Mislila sam na sebe. Ljudima se zamera kad govore o sebi, ali to je ipak predmet o kome mogu najbolje govoriti. Resenje je uvek u nama samima, pa i ako biramo budale, to nije njihova krivica vec nasa. Ovo sam pitala cisto zbog toga sto ne znam jesam li jedina osoba koja na taj nacin razmislja i da li tu u opste ima neke logike? Ne saplices se prijatelju o veliki kamen vec o mali i kad mozes da naslutis nevolju vec se podsvesno za to pripremas, a kad nesto padne kao grom iz vedra neba, kako se to inace desava, ma koliko vodio racuna, da li ikad pomislis da si zaboravio neku vaznu stvar, misao, princip, jer zivot tece, a nemas bas puno ni vremena ni razloga da se stalno osvrces i vracas na proslost, a ta stvar ti jako nedostaje kad se nadjes na patosu razbijene glave i kad shvatis da si se kasno setio. A mislim da lose procenjujes kad odmah pomislis da je uvek neko drugi kriv za nepravdu. To ja zovem "Sindrom Kalimera" , znas ono:"To je nepravda."
