Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Још мало о фамозном "суочавању" и "универзалним људским правима" која само на папиру важе за све.
(“Партијски тероризам”, НИН бр. 2872)
Један од најзначајнијих догађаја у 2005. години било је обележавање годишњице страдања муслимана у Сребреници. Та годишњица је оправдано заузела велики медијски простор у нашој јавности и представљала је трауматично и освешћујуће искуство и дала истински подстрек за отпочињање озбиљног суочавања са злочинима почињеним на територији Босне и Херцеговине у крвавом грађанском рату. Тада су се неумереном буком “истакли” наши самопроглашени борци за људска права и утеривачи истине, који су се утркивали у осуђивању и жигосању геноцидне и истребљивачке политике коју су Срби спроводили у Босни као саставни део заједничког злочиначког подухвата. Срби из Босне и Херцеговине су приказивани као немилосрдно убилачко оружје и средство у остваривању политике етнички чисте велике Србије.
Почетком јануара на дан Божића 2006. године одржан је у Братунцу и Кравици помен српским жртвама које су брутално побијене и масакриране на исти дан 1993. Поред председника Републике Српске помену је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. У Братунац и Кравицу нису дошли представници међународне заједнице у Босни, а нису се појавили ни представници бошњачког и хрватског народа.
Према званичним подацима Републике Српске, на овом подручју убијено је више од 3 000 Срба. У самом селу Кравици страдало је 158 Срба, 168 је рањено, а 30 села око Кравице је спаљено. Братунац је иначе био једна од најслабије развијених општина у Босни. Као и много пута у историји, сиротиња увек плаћа највећу цену ратних сукоба. Драго Младеновић је у Кравици изгубио два сина: “Једног сам сина мртвог на рукама носио, другог овако шакама у комадима купио. Тога дана је у мени све умрло. Тринаеста година је како живим као камен. Ни сузе, ни јаука. Ни сунца, ни Божића више не видим. Раздире ме што ниоткуда нема правде, ни суда да злочинце казни.” Сведочење Милинка Николића који је био дете тог Божића 1993. пружа нам јасну и потресну слику како се одиграо мучки упад: “На Бадње вече нисмо спавали. Радовали смо се великом празнику и божићном доручку. Онда је одједном грунуло. С оне стране од брда рафали, тупи ударци као у тешка звона, арлаукање и чудни повици. Одоздо је надирала муслиманска војска, а њихове жене ударале су у шерпе и лонце. Мајка је дохватила брата и мене, нисмо стигли ни да се обујемо. Људи су бежали према Дрини. Наш спас, наше уточиште била је Србија. Иза нас гореле су куће. Још осећам мирис те паљевине, још чујем те јауке. Може бити још сто ратова, али нико не сме чинити злочине. Ако неко учини злочин, нека му се суди. Када би свима равноправно судили, не би ни нас, братуначке Србе, толико све ово болело.”
Како тумачити одсуство представника међународне заједнице и представника бошњачког и хрватског народа на помену? Да ли су Срби жртве другог и споредног реда? Да ли се то хоће поручити да је српски народ заслужио ово крваво божићно страдање и да је то била праведна и очекивана казна?
Али овом помену нису присуствовали ни представници тзв. водећих невладиних организација из Србије, које се иначе тако жестоко и приљежно залажу за суочавање са злочином и прошлошћу. Нису нашли за сходно ни да се у нашој јавности огласе. То вероватно није “политички коректно”? Нико од њих није ни најмањим симболичким гестом поменуо годишњицу страдања српског народа. Ни једне једине речи од Наташе Кандић, Соње Бисерко, Јелене Милић, Вере Ранковић, Бебе Капиџић, Весне Пешић, Војина Димитријевића, Чедомира Јовановића, Наташе Мићић...
Тзв. друга Србија је једноставно прећутала помен и једино је на 15. страни листа “Данас” у рубрици “Региони” изашла шира информација о одржаном помену. Лист је у току прошле године данима писао о годишњици обележавања масакра у Сребреници, а за страдање Срба у Кравици и Братунцу довољно је и оволико. Ни телевизија Б-92, која иначе предњачи у емисијама које се баве толеранцијом, заштитом људских права и суочавању са прошлошћу, није нашла за сходно да догађају посвети пажњу. Нису се огласиле ни, иначе, веома агресивне и бучне “грађански оријентисане” странке.
Да ли су и Срби у Кравици и Братунцу имали људска и грађанска права, и да ли спомен на њихово страдање треба да буде део наше укупне бриге и настојања да се дође до истине о ратним догађањима на просторима Босне и Херцеговине? Могу ли процес суочавања са истином о злочинима водити људи који имају једностран приступ и чија је брига и пажња усмерена само и искључиво на жртве одређеног народа? И овим прећуткивањем помена српским жртвама у Кравици и Братунцу наши “истакнути борци” за људска права остали су заглибљени у слепој улици и зато њихови покушаји да говоре о злочинима у грађанском рату у Босни остају испразна идеолошка прича без смисла и садржаја. Жртве се не могу делити, оне подједнако морају бити део нашег колективног сећања и бриге да суочавање са злочинима не остане још један у низу приземних идеолошких и политикантских подухвата.
