ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (1933-2006)

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (1933-2006)

У суботу, 28. јануара, преминуо је књижевник Душко Трифуновић. Генерације ће га памтити по мноштву незаборавних песама, антологијским телевизијским емисијама, али и као једну од најважнијих личности рокенрол-сцене некадашње Југославије. У знак сећања на нашег великог суграђанина и великог српског песника, преносимо његов недавни интервју Илустрованој Политици, којим је направио и својеврстан тестаментарни пресек свог животног пута...



ДУШКО ТРИФУНОВИЋ О СЕБИ И "ДУГМЕТУ"

Има нека тајна веза

Песника, иза кога је осамдесет пет књига, чије стихове из читанки уче наша деца, чије песме певају заједно унуци и баке, најчешће питају да ли зна где је Радован Караџић и шаље ли му Горан Бреговић паре


Није га било у новосадском кафићу "Бомбардер" у договорено време. Страх да се можда предомислио одагнао нам је чим се јавио на телефон. Није дошао, каже, јер је синоћ незгодно пао. Код брата је у његовој викендици у Сремским Карловцима. Па, ако може да говори, упорни смо до дрскости, ми ћемо доћи до њега. Ето, трудићемо се да га не гњавимо много. Пристаје.

Разговорали смо и фотографисали га пуна три сата. Махао нам је иза капије док смо одлазили.

Гимнастика у Академији наука


Касне шездесете прошлог века. Иви Андрићу се слави рођендан у згради Босанске академије наука у Сарајеву. По протоколу, дошли секретари удружења писаца из свих република, сваки да одржи пригодно слово. Међу њима и он, Душко Трифуновић, секретар Удружења писаца БиХ.

- Пита ме Иво одакле сам. Ја кажем: из Босанског Брода. Нико није из Босанског Брода. Ови што су дошли са мном почеше да се кикоћу. Мислим, никог не знам из Босанског Брода, исправи се Иво и задужи ме да га вадим од досадних људи. Ако видиш да ме неко гњави ти само кажи: Иво, дођи овамо. У међувремену ме зове један из моје екипе да дођем. Ја дођем, а он каже: господине Црњански ово је Душко Трифуновић. Ја у земљу да пропаднем. Овај се зезне и пита: како здравље, господине Црњански? Шта ви мислите, ако човек има седамдесет година да се само о здрављу прича! Колико ви имате година? Каже овај шездесет. А ви, господине Трифуновићу? Тридесет и неку. Можете ли ви овако, сагне се и длановима дотакне под, а да не савије ноге. Онај што га је питао за здравље каже да не може, незгодно је, знате. А ви, пита мене Црњански. Ја могу. И нас двојица радимо фискултуру, а поред нас пролазе Вељко Петровић, Десанка Максимовић, све сами академици. Црњански је увек био официр и спортист и на тај начин је испробавао људе. Нико ми није веровао када сам то написао.

Схавитили смо поруку ове приче. Нисмо питали за здравље, године, пензију... Али јесмо за "Бијело дугме". И да ли му смета што су га се сада, када "Бијело дугме" прави мини југословеснку турнеју, сви сетили?

- Не смета ми. Човеку је драго да га се сете кад било.

Шетамо погледом по собици где Душко ради и спава када дође код брата Луке. Уочавамо и Горанову фотографију и Бебекову са омота плоче "Главни јунак" и плакат са Душковим ликом и насловом "Тајна веза"...Свега се сећа као да је јутрос било.

У телевизију Сарајево су га запослили по казни. Да се не шепури као слободни уметник. Молио је директора да му то не чини јер не познаје телевизијски посао.

- До тада сам имао искуства само са филмским сценаријима, написао сам их за три филма. Био и у Пули. Покојна Миља, онаква лепота, играла је у једном од тих филмова "Живот је масовна појава". Правила ми је имиџ, да сам славан.

Директор му је одредио рад са музичарима и посаветовао га да се прави да све зна. Испоставило се да Душко све те момке, музичаре, познаје. Са њима је седео у кафани. Постао је музички уредник једине емисије сарајевске телевизије која је ишла у ЈРТ. Звала се "На ти", трајала пола сата и ишла једном месечно. Музичарима је било веома важно да се у њој појаве, а Душко није дозвољавао да певају глупости. Тако је почео да им пише текстове.

