KRVAVO AKADEMSKO KRŠTENJE

KRVAVO AKADEMSKO KRŠTENJE
EJ, SUDBINO, DŽUKELA SI, BRE !
-----------------------------------------------------
Kad-god se susretnemo okorela ********* stara, zlo zla, ruglo od rugla i dno dna od pakla, i ja, naravski, ljupče rodoljupče i baja do kraja, tu odmah, za treptaj oka, bude belaja, do jaja. Biće da je to nekakvo moje nenapisano životno pravilo, jer nikada nisam dozvolio da mi razum vređa sveopšte ništavilo.

Tu svoju zlu sudbinu sam doživeo, overio i nekako, jedva-jedvice, preživeo već na prvoj godini studija klasične filologije i slavistike na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Pripremali smo se za doček Dana Republike (29-i novembar). Verovatno je to bio i razlog da nam "moj" profa marksizma i ONO-ga, dr Miha Brejc, ljigavijeg, bezumnijeg i poltronskijeg skota u životu do sada nisam video - tada je bio ortodoksni komunista, a sada, gle smrada, zli i naopaki klero-fašista, naredio da što kraće, u najviše dve rečenice, poletnije, teatralnije i, naravski, baš onako, jeftino, a fino parolski, kako je polupismenim komunjarama najviše godilo, opišemo druga Tita. U tom amfiteatru Filozofskog fakulteta u Ljubljani je tada bilo nekoliko hiljada studenata, uvek je bila neopisiva gužva na tim zajedničkim predmetima koji su bili obavezni za sve studente, što bi razlog više da budem što originalniji, izazovniji i pesnički vragolastiji. Za tren oka sam napisao sledeću "odu" drugu Titu:



Istog trena sam to svoje »remek delo«, napisano na istrgnutom listu iz sveske, dao u ruke "svom omiljenom" profi i dotrčao na svoje mesto kako bih što duže uživao u onome za šta sam pretpostavljao da će se dogoditi – znao sam ja da mi komunjare ništa i nikada neće i ne mogu oprostiti. Profa je to brzo, veoma unezvereno, pročitao. Dugo vremena je, očigledno duboko potresen, buljio u to moje, vazneseno-pesničko, sočinjenije. Ruke su mu drhtale, a obrazi pocrveneli kao da sam ga vrelom, kipućom, vodom oblio po ćelavoj tintari. Skočio je, kao razjarena krvoločna zver kada ugleda lovinu u svojoj blizini, preko katedre, oborio mikrofon i sve što se je tamo nalazilo i u dva-tri skoka se stvorio kraj mene. Izvadio je pištolj iza pojasa, repetirao ga, prislonio mi ga ne desnu slepoočnicu i zaurlao, tako animalno jako da su me bubnjići u ušima zaboleli:


Zanimljivo je bilo videti ostale studente - "hrabro i mudro" su ćutali, čak i moja slatka mala, koja je tu kraj mene, nekoliko sekundi pre, nešto piskarala, se je "hrabro" upišala. Ne, zaista ne, nisam se nimalo bojao, jer nešto strašnije od smrti mi se je dogodilo posle završetka trećeg razreda bogoslovije – tada sam saznao da su UDB-a zločinci na najzverskiji način pobili moje najmilije, najvoljenije i najrođenije, žive su ih zapalili u našem sirotinjskom kućerku, samo zato što nisu znali u kojoj »popovskoj« školi sam se tada nalazio. Posle nekoliko minuta zgrabio me je čopor pobesnelih milicionera koji su se nadmetali koji će jače, snažnije, krvoločnije i bolnije da me udari. Nisu ni pitali šta se je dogodilo, već su odmah počeli da me prebijaju na mrtvo ime. Gledao sam svoju krv kako kao potok teče niz stepenice tog prokletog amfiteatra. Što su me besomučnije udarali ja sam im se sve glasnije smejao, jer moja jedina želja u tom trenutku bila je da se ta moja sveživotna agonija završi što pre i da se, napokon, pridružim mojim najrođenijim, najvoljenijim i najmilijim na Nebesima.

Posle nekoliko minuta, vukući me za ruke i kosu kao lešinu po ulicama Ljubljane, dovukli su me kod istražnog sudije koji je bio plaćen za to da opravdava komunističke zločine. Tada sam zaista imao sreću da je sudija bila jedna mlađa i veoma simpatična gospođa. U njezinim očima sam video suze koje je sakrivala od tog čopora izbezumljenih komunističkih džukela. Kada su oni izašli čak je ustala iza svog stola, pomogla mi da sednem na onu drvenu klupu, izvadila nekakvu, kao sneg belu, maramicu i počela da mi zaustavlja krv koja mi je bila potpuno prelila obraze. Kada me je malo sredila, rekla mi da čvrsto pritisnem tu, tada krvavo-crvenu, maramicu na arkadu iznad desnog oka, iz nje je najviše curila moja krv, sela je opet za svoj sto i, gotovo materinski, me je upitala:

»Krstane, a što ti je to trebalo !? Zar ne vidiš, bre, da će te zveri da ubiju te !? Znam da ti je teško, obaveštena sam o svemu onome šta ti se do sada događalo, ali progutaj taj svoj ponos, inat i prkos… Mlad si, bre, i na drugi način dokaži se !«

Nisam joj ništa rekao, njene reči, materinski umilne, su raznežile me i u meni je vrištala želja da osetim dodir ruke majčine, samo tada bi me prestale da bole sve rane, naročito oni ožiljci duše, ali ona je tu moju ćutnju razumela – znala je da mi je takva sudbina i da nikada neću prestati da se borim protiv tiranstva, zločinaca i svakolikog bezumlja. I njena »kazna« je bila adekvatna mom »kriminalnom činjenju«, od srca joj za »vjeki vjekov« slava, čast i hvala – odmah je doktora pozvala i naredila mu da me odveze u bolnicu i da tamo ostanem sve dok mi se ne zaceli svaka rana …

Rane su se telesne, laganice, zacelile sve, ali one najgore – ožiljci u srcu, duši i guši, su i dalje ostale nezaceljene i još uvek me bole, isto kao pre … Ej, sudbino, džukela si, bre !

Krstan Đ. Kovjenić

Opet si počeo da otvaraš teme.