj je protkana izvanredno stilizovanim elementima japanskog folklora, koji Pučinijevoj partituri daju specijalnu draž. U tome pogledu naročito se ističe egzotični motiv noža kojim će se Baterflaj ubiti. Pored toga, Pučini je bogato koristio one bizarne harmonske odnose, koji rezultiraju iz japanske pentatonike, lestvice od pet celih tonova, a u instrumentaciji pokušao da dočara zvuke starih japanskih drvenih instrumenata. Od značajnih i karakterističnih mesta u partituri Madam Baterflaj treba istaći opojnu atmosferu letnje zvezdane noći u kojoj se odvija veliki, široko rađeni, toplo raspevani ljubavni duet prvog čina, zatim muziku čekanja, scenu sa pismom i cvetni duet Ćoćosan i Suzuki u drugom činu, simfonijski intermeco između drugog i trećeg čina, koji muzički odražava teške duševne patnje nesrećne Baterflaj, a zatim opisuje lagano buđenje prirode i života u luci Nagasaki. Pored očekivanog velikog i potpunog uspeha, Madam Baterflaj je na premijeri u milanskoj Skali 17. februara 1904. godine katastrofalno propala. Utučen zbog neuspeha, ali svestan da je komponovao delo od vrednosti, puno poezije, Pučini je te nesrećne večeri napisao na slici male Japanke, koju mu je poklonio jedan slikar, reči Baterflaj: „Prokleta, ali srećna“. Pučini je povukao partituru iz Skale i po savetu svoga prijatelja i izdavača Tita Rikordija, koji je bio uveren u vrednost dela, pristupio delimičnoj preradi partiture: podelio operu na tri, umesto na dva dela, ponovo komponovao izvesna mesta koja su podsećala na Boeme, izbacio neke suvišne scene i dodao u trećem činu tenorsku ariju. Tako obnovljena Madam Baterflaj je 28. maja 1904. godine u Teatro „Grande" u Breščiji postigla trijumfalan uspeh, slavno oživela i kao leptirica odletela u svet da više nikad ne umre. Jedna od najpopularnijih Pučinijevih opera, Madam Baterflaj svojom potresnom i duboko ljudskom sadržajnošću deluje i danas na publiku i iz ženskog oka izmamljuje iskrenu i toplu suzu.

Ne znam gde bih napisala ovaj post. Biće dobro i ovde Pozdrav ljubiteljima pozorišta. Složićete se, ovo je lepo :


Ovo je FIST online platforma.

https://www.danubeogradu.rs/2020/03/fist-society-budjenje-15-fist-online/

Opera se NE GLEDA...
Opera se SLUŠA...
Dakle: bila sam u Madlenijanumu i slušala operu "Madam Baterflaj", ili Narodnom pozorištu i slušala operu "Seviljski berberin"...

Za razliku: bila sam u Jugoslovensko dramskom pozorištu i gledala Bure baruta"...

ponedeljak, 20.07.2020. u 11:58

Odloženi „Birfest” i „Belgrade Music week”


Са прошлогодишњег „Бирфеста” (Фото А. Васиљевић)
Festivali koji se održavaju u okviru klaud platforme – „Birfest” i „Belgrade Music week” – odloženi su zbog pogoršanja epidemiološke situacije izazvane pandemijom kovida 19 u Beogradu, saopštili su organizatori.
Oni su istakli da će svoje posetioce blagovremeno obavestiti o novom datumu održavanja festivala, a odluka će biti doneta isključivo na osnovu preporuka nadležnih institucija.

Vladimir983:

E sad zezaš. Po tebi ispada da niko ne ume da glumi, a ne shvataš jednu stvar - glumci i trebaju da budu tipski, da glume samo ono što im leži. Ne može Milan Srdoč da glumi nekog finog gospodina, kad izgleda kao da su ga izvukli iz kontenjera.
To bi bilo isto kao kad bi neko kudio narodnog pevača kako ne ume da peva zabavne pesme. I ne treba da ih peva. Svaki umetnik treba da izgradi sopstveni stil glume, jer ako on glumi baš sve, to meni nije nikakav glumac. U tome i leži originalnost svakog pojedinca, da bude određen u svom karakteru. Meni su mnogo gori oni glumci što nit smrde, nit mirišu. Ne zna čovek u koji tabor da ih svrsta.
Pa recimo onaj Bosiljčić - nit je smešan, nit žalostan, niti ima nešto što bi me nateralo da ponovo poželim da vidim neki film u kome on glumi.