- Слушају увече Радио Луксембург, а онда дођу да им ја напишем текст на ту музику. Не знам ја писати текстове на музику. Само сам "Главо луда" и "Живот је маскенбал" написао тако. Нећу да радим оно што не знам. Растерам њима ту потребу да им ја дописујем оно што су они украли од Радио Луксембурга. Једино је Јадранка Стојаковић на текст одмах писала музику. Зове увече на телефон и каже: Знаш шта, сутра морам да имам песму. Сачекај, осећам да неко долази. Добро, јави ми се касније.

Кад се Јадранка мало потом јавила, Душко јој је диктирао: "Осећам да неко долази, пред моја врата ће стати, осећам да вести доноси и да ми жели нешто дати. Ноћ је и ја сам сама и треба да се бојим, шта ли ће бити кад корак стане баш пред вратима мојим." Јадранка је сутра певала ту песму.

Члан, па још и леп


Горан Бреговић је у Душкову канцеларију ушао кукајући што су му музичари са којима је до тада радио и са којима се посвађао отели песму и наслов албума. Душко га је убеђивао да "Јутро" и овако није добар наслов, те да нема за чим да жали.

- Које су ти песме остале, питам га. Он каже, ево ова је најбоља: кад бих био бијело дугме, мала би се закопчала у ме. Јој, ја професор граматике. Закопчава се дугметом, а не у дугме. Нема то везе, то нико неће приметити, каже Горан. Након двадесет година, када су правили неку њихову ретроспекцију, позвали су и мене. Горан ми каже: Јесам ти рекао да нико неће приметити осим тебе. Да сам рекао немој ту, дај другу песму, не би било тог наслова "Бијело дугме". Драге су ми те успомене. Када су они имали право, било ми је драго као и да сам ја имао право.

Да ли му је Бреговић тада изгледао као неко ко ће далеко догурати?

- Он је имао, како се то сад каже, рејтинг. Знао је отићи у Фиренцу, Падову и одатле донети нову музику коју је он створио ослањајући се на италијанску. Био је амбициозан. Члан партије. Он не воли да ја то причам. Добио награду "Седам секретара СКОЈ-а". Био је врло у структури. Имао је и један изузетан квалитет. Он је био леп дечак. И сигуран у оно што ради.

Писао је Душко текстове осим за Јадранку Стојаковић и за Вајту, "Златна рибица" је његова, Николу Бороту, Здравка Чолића, Неду Украден, Арсена и Габи, али су највише буке и трага оставиле баш оне којима је Бреговић написао ноте.

- Зове он један дан и каже како издавачко предузеће "Веселин Маслеша" слави двадесет пет година постојања и како он треба да уради песму за прославу, а ништа не зна о издавачким предузећима. Досетим се ја шта је у књизи најважније. Није писац, садржај ту и тамо, ако нас додирне. Главни јунак је најважнији у књизи и свету је свега доста осим главних јунака. Тако ја њему напишем "Главног јунака". То је његово дело јер ме је он навукао да га напишем. Тад сам видео како он ради. Каже: Е, то ми напиши на ону музику "кад су врата шкрип, шкрип, шкрипнула, у срце ме дир, дир, дирнула"... Све време сам ја говорио да је музика растављање речи на слогове.

Још му је у глави слика како Жељко Бебек право са Романије улази у кафану да би од Душка узео још једну песму за албум који су на Борикама "Дугмићи" спремали.

- Иде Жељко, а сви у кафани вичу фуј, какав је. Он је страшно био мршав, а тек ногице...Међутим, није облачио панталоне да их сакрије, него навуче оне тиролске доколенице да се баш види да су танке. Шта има да их се стиди, његове су, на њима је прешао свет. Одем у редакцију и напишем: "Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве." Јер, то је његов случај. Кад су снимали у Лондону, тамошњи продуцент их је питао ко то њима пише песме. Они кажу: чика Душко. Тај човек да је овде имао би пола Лондона, каже он њима.

Да ли је о и он био у ситуацији да га мрзе, а да му се диве?

