Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Егзактан начин приказивања је најбоље средство у разбијању заблуда. Како сам ја информатичар, одговара ми начин приказивања кроз скуп корака – познатији као алгоритам. Видећемо могуће кораке у најбитнијем питању везаном за ову годину (око чега се многи слажу) питању решења статуса Косова и Метохије. Актери су, као што знамо Срби, Албанци и “међународна заједница” (у даљем тексту МЗ, а зна се зашто сам ставио под наводнике).
Корак 0 – Почетни услови. Нема повратка на 1999, нема припајања Косова накој од суседних држава, нема поделе, нема повезивања са другим државама и питањима (нама је најбитнија БиХ, односно РС). Осим тога, МЗ неће прихватити ни једнострана решења, али знамо да је то таутологија. Било које једнострано решење самим актом признавања од стране МЗ није више једнострано. Могуће је начинити и козметичке измене “да се власи не сете”. Зна се ко би могао постављати једнострана решења.
Корак 1 – Преговори. Преговорима се уз међународну медијацију жели постићи “компромисно решење”. Међутим, почетне платформе две стране су тако супротставаљене да је то тешко могуће. Притисци већ и у овој фази нису искључени. Ако се постигне договор ОК, излазак из алгоритма, ако не на Корак 2.
Корак 2 – Наметање решења. Ово је фаза коју многи већ очекују. За сада власт тврди да неће прихватити тако нешто, па је чак Тадићев саветник Леон Коен рекао да ће се размотрити редефинисање односа са земљама које би да намећу. Но, видећемо. Изгледа да ће се ићи методом штапа и шаргарепе који иначе нису претерано велики. Шаргарепа: пустићемо вас да испуните СВЕ остале услове за улазак у НАТО и ЕУ. Штап: ускраћивање шаргарепе. Опште санкције или војна интервенција су скоро немогући. Могуће је хлађење (и) економских односа, али је овако нешто ограничено због количине њиховог капитала који је већ овде. Капитал нема домовину. Међутим, прихватање наметнутог решења ипак не делује посве немогуће. Дакле, за МЗ ваћи следеће: Ако се призна наметнуто решење ОК, излазак из алгоритма, ако не на Корак 3.
Корак 3 – Проглашавање решења. Да не околишамо – то може бити само проглашавање/признавање независности “Косове”. Не би то била прва призната држава. Зна се како се то ради: Савет безбедности и/или Генерална скупштина. Али са становишта међународног права то би ипак био преседан. Први пут да се призна распарчавање једне државе коју не сматрају тиранском. Признавање права на самоопредељење народу који већ има своју државу. Онда слично може да важи и за Републику Српску, Западну Македонију, Северни Кипар, Јужну Осетију, Абхазију, Крим… Многима то не би одговарало. Зато је питање да ли би овакво проглашавање тек тако прошло. Но и да прође, онај ко проглашава преузима комплетну одговорност. Међутим, ако би Србија прихватила наметнуто решење и прва дала “Косови” амин, онда би одговорност била на страни Србије. Нико са стране нам не би био крив. Свеједно, из угла МЗ (онога ко би таква “решења” гурао): Ако успе проглашавање ОК, излазак из алгоритма, ако не на Корак 4.
Корак 4 – Повратак на Корак 0 и измена почетних услова. Ако ништа не успе, логично је променити поставку проблема (као рецимо у Дејтону). У том случају ништа што је изгледало немогуће не мора бити такво.
Овим смо видели да не мора да важи флоскула коју је изнео неки талибан на Студиу Б, емисија “Огледало”, а која се понавља већ годинама: Ако одбијемо добићемо три пута мање. Чак можемо добити и оно што се сматра немогућим као што смо у Дејтону добили оно што нисмо Венс-Овеновим планом. Наравно, из ревизија Дејтона треба исвући поуку и бити крајње опрезан. У сваком случају, одбијањем наметнутог решења не може се само изгубити. Што је и требало доказати (ШТД).
Корак 0 – Почетни услови. Нема повратка на 1999, нема припајања Косова накој од суседних држава, нема поделе, нема повезивања са другим државама и питањима (нама је најбитнија БиХ, односно РС). Осим тога, МЗ неће прихватити ни једнострана решења, али знамо да је то таутологија. Било које једнострано решење самим актом признавања од стране МЗ није више једнострано. Могуће је начинити и козметичке измене “да се власи не сете”. Зна се ко би могао постављати једнострана решења.
Корак 1 – Преговори. Преговорима се уз међународну медијацију жели постићи “компромисно решење”. Међутим, почетне платформе две стране су тако супротставаљене да је то тешко могуће. Притисци већ и у овој фази нису искључени. Ако се постигне договор ОК, излазак из алгоритма, ако не на Корак 2.
Корак 2 – Наметање решења. Ово је фаза коју многи већ очекују. За сада власт тврди да неће прихватити тако нешто, па је чак Тадићев саветник Леон Коен рекао да ће се размотрити редефинисање односа са земљама које би да намећу. Но, видећемо. Изгледа да ће се ићи методом штапа и шаргарепе који иначе нису претерано велики. Шаргарепа: пустићемо вас да испуните СВЕ остале услове за улазак у НАТО и ЕУ. Штап: ускраћивање шаргарепе. Опште санкције или војна интервенција су скоро немогући. Могуће је хлађење (и) економских односа, али је овако нешто ограничено због количине њиховог капитала који је већ овде. Капитал нема домовину. Међутим, прихватање наметнутог решења ипак не делује посве немогуће. Дакле, за МЗ ваћи следеће: Ако се призна наметнуто решење ОК, излазак из алгоритма, ако не на Корак 3.
Корак 3 – Проглашавање решења. Да не околишамо – то може бити само проглашавање/признавање независности “Косове”. Не би то била прва призната држава. Зна се како се то ради: Савет безбедности и/или Генерална скупштина. Али са становишта међународног права то би ипак био преседан. Први пут да се призна распарчавање једне државе коју не сматрају тиранском. Признавање права на самоопредељење народу који већ има своју државу. Онда слично може да важи и за Републику Српску, Западну Македонију, Северни Кипар, Јужну Осетију, Абхазију, Крим… Многима то не би одговарало. Зато је питање да ли би овакво проглашавање тек тако прошло. Но и да прође, онај ко проглашава преузима комплетну одговорност. Међутим, ако би Србија прихватила наметнуто решење и прва дала “Косови” амин, онда би одговорност била на страни Србије. Нико са стране нам не би био крив. Свеједно, из угла МЗ (онога ко би таква “решења” гурао): Ако успе проглашавање ОК, излазак из алгоритма, ако не на Корак 4.
Корак 4 – Повратак на Корак 0 и измена почетних услова. Ако ништа не успе, логично је променити поставку проблема (као рецимо у Дејтону). У том случају ништа што је изгледало немогуће не мора бити такво.
Овим смо видели да не мора да важи флоскула коју је изнео неки талибан на Студиу Б, емисија “Огледало”, а која се понавља већ годинама: Ако одбијемо добићемо три пута мање. Чак можемо добити и оно што се сматра немогућим као што смо у Дејтону добили оно што нисмо Венс-Овеновим планом. Наравно, из ревизија Дејтона треба исвући поуку и бити крајње опрезан. У сваком случају, одбијањем наметнутог решења не може се само изгубити. Што је и требало доказати (ШТД).