И ово ходање по пустињи ће се једном завршити. Не знам да ли смем да верујем да ће се то десити за мог живота, али десиће се.
Свет је у константном стању промене и еволуције. Лево је десно, горе је доле, добро је лоше, Куала Лумпр постаје оно што је некад био Хамбург, САД ће до краја века имати двотрећинску местизо популацију, Бразил је нови бастион капитализма, 2030их ће Канцелар Немачке вероватно бити муслиман, Курдске Жене су нове перјанице феминизма, Емирати шаљу сонду на Марс, Сингапур је пупак света, Кинези ће до краја века бити земља првог света, полови се топе и температура расте, СЕД ће заменити ЕУ, Ирска је нова силицијумска долина, предводи је индијски педер, Ускоро долазе Робот Медицинске Сестре, аутомобил се већ пуни на штекер као лап топ, са сопственим станом је могуће причати и рећи му да ти скува кафу, итд итб.
То је природно, јер живот је промена. Када нестане промене и кретања, наступа смрт.
Мало парче земље са којег неколико милиона нас потиче стоји конзервирано у времену, залеђено негде између краја 19. и средине 20. века, и уплашено крије очи рукама уз наду да је све само ружан сан и да ће се пробудти у некој години када је све било у реду.
Неће.
И никада није било све у реду.
И прошлост се неће никад вратити.
Демографски и интелектуално плашим се али, да је Србија прешла тачку без повратка и ушла у спиралу која ће се завршити немогућношћу да се одржи државни систем до краја века, што ће довести до апсорпције у неку већу државну творевину.
Јер 7 милиона људи који су убедљиво изнад 40 година старости у једном свету који је горе описан...
Немају шансе.
