Filozofija filmskih zanrova i estetike u kinematografiji

Ovo je generalna tema o neiscrpnoj prici o filmovima i tome sta krasi jedan film, ali isto tako i sta cini jedan film dobrim u danasnjici.

Zeleo sam da otvorim jednu ozbiljniju temu u kojoj bi mogli da kazemo par reci o sve prisutnijem konzumerizmu u odnosu na filmsku estetiku i realizaciju odredjenih zanrova u umetnickom okviru. Prevlast dobija box office i gomila kesha pre nego li estetska komponenta i crta.

- Sta je to sto se vrednuje u filmzkoj umetnosti, a sta je to sto se vrednuje u ostvarenju jednog ili vise filmova?
- Kako bi mogli da posmatramo filmove danasnjice u odnosu na one filmove koji su radjeni 1970ih pa i ranije?
- Kako bi mogli da uporedimo estetiku jednog filma poput Ladri di biciclette sa, recimo, estetikom jednog ostvarenja poput Lord of the Rings trilogije?
- Koje elemente najvise volite da vidite izrazene u filmu, da li vise volite suptilne elemente, da li volite da se prijatno iznenadite ili odusevite nekim filmom ili momentom u filmu?
- Da li vam je bitniji ton, gluma, scena, dinamika ili, pak, skup svega?

Budite slobodni, dodajte svojap itanja i slobodno diskutujte o svemu sto se tice kinematografije, odnosno filma, odnosno novo vs staro domena. Tome je tema i namenjena.

Moje konkretno pitanje i ovo je jedno o kom sam dugo razmisljao, jeste

STA JE TO sto cini jedan Horror film boljim od drugog horror filma? Ovo me pitanje muci godinama i nisam u stanju da pronadjem pravi odgovor.

Ne gledam strane filmove, mogu da pricam samo o domacim. Doduse jesam strane jedno vreme manicno gledao, po 6 na dan, ali to bese davno, jos u osnovnoj skoli. Tipa 2008. tako taj period.

Kad gledam film nekoliko stvari su mi vazne. Prvo, da radnja ima smisla, da drzi paznju i da je koherentna, a drugo su dijalozi, sto prirodniji, uverljiviji, kada gledam film da ga dozivim kao realan zivot, a ne kao glumu.

I naravno vazni su i sami glumci, ali po mom misljenju, ako je tekst dobar i najgori glumac ce zaliciti na nesto, pak ako je obrnuto, da je scenario los, onda tesko i najbolji glumac da ce iscupati taj film.

Ovaj najnoviji holivudski trend, da se forsiraju iskljucivo specijalni efekti i neki spektakli mi se ne svidja.. Samo se utrkuju ko ce da napravi vise eksplozija i cuda. To mi ne pije vodu.

Prije svega ne smije biti banalnog pametovanja i lupetanja. Neki dan sam poceo gledati seriju Ozark, i serija pocinje sa budalastim upitnim monologom o novcu tipa: "Da li je novac samo sredstvo razmjene, ili je novac papir . . . pa pa pa pu pu pu itd." Odmah znam da se radi o nekom maloljetnom pametnjakovicu scenaristi i da od serije nema nista. To nije za moj uzrast. Dakle film mora biti za svaki uzrast. (sim male djece koja nemaju veze sa zivotom)

Drugo, film mora imati cilj, i razlog, motivacije za taj cilj, i svaka scena mora biti usko povezana s tim, i gledaoc mora znati o cemu se radi. Tek te onda moza uhvatiti i zainteresovati. Ako ne znas o cemu se radi i imas scene koje nemaju veze sa poentom, gubis interes, izgubljen si. To je problem mnogih filmova, oni tu svasta lupaj, svasta natrpaju

Trece, audio vizuelna prezentacija mora biti osmisljena a onda dosljedna kroz citav film toj poenti koju prikazuje film, toj prici.

i to je to, it je isto i za horor i za bilo koji drugi film.

Moje konkretno pitanje i ovo je jedno o kom sam dugo razmisljao, jeste

STA JE TO sto cini jedan Horror film boljim od drugog horror filma? Ovo me pitanje muci godinama i nisam u stanju da pronadjem pravi odgovor.