- Како да не. Имао сам ја дивних непријатеља. Они су терали своје, а ја се нисам обазирао. Музичари су мислили да је мене поставио комитет да их надзирем, а писци да сам постао уредник због жена и лове. Био сам јако изложен јер сам писао књиге, а дружио се са музичарима. Књижевни критичари, којих сада нема, једва су чекали да ми нађу ману. Они су живели у потаји. Преживају сламу која је остала иза нас уметника и, наравно, да нас мрзе.

Најгоре му је било кад му преправе стихове. А дешавало се.

- Песму "Пристао сам бићу све што хоће" сам ја написао за Мају Сабљић. Она је полагала испит за глумицу и, пропала. Било јој је намештено да падне јер су њу у ствари снимали за неки филм, а да то она нија знала. Бољи ће бити филм, кажу, ми ћемо је догодине примити. Видим, поиграли се са дететом и напишем: "Пристао сам да будем играчка, да продајем душу врагу своме, да остане само црна тачка после ове игре кад ме сломе." Мислио сам да то треба да буде балада, елегантна. Кад ови загаламише на народ: "Пристао сам бићу све што хоће." Кажем: зашто сте то преправили. "Жељко не пристаје да буде играчка", кажу. Увек су се вадили на то да је већ све снимљено и да ту више ништа не може да се уради и убеђивали ме да ће бити хит. Шта можеш, они су финалисти, главни. Ја сам споредан. Зато и нема нас у евиденцији славних људи. Ми пишемо речи.

У Тахиру је тајна


Душко са братом Луком и снајом Софијом испред њихове викендице у Сремским Карловцима
Један музички уредник је сакупио 133 Душкове песме на које је написана музика. Многи поштоваоци Душкове речи ће рећи: све су му оне лепе, али ниједна није као "Тајна веза". Када је и како песник открио ту тајну везу, питамо.

- То је у ствари једна тужна прича. Зове ме човек из Загреба и каже да је направио филм, полаже испит, али да му је професор рекао да у њему мора бити музике. Звао је он прво Горана, а овај му обећао да ће му написати музику ако му ја напишем текст. Питам ја тог човека о чему је филм. О Тахиру, не знаш ти њега. Па како ћу написати: Ој Тахире, Тахире. Каже ли Тахир нешто. Ево, каже човек из Загреба, испричаћу ти једну сцену. Тахир скине сат са руке, стави на једну даску и пере руке. Ја га питам: Тахире, како си. Он каже: Јебено. Што? Па, каже Тахир, неко убије човека илж жену, оде јал десет јал петнес година на робију, ја остао двадесет. Шта си радио? Био чувар затвора. Тај из Загреба још каже: то је тајна веза између њега и живота. Одмах напишем: "Има нека тајна веза, за све људе закон крут, сидро које лађу чува да не буде бури плен, тоне скупа са том лађом јер је он део њен." Јер, тај чувар је пристао на такав живот. Добро је, добро је, каже човек, издиктирај то Горану, он ће Јадранки, а она ће то певати.

Десило се да се Јадранка Стојаковић тек била вратила са турнеје по Русији и да се тамо заљубила у неког Аљошу. Али како је тада све што је између нас и Руса било тајно, она осети, објашњава Душко, да је тајна и њена и Аљошина веза.

- И отпева то, тужно, једноставно. Горан је журио на неки концерт па није имао времена да закомпликује. Кад се вратио, чуо је како песма звучи и узме је. Он је увек тако налазио неког ко ће му испробати песму. Мајстор је велики.

Душко своје песме не пева у себи када их ствара.

- Имају оне своју музику, али нико никада није погодио ту моју музику.

Никада није пробао сам да компонује музику на своје стихове. Никада није певао.

- Увек сам забушавао, чак и у војничком строју. Не певам јер мени песма, а посебно туђа, угрожава живот. Она има свој ритам који ремети мој ритам.

Оплеменио рок

Инетересујемо се да ли су га Горан или Рака Марић звали на концерте "Бијелог дугмета".

