Najdraži stih

*pustinjakinja · 07.05.2018. u 21:12

Lako je tebi

Lako je tebi kad imaš brata,

pa može da te štiti i brani.

Kad se u dvorištu igrate rata,

on uvek stoji na tvojoj strani.

Od svih je bolji.

Od svih je jači.

Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:

smeš da se praviš važan pred svima.

U bioskopu nema karata,

on samo trepne i - već ih ima.

Na utakmici nigde mesta,

on samo migne - tri klinca digne.

Poznaje svakog konduktera.

Poznaje svakog poslastičara.

Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teško jer nemam brata,

pa pazim s kim se igram rata,

jer nije svako na mojoj strani,

spreman da uvek baš mene brani.

A kad se s drugom decom potučem,

obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje

i što je moje i što nije moje:

i ugalj vučem,

i rublje skupim,

i sobu spremim,

i mleko kupim...

I tako: pošto nemam brata,

moram da budem vredan sam,

i budem dvostruko vredan sam,

i da odrastem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam

najstrašnije je kad si sam.

Mika

Tajana@67 · 09.05.2018. u 08:29

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra....

Branko Miljkovic

petunija_love · 10.05.2018. u 15:53

Nisam samozvanka - dolazim doma.
Nisam služavka - ne idem za hlebom.
Ja sam tvoja strast, tvoj nedeljni odmor,
tvoj sedmi dan, d/T/voje sedmo nebo.
M.C

xena7 · 15.05.2018. u 13:19

БОЖЕ, ЈА НЕМАМ КОМЕ РЕЋИ

Боже, ја немам коме рећи!
Па гњавим кад невоља крене.
Ја сама - заборавих Тебе,
А Ти - јел се сетиш мене?

Не дођох због себе довде
Дробни ме терет не мучи!
Царско ти приносим срце
што немам снаге га вући.

Срце што у своме носим
чија ме слама тежина
- чудно - и теже - кад оде
Јел за Те страшна празнина?
.

Emily Dickinson

xena7 · 15.05.2018. u 13:28

Ponekad Sa Nekim Koga Volim

Ponekad sa nekim koga volim,
ispunim se besom iz straha od neuzvraćene ljubavi,
ali onda pomislim da neuzvraćene ljubavi nema;
Ona se sigurno vraća na ovaj ili onaj način.
(Voleo sam jednu osobu žarko, a ljubav mi nije uzvraćena;
Ipak, iz toga pišem ove pesme).

Walt Whitman

Sousuke Aizen · 15.05.2018. u 15:39

Every Night and every Morn
Some to Misery are Born
Every Morn and every Night
Some are Born to sweet delight
Some are Born to sweet delight
Some are Born to Endless Night

Richard III · 27.05.2018. u 04:06

Obrati pažnju na posljednju stvar
zadrži me u sebi
osjećam da lutam kroz terase svijesti
nešto se u meni dijeli

Branimir Džoni Štulić - Obrati pažnju na posljednju stvar

AleksaJ · 27.05.2018. u 23:26

Baudrillard · 02.06.2018. u 05:35

Himna poraženih (Himna nihilizmu)

Razvij barjak, barjaktare!
Crnji nego noći tavne
Crnji nego grobne tmine
Crnji nego misli naše!

Nek' se vije kao gavran
Oko mrtve ljudske glave
Do kostiju oglodane, iskežene i alave!

Razvij barjak, barjaktare!
Mi smo vojska zavedena
Usred gore bez imena
Bez plemena i sjemena
Bez mramora i leleka
I bez vida očinjega
Da se čudi čudnoj vojsci
Izvan mira i vremena!

Mi prezresmo smrt i želje
Nebo, zemlju i podzemlje!

I toke smo poskidali
I puške smo pobacali
I ruke smo podizali
Samo se još barjak vije
Kakav se još vio nije
Barjak opšte havarije!

Razvij barjak, barjaktare!
Crnji nego noći tavne
Crnji nego grobne tmine
Crnji nego misli naše!