Kliknite za proširenje...

Neeksplicitnost tj. naznaka straha. Zato smatram boljim npr. "Predskazanje"od "Petka 13.-og" koji mi sada deluje krajnje povrsno i nezanimljivo.

Da napomenem jos, ne gledam vise horore i ne znam kad sam odgledala dobar horor i dobar film uopste.

A uopsteno posle tona koji se provlaci kroz ceo film ma kog zanra, te neke specificne i originalne "zice" koja se provlaci kroz ceo film pocev od nior filmova do neke alternative iz 90-tih tipa U-turn ili Hotel izgubljuenih dusa, to je ipak radnja i dinamika bez mnogo spcijalnih efekata, bez namene odredjenom delu publike, da je realan i nikako patetican (mislim na filmove "po istinitim pricama"i sl. ljigavstine)

N3Wz:

STA JE TO sto cini jedan Horror film boljim od drugog horror filma? Ovo me pitanje muci godinama i nisam u stanju da pronadjem pravi odgovor.

Kliknite za proširenje...

Nezavisno od zanra, ono sto cini jedan film bolji od drugog su prica, gluma, ambijent, kostimografija, vizuelni stil...
Konkretno za kvalitetan horor mislim da je bitno da izbegava oslanjanje na tzv jump scare, dakle prvo nekakvo zatisje, neizvesnost pa onda iznenada iskoci cudoviste i uplasi te.To je prilicno jeftin i nemastovit nacin da se izazove strah kod gledalaca. Najbolji horori su oni koji psiholoski deluju na tebe tako da se zamislis nad radnjom i neko vreme nakon gledanja filma.

Volim kad film ima sve, i dobar scenario i glumu i kostimografiju i muziku i da na kraju da neku poruku po kojoj ću da ga pamtim. Možda malo staromodno, ali volim one pouke tipa ''Kriminal se na kraju ipak ne isplati'' ili ''Jedno vreme će ti ići dobro, ali kad krene nizbrdo, teško tebi'', koje nose svi moji omiljeni krimići.

Omiljeni horori The Exorcist i Kopolin Dracula nisu najstrašniji ikad snimljeni filmovi, ali imaju sve ovo gore što sam naveo.

Створени свет филма ми је јако важан. Као што Тарантино успешно ствара јединствене светове односно свет, са ексцентричним и забавним ликовима, међусобним везама током филмова, јаким атмосферама...
Пример за грађење атмосфере (скуп свих сектора на филму) међу данашњим редитељима је Пол Томас Андерсон. Човек је генијалац.
Конвенционална фотогарфија (на пример сада популарна Боемска рапсодија) ме одвраћа од гледања.
Уверљивији дијалози и прича су ми битни ако их има, ако нема нећу се ражалостити.
Погрешна или лоша употреба композиција и звучник ефеката ми потпуно руши утисак о делу, јер како Линч вели добар филм мора бити брак слике и звука.

Што се хорора тиче, мислим да су упечатљивији они што нападају наше несвесне страхове или породицу или било шта друго што је гледаоцу велика лична вредност.
Ето зашто је Hereditary успешан.

Акај:

Створени свет филма ми је јако важан. Као што Тарантино успешно ствара јединствене светове односно свет, са ексцентричним и забавним ликовима, међусобним везама током филмова, јаким атмосферама...
Пример за грађење атмосфере (скуп свих сектора на филму) међу данашњим редитељима је Пол Томас Андерсон. Човек је генијалац.
Конвенционална фотогарфија (на пример сада популарна Боемска рапсодија) ме одвраћа од гледања.
Уверљивији дијалози и прича су ми битни ако их има, ако нема нећу се ражалостити.
Погрешна или лоша употреба композиција и звучник ефеката ми потпуно руши утисак о делу, јер како Линч вели добар филм мора бити брак слике и звука.

Што се хорора тиче, мислим да су упечатљивији они што нападају наше несвесне страхове или породицу или било шта друго што је гледаоцу велика лична вредност.
Ето зашто је Hereditary успешан.