- Раније су ме звали кад нешто праве, сад још нису. Могуће је да ће ме звати, али ја не знам да ли да идем. Далеко ми то, и та музика, и та гужва и тај Београд. Све ми је то емотивно далеко. Ја не живим са тиме. "Бијело дугме" је мени продужило живот уметнички. Кад неко хоће да каже о мени неку лепу реч, онда каже: он је писао за "Бијело дугме". А заборави да каже да сам ја написао осамдесет пет књига. Субкултура влада и ја сам њен део. С тим што Пеца Поповић каже да сам ја оплеменио рок музику. Нема горе ствари него бити заборављени песник. Ја сам пишући за Вајту, Здравка, "Бијело дугме" постигао да ме народ не заборави. Моје песме су мене надишле. Оне раде зе мене. Могу да живе без мене.

Душко Трифуновић живи у Новом Саду од 1992. године. Кренуо је послом у Зрењанин, и још није ни стигао до града на Бегеју, а у сарајевски стан су провалили незнанци. Спавао је, а да о томе ником није говорио, у возу који је увече из Новог Сада кретао пут мора. Све док му једног дана градоначелник није дао кључеве од гарсоњере. Сам је направио сећију од дасака које му је поклонио радник на стоваришту јер га је препознао са телевизије. Остале "ситнице" донеле су жене његових пријатеља.

- Зоран Колунџија, уредник "Прометеја", каже: Ја сам ратни профитер. Добио сам готовог писца. А знаш шта си ти. Писац без покрића. Ти кажеш да имаш петнаест књига, а ја сам све прегледао, фали шест.

Тих шест је остало у сарајевском стану, на полици у његовој соби, у седам жутих фасцикли. Није их било кад је Душкова жена, са његовим пуномоћјем, поново успела да уђе у стан.

- Знао сам тих шест књига напамет. Све сам их поново написао и Зоран ми штампа петнаест књига. И даље пишем. Нема пауза у писању.

Не воли да прича о детињству и сиромаштву. Отац Васо је умро још 1945. године, од туберкулозе. Мајка Петра остала сама са њим и млађим братом Луком. Помиње песму коју је написао још као дечак учитељици. "Она је дошла у нашу школу да збуни моје мало знање и питала ме како се зовем и какво нам је имовно стање. Ми нисмо имали имовно стање па сам рекао да је средње, онако, због ње из поштовања а јасно од прве до последње."

На живот у Новом Саду се не жали. Каже да има дивну децу. Син Александар Северин студира сликарство у Љубљани и пише. Написао је два романа. Ћерка Ана живи у Горици. Од ње има и унуку Гају.

Иако сам могла да претпоставим да сам бар стота која ће га исто питати, нисам одолела: како памти Радована Караџића?

- Сви ме питају две ствари: да ли знам где је Радован Караџић и да ли ми Горан Бреговић шаље паре - каже Душко Трифуновић без љутње. - Радован је био у групи песника које сам ја звао судбоносни дечаци. Они су мене поштовали, а ја њих водао по важним местима да рецитују своје песме. Сви су добри песници. Радован је имао једну особину коју ми нисмо имали. Он је био доктор, а ми смо евентуално догурали до неког професора. Он лечи људе, а ми не радимо ништа. Била је анегдота да Радован може да ти дадне пензију, инвалидску, пошто је он био психијатар. Један сарајевски писац је извалио паролу: сви ћемо ми, једног дана, код нашега Радована. Чуда знам али стварно не знам где је Радован. Волео бих да се извуче из тога.


Милица СТАМАТОВИЋ
Снимио Владимир МАРКОВИЋ

ni jedan komentar???!!!!
Strasno mi je bilo zao kada sam cula da je preminuo, napisao je neke bas lepe pesme...
Inace, moj deda ga je poznavao, bili su prijatelji u mladosti.....
Evo, bas sam ga veceras gledala na BK (kod Isidore - prva koju odgledah celu, i to zbog Duska) Izgleda da je tu emisiju snimio neposredno pred smrt .....

Нисам гледао али сам гледао један други интервју, такође снимљен нешто пред његову смрт.
Мене је највише одушевио његов здрав разум и логика достојна генија.
По његовом излагању се једноставно видело да је апсолутно био посвећен уметности, безусловно без икакавих успутних мотива и интереса.