Obrad Mirković

AleksaJ · 02.06.2018. u 09:31

L'Albatros

за разбибригу често хвата посада брода
морску птицу велику ... зароби албатроса
сапутника тромог што следи на путовањима
клизећу барку над горким морским дубинама

као млад глумaц пред публиком на даскама
чудaн и посрамљен , тај краљ неба
жалобно пуштa на палуби своја велика бела крила
дуж трупа спасилачког чамца, бескорисна весла

крилатом путнику, сада леваку и бескичмењаку
недавно летећем, сада шепавцу, један руга се кљасту ходу
пре предивном нечему , сад на нешто смешно и ружно ,
други морнар у кљун дува дим што базди отужно

Песник , што се у конце прозе запетља , принцу облака наликује
као и маликциозним критичарима , муњама се руга... прогања олује
стргнут с' неба на земљу , гомилом извиждан ... насукала га руља
крилати џин не у свом елементу , собом спутан ... принуђен да бауља

Charles Baudelaire

Richard III · 02.06.2018. u 15:02

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Konstantin Kavafi - Ono što možeš

*pustinjakinja · 02.06.2018. u 15:14

O kapetane, moj kapetane!

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Mrtav i ledan.
Palubom šetam, gdje leži kapetan,

Volt Vitman

AleksaJ · 02.06.2018. u 17:31

УКРАТКО

жилети сецкају
баре су мемљиве
киселине флекају
таблете изазову грчеве
пиштољи су незаконити
омче намичу
гас ужасно смрди
Па настави живота причу

Doroti Parker

Dragoljub69 · 02.06.2018. u 22:55

"O Laura,Laura,zašto si Laura,dokle ćeš biti Laura..."

- - - - - - - - - -

"O Laura,Laura,zašto si Laura,dokle ćeš biti Laura..."
Petrarka and co,and me...

pesho · 05.06.2018. u 23:48

„И тајну смо изабрали и бескрај распрострли
и све је закључано нашим уснама
и дишемо и издишемо
и нестајемо
и постојимо нестајући
и смрт нас не завршава нити нас почиње.
Смрт нас само начини истим.“

Лука Прошић

*pustinjakinja · 06.06.2018. u 17:39

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
Cvet između pepela i mirisa

Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga

Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

Ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
Kao što su sužnji pevali o njoj

Baudrillard · 08.06.2018. u 05:51

Rad na čovjeku

Vidim – ljudi su odjedared nastali lijepi,
a sjećam se, prije stotinjak godina,
mnogo je bilo sakatih, kljastih,
hromih i ćoravih, grbavih, krastavih…
Čitavog čovjeka gotovo da nisi mogao sresti.
Bar ne u mehani ili na drumu
kojim su lutali hajduci, pustahije.

Narod se, jednostavno, proljepšao.
Nema nepravilnih, razrokih, hiljavih,
sklonili smo negdje čak i sumanute,
gotovo da nijedan razuman ne muca
u iole pristojnom društvu
ili na javnom mjestu.

Gdje nestadoše tolike nakaze,
mnogobrojna čudovišta?
Gdje su oni s jednim okom,
bez nogu gdje su invalidi?

Na sreću, pamet je ostala ista
te se misao oslanja na silu
baš kao u prvo vrijeme.
I to me tješi, čini me spokojnim.

Jer prije hiljadu godina bio sam Barbarin,
koji se iza granice, limesa,
iskreno divio Rimu.
Bio sam Hun i Avar, Got i Vizigot,
bio sam Travunjanin, Druid, Gal i Dačanin.
Liburn i Delmat, Japod, možda Ilir.

I tad sam se prvi put upitao –
kako bismo izdržali dobrotu,
mi koji smo od pamtivijeka
na zlo naviknuti?

Ovako znam – sve će,
ma koliko postalo prekrasno,
jednako biti poharano, razoreno,
popaljeno, opljačkano, uništeno.

Kad dođe čas koji će svakako doći.
Kad se oglasi rog u mračnoj šumi
i iz šipražja izmile prikaze s močugama.
Podlaci na čelu s herojem.

