Loša komunikacija je često kamen spoticanja u vezama, naročito onim emotivnim. Znaš ono - odrasli smo ljudi, svesni svojih emocija, znamo da ljubav još uvek postoji ali ona nekada tako spontana i slatka ćaskanja uz jutarnju kaficu jednostavno su nestala! Zar i kod tebe? Ma šta kažeš? Nekada ste mogli satima da razgovarate, a danas jedva da procedite i jedno kiselo "zdravo"? Rečenice poput "Je l razumeš srpski?", "Hoćeš li da ti prevedem?" ili "Jesi li gluv?" imaju smisla samo ako jedno od vas dvoje zaista stranac sa trajnim oštećenjem sluha. U svakom slučaju ovaj tekst će biti od koristi i pomoći ti da preskočiš neke od prepreka u komunikaciji s nekim do koga ti je stalo.
Pre svega, psovke nisu komunikacija. Ni ružne reči. Naročito takozvano verbalno stupanje u intimne i često incestne odnose njega i njegove najbliže rodbine (dobro, možda u dubini duše on i jeste edipovac, ali to nije razlog da mu psuješ dotičnu personu), pa onda "seksanje" tebe i njega, pominjanje njegove majke, oca, ne daj Bože sestre, pogrdno pominjanje reproduktivnih organa, kako tvojih, tako i njegovih (nemoj sad da se vadiš, svi znamo da ga nisi poslala u "u penis" ili "vaginu majčinu..."). Mislim, jeste da to ume da da i te kakvog oduška tvojoj napaćenoj duši, ali, brate nije lepo ni korisno.
Ukoliko želite da razgovarate, zaboravite na sujetu i potrebu da nekoga povredite izgovorenim rečima. Iako važi pravilo da su žene te koje su sklonije da "opletu" i "skrešu", priznaćeš da ni muškarcima ovo nije strano.
Ogroman broj zastoja u komunikaciji počiva na nesporazumu. Čak i najobičniji nesporazum poput "a ja sam mislila da si ti rekao..." ili "nisam znala da si to tako mislio..." mogu dovesti vaš razgovor u ćorsokak. Iz tog razloga, ako ti nešto nije jasno, pitaj. Niko ti neće zameriti ukoliko podigneš dva prsta. Na kraju, bolje i to nego da lupaš glavom time "šta je, zaboga, pisac hteo da kaže?"
Pored toga što monolog ne spada u komunikaciju, često nije u stanju da održi pažnju slušaoca. Stoga, ukoliko nameravaš da i drugoj strani pružiš priliku da dođe do reči, skrati priču. Monolog ima smisla još jedino ako je u pitanju "završna reč" posle koje ne želiš da čuješ ni jednu jedinu repliku.
Laž ili prikrivanje potpune istine je jedna od najvećih prepreka u komunikaciji. Ukoliko nisi spremna da kažeš istinu ili govoriš samo jedan njen deo, bolje da ne počinješ razgovor. Šansa da budeš saterana u ćošak je više nego velika, stoga, bolje ćuti.
Bilo da se pretvaraš pred drugim ili pred samom sobom, tvoja moć kominikacije biće znatno oslabljena. Samo ako si sigurna u sebe, možeš biti sigurna i u ono što govoriš. Na kraju, ne isplati se pretvarati se. Pomisli samo kako bi se neprijatno osećala kada bi tvoje namere da se prikažeš u drugačijem svetlu bile razotkrivene. Šta očekujete jedno od drugog? Koliko puta si se razočarala samo zato što si očekivala previše od drugih ljudi ili ti neko nije rekao ono što si se nadala da ćeš čuti? Ako na vreme ne otvoriš karte i jasno daš do znanja šta si u stanju da pružiš i šta očekujš zauzvrat, kako onda misliš da drugi znaju tvoje namere? Većina ljudi još uvek ne zna da čita misli.
Zato, karte na sto!