Маринко М. Вучинић
(“Партијски тероризам”, НИН бр. 2872)
Један од најзначајнијих догађаја у 2005. години било је обележавање годишњице страдања муслимана у Сребреници. Та годишњица је оправдано заузела велики медијски простор у нашој јавности и представљала је трауматично и освешћујуће искуство и дала истински подстрек за отпочињање озбиљног суочавања са злочинима почињеним на територији Босне и Херцеговине у крвавом грађанском рату. Тада су се неумереном буком “истакли” наши самопроглашени борци за људска права и утеривачи истине, који су се утркивали у осуђивању и жигосању геноцидне и истребљивачке политике коју су Срби спроводили у Босни као саставни део заједничког злочиначког подухвата. Срби из Босне и Херцеговине су приказивани као немилосрдно убилачко оружје и средство у остваривању политике етнички чисте велике Србије.
Почетком јануара на дан Божића 2006. године одржан је у Братунцу и Кравици помен српским жртвама које су брутално побијене и масакриране на исти дан 1993. Поред председника Републике Српске помену је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. У Братунац и Кравицу нису дошли представници међународне заједнице у Босни, а нису се појавили ни представници бошњачког и хрватског народа.
Према званичним подацима Републике Српске, на овом подручју убијено је више од 3 000 Срба. У самом селу Кравици страдало је 158 Срба, 168 је рањено, а 30 села око Кравице је спаљено. Братунац је иначе био једна од најслабије развијених општина у Босни. Као и много пута у историји, сиротиња увек плаћа највећу цену ратних сукоба. Драго Младеновић је у Кравици изгубио два сина: “Једног сам сина мртвог на рукама носио, другог овако шакама у комадима купио. Тога дана је у мени све умрло. Тринаеста година је како живим као камен. Ни сузе, ни јаука. Ни сунца, ни Божића више не видим. Раздире ме што ниоткуда нема правде, ни суда да злочинце казни.” Сведочење Милинка Николића који је био дете тог Божића 1993. пружа нам јасну и потресну слику како се одиграо мучки упад: “На Бадње вече нисмо спавали. Радовали смо се великом празнику и божићном доручку. Онда је одједном грунуло. С оне стране од брда рафали, тупи ударци као у тешка звона, арлаукање и чудни повици. Одоздо је надирала муслиманска војска, а њихове жене ударале су у шерпе и лонце. Мајка је дохватила брата и мене, нисмо стигли ни да се обујемо. Људи су бежали према Дрини. Наш спас, наше уточиште била је Србија. Иза нас гореле су куће. Још осећам мирис те паљевине, још чујем те јауке. Може бити још сто ратова, али нико не сме чинити злочине. Ако неко учини злочин, нека му се суди. Када би свима равноправно судили, не би ни нас, братуначке Србе, толико све ово болело.”
Како тумачити одсуство представника међународне заједнице и представника бошњачког и хрватског народа на помену? Да ли су Срби жртве другог и споредног реда? Да ли се то хоће поручити да је српски народ заслужио ово крваво божићно страдање и да је то била праведна и очекивана казна?
Али овом помену нису присуствовали ни представници тзв. водећих невладиних организација из Србије, које се иначе тако жестоко и приљежно залажу за суочавање са злочином и прошлошћу. Нису нашли за сходно ни да се у нашој јавности огласе. То вероватно није “политички коректно”? Нико од њих није ни најмањим симболичким гестом поменуо годишњицу страдања српског народа. Ни једне једине речи од Наташе Кандић, Соње Бисерко, Јелене Милић, Вере Ранковић, Бебе Капиџић, Весне Пешић, Војина Димитријевића, Чедомира Јовановића, Наташе Мићић...
Тзв. друга Србија је једноставно прећутала помен и једино је на 15. страни листа “Данас” у рубрици “Региони” изашла шира информација о одржаном помену. Лист је у току прошле године данима писао о годишњици обележавања масакра у Сребреници, а за страдање Срба у Кравици и Братунцу довољно је и оволико. Ни телевизија Б-92, која иначе предњачи у емисијама које се баве толеранцијом, заштитом људских права и суочавању са прошлошћу, није нашла за сходно да догађају посвети пажњу. Нису се огласиле ни, иначе, веома агресивне и бучне “грађански оријентисане” странке.
Да ли су и Срби у Кравици и Братунцу имали људска и грађанска права, и да ли спомен на њихово страдање треба да буде део наше укупне бриге и настојања да се дође до истине о ратним догађањима на просторима Босне и Херцеговине? Могу ли процес суочавања са истином о злочинима водити људи који имају једностран приступ и чија је брига и пажња усмерена само и искључиво на жртве одређеног народа? И овим прећуткивањем помена српским жртвама у Кравици и Братунцу наши “истакнути борци” за људска права остали су заглибљени у слепој улици и зато њихови покушаји да говоре о злочинима у грађанском рату у Босни остају испразна идеолошка прича без смисла и садржаја. Жртве се не могу делити, оне подједнако морају бити део нашег колективног сећања и бриге да суочавање са злочинима не остане још један у низу приземних идеолошких и политикантских подухвата.
Маринко М. Вучинић