Goran Babić

*pustinjakinja · 08.06.2018. u 12:39

POTRAGA ZA SOKOLOM

Od kad su crni oblaci rumeno sunce prekrili,
i mučki Slobodu ubili,
svakoga dana
iz geta, između gavrana,
ja, tužan do bola,
na mračnom nebu tražim sokola.

U gnezdo sokolova
uletele brbljive svrake i s Kosova
ljuti psoglav sa nagonom pljačkaša, ubica…
Ja, ljut do bola,
između klečalica i rugalica
na porobljenom nebu tražim sokola.

Od kad je zvezda crvena pala,
čopori stranih tvorova, lisica, šakala,
uz ervrolizsce zločinom se ponose
i za džabe sve što žele grabe, nose…
Ja, besan od bola, ne nađoh sokola!
Kad saznam gde spava probudiću lava!

Tada će zakliktati i sivi soko
i uzletećemo visoko, visoko…
S crvenog sunca razbićemo oblak tmasti,
razjuriti haške lovce i psoglave napasti.
Porobljenom, časnom, rodu
vratićemo Dostojanstvo i Slobodu.

U Slobodi, širom moje zemlje nove,
uzgajaću golubove, sokolove i lavove.
Kad potomke zdrave rode
učiće ih: sve dok zvezde rumen zrače,
da porobdžije nisu jače
od Poštenja, Pravde, Sloge i Slobode!

(C) Miljojko Milojević

Richard III · 11.06.2018. u 14:24

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
sto sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

-O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!

Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka

*pustinjakinja · 15.06.2018. u 18:43

BEZIMENOJ

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već se rdjom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotničke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nesto tamno slute
umorne oči. Noć je. Topla. Plava.
Tako je teško, kada stvari šute
i kad se mijenja proslost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oči.
Nitko mi neće u posjete doći,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga žena.

Naslonim glavu na krilo samoći
i slušam zvižduk vlakova u noći.
- O gdje si sada, gdje si, Bezimena?

Gustav Krklec

Tajana@67 · 23.06.2018. u 22:41

Ti si ono o čemu se
Najljepše
U samoći ćuti,
Zbog čega se
Najdivnije
U tišini pati.
Zbog čega čovjek
Ostaje živ
I kada oko njega
Umire
Ljudsko sve.

I jedino misao o tebi
Može da me uzdigne
I otme od stvarnosti.

Uzalud traže,
Uzalud zovu.

Danas nisam tu.

Sve moje nježnosti
Na pragu tvom
Još uvijek
Spavaju.

Tanja Spasojević Simeunović

Наутилус · 24.06.2018. u 13:04

Кад сам прочитао
за велики прасак
добио сам велики прасак
смеха.
Васиона Стивена Хокинга, Виткин

Tajana@67 · 26.06.2018. u 22:00

U međuvremenu

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od trazenja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako vec ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se – upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Nikola Vranjkovic

Richard III · 26.06.2018. u 23:50

Za raj i anđele me nije
stvorio svemogući Bog;
Al’ što me zlo života bije,
zna samo on, sa neba svog.

Ko demon moj, zlo mene sledi,
ko demon, ponosit i klet.
Međ’ ljudima sam putnik bledi,
tuđin za nebo, tuđ za svet.

Pročitaj, naše sudbe prati –
sravni u prisećanja tami,
i svojom tvrdom dušom shvati
da smo na svetu tako sami.

Mihail Ljermontov - Sami

goxy · 21.07.2018. u 21:07

Najdraži stih

Buduća legenda

Primećen član

Veoma poznat

Poznat

Poznat

Veoma poznat

Domaćin

Buduća legenda

Zaslužan član

Buduća legenda

Domaćin

Buduća legenda

Buduća legenda

Buduća legenda

Veoma poznat

Buduća legenda

Zaslužan član

Buduća legenda

Domaćin

Buduća legenda

Primećen član

Domaćin

Primećen član

Domaćin

Zaslužan član

Slične teme