Kliknite za proširenje...

atmosferski filmovi su mi omiljeni

Redmond:

Najbolji horori su oni koji psiholoski deluju na tebe tako da se zamislis nad radnjom i neko vreme nakon gledanja filma.

Kliknite za proširenje...

Sa ovim se mogu usaglasiti, ali postoji jedan detalj koji mene nervira u celoj toj prici - Autenticnost.

U redu je kada film poseduje kvalitetnu psiholosku crtu koja se provlaci kroz filmsko ostvarenje, normalno, ali problem nastaje kada to postane norma i prelazi u jedan vid shtancovanja psiho-horrora.
I onda radnja ne samo sto postaje predvidiva, vec se moze reci da je celoukupan koncept radnje poprilicno izvakan i ne sluzi bilo cemu.

Tipican primer je, recimo, Babadook. Iako film sasvim racionalno prikazuje psihu zene koja je izgubila muza i treba da vodi malo dete kroz zivot, uvek je prisutan osecaj da se radi o nametnutom i konstantnom izmilkivanju jednog te istog koncepta kroz ceo film. I onda se postavlja pitanje "koliko je zaista dubok takav film" kao i "ko daje visoke ocene takvom filmu i zbog cega"?
I najcesce ce biti neka ideja iza toga, sasvim metaforicna i neprimetna, o "strahovima u nama jer covek je najveci monstrum". I stalno se vraca na tu pricu, iako se film rangira kao "monster horror" ili "supernatural", recimo.

To je ona sfera konzumerizma o kojoj sam pisao i koju bih naveo kao primer.

A, recimo, primer pravog i kvalitetnog horror filma je upravo Akaj naveo - Hereditary. Ovako dobar horror nisam video jos od 90ih, a i tada bi prosao sasvim jednostavno. Ta jednostavnost u danasnje vreme se cini toliko potrebnom u moru bezciljnih horror pokusaja i banalnosti koje se poturaju kao strashne.

Naravno, jumpscares su svakako jeftin stos i globalno ih ljubitelji horrora ne vole. Ali, uprkos tome, ja tvrdim i da psiholoski filmovi mogu da budu podjednako banalni i da koriste jeftine trikove samo da bi odrzali paznju, pri tome davajuci jednu kompletnu mutljavinu i od price i od realizacije, a i od zavrsetka. To je ono kada film zeli da bude nesto veoma posebno, a ne uspe u tome i onda izgleda kao bacen i novac, bacen i pokusaj, baceno sve. To je ono sto mi se ne dopada.

Уверљивији дијалози и прича су ми битни ако их има, ако нема нећу се ражалостити.

Kliknite za proširenje...

kako jbt, meni to najbitnije
tj praktično jedino bitno
šta da gledam neki film ako je debilna i priča i dijalozi, koja je poenta

Sousuke Aizen:

kako jbt, meni to najbitnije
tj praktično jedino bitno
šta da gledam neki film ako je debilna i priča i dijalozi, koja je poenta

Kliknite za proširenje...

Мислим да се такав резон прерасте ако довољно дуго гледаш и читаш о филму.

Основна прича треба да постоји, наравно, осим ако није експериментални.

Хтео сам рећи да је у том случају фокус на доживљају, осећају, пустиш да те филм "води".
Ипак је покретна слика, није модерна уметност где је одлично дело црни квадрат на белој позадини.

nema tu šta da se ''preraste'', to je jedino logično

pa ne može da me ''vodi'' ako je debilan
pa i film je moderna umetnost, šta pričaš sad
ne znam kome je odlično delo nešto tako banalno i debilno kao štoe crn kvadrat na beloj pozadini

Sousuke Aizen:

nema tu šta da se ''preraste'', to je jedino logično

pa ne može da me ''vodi'' ako je debilan
pa i film je moderna umetnost, šta pričaš sad
ne znam kome je odlično delo nešto tako banalno i debilno kao štoe crn kvadrat na beloj pozadini

Kliknite za proširenje...

Не може се приступи уметности са системом шта је логично. Филм јесте уметност, што лако заборављамо у ери Авенџерса.

