Umro Dobrica Erić

Pesnik Dobrica Erić preminuo je danas, potvrdila je Tanjugu porodica.

Dobrica Erić rođen je u selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži (kod Gornjeg Milanovca). Roditelji su mu bili šumadijski seljaci Miloš i Radmila.
Završio je četiri razreda osnovne skole u Vraćevšnici i oprobao sreću - kako sam kaže - u mnogim zanatima...




Svojim bogatim stvaralaštvom na svojevrstan način obeležava življenje na šumadijskom i srpskom prostoru.
On je pesnik, prozni i dramski pisac, lirski zdravičar Gruže, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi, pisac pesama za decu.
Nezaobilazan je u antologijama i udžbenicima. Piše poeziju i prozu, pesme za decu, sarađuje u brojnim listovima i časopisima i često govori svoje pesme u raznim pilikama.
Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine, a do danas više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica...
Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire.
Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.

https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2019&mm=03&dd=29&nav_category=1864&nav_id=1523769



Његовој породици искрено саучесће нек ти је лака црна земља

lepe je pesme za decu pisao

Nek' mu je vecna slava.

Veoma dobar deciji pisac,a i slikar.Neka mu je vecna slava.

RIP

Добрица Ерић
1936-2019

zaista... imao je antologijske pesme...

na primer

Mraz
Mraz me štipa i ujeda
ja se sankam a on ne da.

Pobegle su od te zlice
mnoge ptice pevačice.

Osim naši stari znanci
svrake, senice i vrapci.

Mraz sve bleđi, ledeniji
a ja sam sve rumeniji!

vrhunski...

svi ga se secamo iz detinjstva neka mu je laka crna zemlja.

Почивај у миру. Твоје песме и друга дела ће се читати далеко након што нас не буде у форумашком вртлогу.

Neka mu je laka zemlja i vecni pokoj, uz njegove oplemenjujuce stihove sam rasla i nemoguce ga je zaboraviti.

Zato ovom prilikom izdvojila bih meni omiljene:


МОЈЕ СЕЛО


То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
стадо са воћњацима!

Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи - јабланови.

Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.

Кад јутро румена лица
очи прозора отвори -
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.

У сумрак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице.

Добрица Ерић

A baksuze ni Bog neće...

ПРКОСНА ПЕСМА

Добрица Ерић

Ја
кћи Божја
Србија
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!

Крива сам што пишем и читам
ћирилицом

Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)

Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве,

Моја ружа слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.

Шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи…

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

+++

Zemaljska Srbija je mnogo izgubila. Veliki covek.