Psihijatar nije duzan da prijavi zlocin ukoliko mu to kao tajnu poveri PACIJENT. Psihijatar je duzan PO NALOGU suda predati svu medicinsku dokumentaciju i jedino sud moze da ga oslobodi cuvanja lekarske tajne. Medjutim, ukoliko psihijatar ili bilo koji lekar na pacijentu vidi tragove zlocina, odnosno zlostavljanja od strane drugog lica, ZAKONSKI JE DUZAN da sumnju na zlostavljanje tj. zlocin prijavi nadleznim organima, dakle centru za socijalni rad i policiji. Maloletna lica zastiocena su zakonom i obaveza je SVIH gradjana, a posebno lekara da izvrse prijavu na bilo kakvu sumnju u postojanje bilo kog oblika zlostavljanja centru za socijalni rad i policiji.
Kod nas mnoge stvari nisu precizno jos uvek definisane zakonom (osim gore pomenutih), na primer nije regulisano zakonom da je obavezna prijava lekara (pa i psihijatra) na pokusaj suicida maloletnog (ili punoletnog) lica, sto je na zapadu regulisano zakonskom odredbom o obaveznoj prijavi, pogotovu striktno ako se radi o maloletnim licima.
Sto se tice ginekologije: ginekolog ne moze uraditi abortus maloletnoj devojci bez pristanka roditelja, ali ukoliko je devojka maloletna a trudna (kao u gore navedenom slucaju) i zahteva od lekara da o tome ne obavesti roditelje, lekar NEMA obavezu da roditelje obavesti o njenoj trudnoci. No pak ima ljudsku i moralnu obavezu da pokusa da devojcicu ubedi da sama kaze roditeljima (svakako ce saznati). Ukoliko bi se desilo da takva devojcica sama i na svoju ruku preduzme razresavanje trudnoce (neko pomenu vesalice i ofingere!), lekar PRAVNO ne bi snosio odgovornost u slucaju da se detetu nesto dogodi, odnosno da nevesti pokusaj ima tragican ishod. Kako bi se osecao ljudski - to je vec prica van ove diskusije o zakonu i zakonskim normama.
Ukoliko neko - bilo ko - ima HIV pozitivan nalaz, ima potpuno PRAVO na privatnost tog podatka. Lekar je duzan civati lekarsku tajnu takvog nalaza ukoliko pacijent ne dopusti da se podatak otkrije nekom drugom. Ukoliko se radi o sasvim maloj deci nesposobnoj da se brinu o sebi i logicno rezonuju dovoljno dobro (zakon kaze do 14 godina) onda se naravno podatci prenose roditeljima. Kao i za krivicna dela dece do 14 godina koja se ne uzimaju u obzir i automatski brisu po prijavi, dok posle 14 godina deca podlezu krivicnom gonjenju i maloletnickom zatvoru, isto vazi i za pravo odlucivanja o pojedinim aspektima svog zivota bez obzira na maloletnicki status (ovako je bar svuda u svetu, a za ovaj deo o krivicnom akonu i kod nas).
Sto se tice mladih (punoletnih) zarazenih HIVom, apsolutno ih stiti lekarska tajna.
Sto se tice zavisnika (narkomana ponaosob) vazi isto sto i za sve ostale, isto sto i za pricu o zlocinu: lekar NEMA obavezu da prijavi zloupotrebu supstanci, lekarske tajne ga oslobadja jedino sudski nalog. Pod lekarskom tajnom se ne podrazumeva komunikacija izmedju dva profila strucnjaka koji o pomenutom slucaju komuniciraju na profesionalnoj osnovi (napr. psihijatar koji pise sifru za bolest zavisnosti na izvestaju koji salje lekaru opste prakse kod koga se zavisnik leci: tako psihijatar lekaru ospte prakse 'odaje' kroz sifru da se radi o pacijentu koji konzumira drogu, ali time ne krsi pravo na lekarsku tajnu pacijenta).
Ovo su dakle zakonske odredbe. Sto se tice mene licno i mojih pacijenata.....uvek im ostavim opciju da udju sami ili da udju sa pratiocem (roditelji, momak, devojk,a prijatelji itd). Ako me roditelji ili pratioci pitaju da li smeju i oni da udju, uvek ima kazed "Da, ukoliko se pacijent slaze sa tim?" Dakle, odluka je uvek na pacijentu. Naravno da je roditeljima maloletnih pacijenata nekad neophodno otkritiodredjeni broj podataka vezanih za samo stanje deteta jer oni moraju biti i najcesce jesu direktni saradnici u terapiji. No kompromis oko toga sta i koliko se moze reci uvek trazim sa pacijentom, i uvek obavestavam samog pacijenta sta je to sto MORAM d aprenesem roditeljima, a sta su opcije o kojima odlucuje sam pacijent. Cesto mi deca kazu "Nemojte reci mojim roditeljima da pusim!" na primer. Ili da su imali seksualne odnose. Naravno da im necu reci. No ima dece za koje procenim da su u istinskom zivotnom riziku zbog neke odredjene stvari i onda ih naravno obavestim da je situacija ozbiljna i da CEMO morati da kazemo roditeljima, i da li zeli da to uradimo ZAJEDNO, dok su tu, u sigurnoj atmosferi i u situaciji u kojoj mogu da budem tampon zona u eventualnom soku i ljutnji koja moze da usledi. Zakon je zakon, slovo na papiru. Ali ostaje na pameti i savesti svakog od nas, i zavisi od strucnosti, spremnosti i obucenosti svakog od nas u ovoj struci da donese najadekvatniju procenu situacije i odluci sta ce ciniti u datom trenutku: da li ce spasiti neciji zivot time sto se nece drzati slepo slova zakona? da li je neciji zivot nekada vazniji i od same licence za rad (koja se na zapadu itekako moze izgubiti zauvek ukoliko se prekrsi zakon o lekarskoj tajni ili napravi druga povreda zakona vezana za prava i obaveze prema narocito maloletnicima....). Mislim da je zakon mrtvo slovo, naravno da postoji da bi se postovao i da je pisan tako da pokrije najsiru oblast svih mogucnosti...Ali covek je dinamicki sistem, i nekad prosto nije moguce pokriti sve eventualije i okolnosti pod kojima nekad dobar zakon moze da dovede do gubitka zivota.......Osetljiva pitanja, i dobra tema za razmisljanje.
). 