На пример "Глава за брисање" од Линча нема фокус на причи, да ли је због тога лош филм? Није. Да ли је занимљив, многима бизаран и чудан? Јесте.

naravno da može, zašto ne bi moglo
SVEMU se može pristupiti sa bilo kog stanovišta
i avendzersi su umetnost
nzm ko to zaboravlja pošto je to prilično opštepoznato, da muzika,film,pozorište itd pripadaju sferi umetnosti

jeste, preloš, jedva sam ga odgledao
nije ni malo zanimljiv,meni,mnogima znam da jeste, verovatno jer vole da se prave pametni i edgy i dubokoumni
kad si već pomenuo prerastanje, ja sam linčove filmove davno prerastao, još dok sam bio tinejdjer, tad su mi otprilike bili zanimljivi i ''bizarni'' upravo jer sam bio..tinejdjer, te se ložio na te ''ekscentrične'' glupavosti

Sousuke Aizen:

naravno da može, zašto ne bi moglo
SVEMU se može pristupiti sa bilo kog stanovišta
i avendzersi su umetnost
nzm ko to zaboravlja pošto je to prilično opštepoznato, da muzika,film,pozorište itd pripadaju sferi umetnosti

jeste, preloš, jedva sam ga odgledao
nije ni malo zanimljiv,meni,mnogima znam da jeste, verovatno jer vole da se prave pametni i edgy i dubokoumni
kad si već pomenuo prerastanje, ja sam linčove filmove davno prerastao, još dok sam bio tinejdjer, tad su mi otprilike bili zanimljivi i ''bizarni'' upravo jer sam bio..tinejdjer, te se ložio na te ''ekscentrične'' glupavosti

Kliknite za proširenje...

Зато што није штур систем нити научна област са фиксираним и омеђеним правилима.
Авенџерси су тражено ђубре, као и чизбургер...

То што си га једва одгледао не значи да је лош филм. По чему је прелош?
Ни сам нисам толики фан али мислим да је јак, упечатљив, лукаво режиран и дубок филм (на дубок увек крену дебате, знам).

Да ли је Самсара лош или слаб или непотпун филм јер нема причу у неколико чинова, тачки приче или како год било?

to što nije ''omedjeno fiksiranim pravilima'' (šta god to značilo) ne znači da ne može i ne treba da bude logično
ja tražim logiku u svemu,jbg, izvini

djubre su po tebi (i meni), po tvom mišljenju,nekome drugom nisu,sve je to subjektivno

pa znači,da je MENI loš, ko što rekoh, to je sve presubjektivno i prerelativno tkd je bezveze da ja sad kao uzmem i raspišem se bzv objašnjavajući ti potanko zašto to mislim,who cares lol,bitnoe da se tebi svidja i toe to
al kad me već pitaš ne bih sad ni mogao tačno da se setim zašto mi se nije svideo jer sam ga baš davno gledao,znam samo da sam se smorio,a inače su mi svidjali filmovi od linča

po meni nije,mada i samsaru sam relativno davno gledao ali svidelo mi se jer volim prirodu,mada niš posebno

Тражењем логиком у свему се води више сив, хладан и суштински нежив живот. Али то није тема и нисмо на потфоруму Филозофија.
Рацио не објашњава све.

Да поједноставим, тврдио сам и тврдим Да филм може да има добру причу и да буде лош или слаб, даље, да филм не мора да има причу односно да не буде у склопу неколико стандардних наративних калупа и да буде добар филм а да ли филм може да има лошу причу и да опет буде добар филм је крајње дискутабилно, лично мислим да може.

Узми за пример Канове индијске филмове, велике продукције, непојмљиво велика публика и гледаност, кују их у звезда и већ су, ма како се то коме свиђало, у повести светске кинематографије.
Е сада, безмало сваки индијски филм има причу, углавном школски испричану. Ликови су јасно постављени, прича иде по пунктовима и већински држи пажњу. Уз све то је готово увек присутан јак емотивни набој и нешто што бисмо погли назвати лекцијом филма, које су често плански очито упадљиве.