Kliknite za proširenje...

"Moderna pevačica" je potpuno u pravu. Glumci nikako ne smeju da budu tipski, treba da imaju široki dijapazon likova koje mogu sa lakoćom da glume... Na primer, Mija Aleksić je bio ogroman dramski umetnik i odličan glumac u komedijama...Mira Karanović može da igra i seljanke i fanfatal lepotice, dramu i komediju sa ogromnim uspehom. Milan Srdoč je uvek glumio samo ružnog tupavog nezanimljivog čoveka, sporedne ulogice, nikada glavnu.. Najviše je glumaca koji "nit smrde, nit mirišu", što bi značilo da nemaju talenta i da muče i sebe, a i nas, gledaoce...Dragan Nikolić i ostala bratija našeg lošeg žanra (tu naravno ima i puno glumičica, npr. Zlata Petković) nije klasa od glumca... on je glumac samo zato što ga mi gotivimo kao simpatičnog šalabajzera beogradskih ulica... takav slićan je i Josif Tatić, čuveni Tale, uvek nacugan, nikada dobar glumac, ali srce od čoveka, koga smo obožavali zato što je svima bio prijatelj...
Kažeš:
"Svaki umetnik treba da izgradi sopetveni stil glume, jer ako on glumi baš sve, to meni nije baš nikakav glumac."
Za tebe bih rekla da si ti potpuno promašen gledalac, sa pogrešnim pogledom na kvalitet, izvajan lošim filmovima naše jadne filmske produkcije i netalentovanim rediteljima, scenaristima, glumcima, tv serijama i svima ostalima koji su zaglupljivali ovaj jadan narod i držali ga u ropstvu neukusa i nekulture...decenijama.

Meni je Dragan Nikolić ok glumac. Ne veliki zaista ali korektan.

Truman:

Meni je Dragan Nikolić ok glumac. Ne veliki zaista ali korektan.

Kliknite za proširenje...

On nema veze sa glumom... Ali, volela sam da ga gledam zato što je on Milenin Gaga, šarmer beogradski, drag, ispravnije: više nego drag...divan, topao čovek... Zato... ne zato što je on neki glumac...
Žan Gabena ne poznajem lično, ali je za mene taj naturščik glumčina za pamćenje! Može samo da stoji sa strane i da ćuti i sigurno će "osvojiti" scenu kao neprikosnovena i harizmatična glumačka gromada...

Vladimir983:

Odlično - ja ću i dalje da gledam promašene filmove u kojima će Čkalja da me zasmejava, a ti gledaj tvog talentovanog Bikovića što bleji ko tele onako izbezumljen.

Kliknite za proširenje...

Ja bih volela da gledam Ljubu Tadića, Miru Stupicu, Stevu Žigona...
Ti gledaj Čkalju kako se krevelji i valjaj se po podu od smeha...

Заједнички тренд током целог 20. века, како у опери тако и уопште оркестарском репертоару, је смањење оркестара. Како се покровитељство за уметност смањује, наруџбине и наступи са новим музичким радовима се остварује са мањим буџетима, врло често резултирајући мањим делима попут камерних дела или опера у једном чину. Многе опере од Беџамина Бритена су написане за само 13 инструменталиста, Марк Адамова опера у два чина „Мале жене“ је написана за 18 инструменталиста.

Још једна карактеристика опера у 20. веку је појава савремене историјске опере. „Смрт Клингхофера“ и опера „Никсон у Кини“ Џона Адамса”, и „Dead Man Walking“ опера Џејка Хеџија подцртавају драматизацију недавних догађаја на сцени, где су ликови описани у опери били живи у време премијере саме опере. Ранији модели опере углавном су се бавили више удаљеном историјом, поновна обрада савремених измишљених прича (обраде популарних представа), или приче из митова и легенди.

