РАДИКАЛСКИ ДОБИТНИЦИ
Како је могуће да су демократске снаге, које су као главни политички циљ прокламовале спасавање Србије од радикала, показале тако грандиозан успех у јачању управо те странке?
Ако би избори били одржани данас, Српска радикална странка би добила 102 посланичка места, Демократска странка 55, Демократска странка Србије 33, Покрет снага Србије 28, док би 22 места у скупштини освојили социјалисти, показује најновије истраживање агенције Медијум галуп. Истраживање агенције, која до сада није имала разлога да се црвени пред јавним мњењем, упућује на веома јасан закључак да би Србија после избора имала прилично бруталну дилему пред собом – радикалска влада уз подршку неке мање странке или влада у којој би се срели Тадић, Коштуница, породица Карић и Ивица Дачић. Која од тих влада би, дакле, била демократска?
Само постављање таквог питања већ говори у каквој се слепој улици налази друштво пет година након октобарских промена. Аналитичари ће се већ спорити између два става – свака власт која је формирана после демократских избора се може назвати демократском, историја још грца у примерима влада које су изабране на изборима а затим суспендовале сва правила демократског друштва. Али овде није реч о неком од социолошких шлагера који се запевају када се заљуљају институције а учврсти прљави капитал, овде је реч о обичној дневно-политичкој дилеми која би могла да има катастрофалне последице. Како је могуће да су демократске снаге, које су као главни политички циљ прокламовале спасавање Србије од радикала, показале тако грандиозан успех у јачању управо те странке? Хоће ли избори, који ће се пре или касније догодити, показати непоправљиву непросвећеност овдашњих власника гласачких листића да на свакој великој кривини слете с пута или је пре реч о драматичној неозбиљности самопроглашених демократских странака, невладиних организација и медија?
Иако се друштво од 5. октобра до данас ломило на већ заморном питању зашто није било 6. октобра или темељног раскида са бившим режимом, ниједан од великих политичких сукоба се није водио између странака новог и старог режима. Два пола демократског блока су углавном гледала да откину делове палог естаблишмента и да јавности објасне како су њихови нови савезници заправо одувек били на бранику демократије, дочим су делови старог режима који су се определили за супарничку страну заправо друго име за масовна убиства, још масовнију пљачку, а има индиција и да нису склони демократији.
Тако је Демократска странка, која је својевремено успела да уведе крило СПС Бранислава Ивковића и неколико посланика Арканове партије у редове демократских снага, сада огорчени и неуморни критичар подршке СПС-а Коштуничиној влади. Иста странка је с пуним правом критиковала Коштуницу због задржавања Небојше Павковића на челу начелника Генералштаба, у тренутку његове смене том истом Павковићу преко прес бироа организовала медијску кампању, да би након подизања хашке оптужнице активисти ДС скупљали потписе за његов политички ангажман, а странке владајуће коалиције организовале митинг подршке оптуженим генералима. На другој страни, њихови наследници у Немањиној улици су на власт пре свега дошли на великом таласу борбе против корупције, у којој су с правом криминалне активности високих службеника владе повезивали са врхом власти, да би се сада понашали као да су бивши министар одбране или вицегувернер Народне банке заправо туристи који су се случајно затекли на том месту. Ако су Давинић или Симић заиста криви за шта их терете надлежни органи, онда су за то сигурно одговорни људи који су их на то место поставили, гласи сасвим једноставно правило у свакој западној демократији. Када је својевремено, партија Војислава Коштунице с пуним правом била шокирана изјавом Чедомира Јовановића да расправу о поверењу влади могу да закажу само они који су ту владу изабрали, нико не би могао да помисли да ће нова владајућа коалиција спречити да се на скупштински дневни ред стави расправа о поверењу влади. Када је влада одлучила да крене у озбиљнију борбу против тајкунизације, читава армија великих реформиста и љутих заговорника 6. октобра је завриштала против политичког прогона Богољуба Карића. Нико није поставио питање како се догодило да се троје државних управника Мобтела, које је поставила држава, нашло у притвору, по чему је Ивица Дачић ближи Милошевићу од Богољуба Карића, постоји ли било каква одговорност било кога у претходним владама за изгубљених пар стотина милиона евра или је кривица само на овој влади која се, опет, тога сетила тек када је постала угрожена.
Случај Мобтела је тако постао велика парадигма читавог друштва – за разлику од других тајкуна, Богољуб је имао слуха да подмири потребе Марка, Марије, њихових родитеља, великог броја блиских сарадника, као и потребе њихових љутих противника (опозиционара, независних медија и интелектуалаца), који данас плачу за пропуштеним 6. октобром али никако нису спремни да врате паре које су створене милошћу једног човека који се, изгледа, налази у Хагу.