3 идииота или било који други имају добру причу, али због назовимо специфичне режије и монтаже својствених њиховој кинематографији и култури, нама Европљанима не могу да буду у ранку једног Фелинија, Хичкока или ма ког трећег "нашег" аутора.

Супротно томе, узми било којег човека са било којег континента и пусти му, ето не мора Самсара, Бараку и гледај реакцију...

ne vodi
objašnjava

pa dobro, po tebi može po meni ne

što, kakva misliš da bi bila reakcija i zašto je to uopšte bitno?
ne mogu sad da uzmem, posle malo možda

Нијансирано одушевљење

zašto misliš da bi se oduševili ja mislim da bi se većina smorila
no nbt,i da bi, šta je poenta?

Saglasan sam sa tim da film kao ostvarenje ne mora da ima konceptualnu pricu, likove ili nesto za sta se moramo emotivno vezati kako bi ga doziveli kao dobar film ili kao filmsko ostvarenje.

Tu pricamo o sferi koja je malo izvan normalnijih i opste prihvacenijih normi. Ali to su ugl underground filmovi koji upravo zbog svoje autenticnosti mogu da ostave veoma povoljan uticaj na posmatraca, upravo zbog nekonvencionalnosti i zbog toga sto su posmatracu atipicni ili izlaze van norme.

Ovo je sasvim okej gledati ili koristiti kada je potreban refresh od filmova koji dolaze u istom kalupu i koji mogu biti odradjeni na isti nacin, prateci iste ili slicne trope ili sl tome.

Ako u filmu, tj. samom filmu mozes da pronadjes idilu u posmatranju, makar ona bili avantgardnog principa, svakako je uspesan dozivljaj.

Evo, primer, Les Triplettes de Belleville (2003) se moze posmatrati bez trunke dijaloga, paznju odrzava gestikulacijama i motivima likova. I svaki lik prica sopstvenu pricu bez iti jedne reci.

Ili, recimo, troll film "Племя" koji koristim da trolujem sve ljude koji govore kako je fantastican koncept ovaj jedan od modernijih "cudovista koja cuju kada mrdnes al' ne i kad prdnes" (da prostite na izrazu) horrora/thrillera. I sa te neke umetnicke crte je daleko prizemniji, realniji, cak efektivniji u ostavljanju te neke razlike u odnosu na tipicnu 'mericku produkciju kojom nas redovno truju.

" Saglasan sam sa tim da film kao ostvarenje ne mora da ima konceptualnu pricu, likove ili nesto za sta se moramo emotivno vezati kako bi ga doziveli kao dobar film ili kao filmsko ostvarenje. "

Tacno. Cinema nije knjizevnost. Ne mora da postoji linearna prica i tipican narativ, ni glumci.
Moja omiljena i po meni najbolja dva Americka filma to nemaju, a genijalni su i prava cinema: 2001: A Space Odyssey (1968), Koyaanisqatsi (1982).

Najbolji filmovi su prava cinema bez obzira da li imaju tipican narativ.

Npr. u Americi jedini reziser koji sustinski shvata sta je prava cinema je David Lynch.

Neki filmovi imaju super muziku, ili fotografiju, ili scenario, neki imaju sve (u smislu da im je sve pošlo za rukom), a neki nemaju skoro ništa - a svejedno su super. Valjda mi se na kraju svide filmovi koji su najdalje dogurali do neke svoje istine.

Ovo za horore stvarno ne znam Gledala sam neke, nije da nisam, ali baš ciljano, sa namerom, samo The Haunting, onaj stari, proučavajući subliminarne homoerotske poruke
Za ostalo ne znam koliko sam kompetentna da pričam, dopadaju mi se manje više slični filmovi, teško dramoseranje uvek ima prođu kod mene, boleštijama sam rada, a u pms-u romantične komedije sa gejevima
A i malo je teško praviti paralele između različitih žanrova po pitanju estetike. Tek možda u granicama žanra može da se poredi šta i kako je bilo nekad a šta sada, ili možda zašto se neki žanr više "gura" danas a 70ih je pak neko drugi bio popularniji.