• За почетке опере се обично сматрају драме из античке Грчке. Међутим, Египћани су изводили „Хеб-Сед“ (египатски, Празник репа) 2000 година раније. Хеб-Сед је прерастао у „Пасије“ у којима су Египћани глумели у причама из славне прошлости Египта уз музику и певање.
• Прва јавна оперска куċа (San Cassiano) отворена је у Венецији 1637. године где је „отац опере“, Клаудио Монтеверди (1567—1643), направио помак у нагласку на више музичку оперу у односу на оперу засновану на дијалогу. Монтеверди је помогао у устоличењу Венеције као главног светског оперског града.[12]
• После 13 година оперета „Весела удовица“ аустро-угарског композитора Франца Лехара, поново се вратила на сцену Народног позоришта Сарајево. Године 2013. је одржана премијера којом је дириговао Дарио Вучић, а режирао Крунослав Цигој - признати оперски певач из Хрватске. Насловну улогу је тумачила сопранискиња Аида Чорбаџић. Баритон београдског Народног позоришта Драгутин Матић глумео је грофа Данила Даниловича. Матићу је ово прва сарадња са Сарајевом.
• Чувена швајцарска оперска певачица Лиза Дела Каза, једна од највећих интерпретаторки Моцартових и Штраусових дела у првој половини 20. века, преминула је у понедјељак 10. децембра 2012. у 93. години у швајцарском граду Мјунстерлинген, саопштила је Бечка државна опера.[

Водвиљ је краћи комични позоришни комад без великог заплета, проткан куплетима[a] - шаљивим монолозима и призорима у којима се изводе популарне мелодије Појмом водвиљ означава се и позориште у којем се изводе овакви комади. Писац водвиља назива се водвиљист(а)

Појам водвиљ првенствено је означавао врсту народне песме сатиричне садржине у француској. Етимолошки, француски израз vaudeville настао је од израза vau-de-vire према долини Вире у Нормандији где је та врста песме била веома популарна, или од израза voix de ville (градски гласови) који се употребљавао у Молијерово доба.
Водвиљ води порекло од световних напева налик шансонама, а у 16. веку често се изводио и као плес. Временом се у водвиљ додаје и говорни текст и постепено се занемарује музика, односно поетски стил изражавања. Тиме почиње све више да личи на весели комад заснован на комичним ситуацијама, у циљу да се гледаоци што више насмеју и забаве, па на прелазу 17. у 18. век налази примену и у позоришту. У пародијама опера или комедијама са музичким нумерама, које су у 18. веку. прерасле у комичну оперу (opéra comique), у завршници се изводи водвиљ-финале у којем глумци певајући износе поуку комада

Водвиљ је временом истиснут из комичне опере, али се задржао у популарном позоришту Европе и САД до половине 20. века и постао је синоним за музичко-сценски комад са популарним музичким нумерама. Развивши се у сатирично позоришно дело, водвиљ се изводио на париским булеварским позорницама (Théâtre du Vaudeville, основан 1791). По узору на француску слична сценска дела стварана су и у другим земљама, нарочито у Енглеској и Америци, гдје је водвиљ добио изразито забавни ревијски карактер.
Познати писци водвиља су: Жорж Фејдо (Не шетај се гола), Ежен Лабиш, а чак се и Жил Верн, који је своју књижевну каријеру је започео као позоришни писац, опробао у писању ове врсте позоришног дела. Водвиљ као форма није напуштен ни у 20. веку, па је тако француски драмски писац Робер Тома (Robert Thomas, 1927–1989), познат по својим криминалистичких комедијама, написао криминалистички водвиљ Неочекивани пријатељ.
Водвиљ се као драмска форма код нас данас ређе користи, али је почетком 20. века био веома популаран међу комичарима. У српску драмску књижевност увео га је Коста Трифковић и тиме, према речима Јована Христића, извршио малу револуцију у историји наше драмске књижевности:

Mnogo mi je žao što sam ti oduzela vreme ovom komunikacijom...

Кабаре (из француског cabaret) је врста забавног позоришта. Програм кабареа се углавном састоји од изведаба шансона, скечева, сатира и кратких представа о темама политичког, критике друштва или уметничког правца.

Изворно је замишљен као авангардно позориште за одабрану публику, а касније се развио у комерцијализован облик за широку публику.

Програм се састоји од једноставних музичких прилога певачких, плесних или сценских наступа и спроводи га конферансијер. Кабаре песме пре називане кабаретске песме биле су специјално писане за кабаре. Лакши кабаре са претежно музичким програмом називан је и „шантан“ од француског назива за кафану са песмом.

Први кабаре је настао у 80-им годинама 19. века у Паризу (Chat Noir (Црни мачак) из г. 1881). Почетком 20. века је био јако раширен у немачком језичком подручју.