- Poruka
- 40.570
Koliko ljudi u Srbiji zaista radi na crno? https://talas.rs/2019/02/07/rad-na-crno/
“Rad na crno” je tema o kojoj često slušamo, ali se retko razgovara o potencijalnim rešenjima. Koliko ljudi u Srbiji zaista radi na crno, kako možemo da rešimo taj problem i šta možemo da naučimo od Nemačke koja se sa tim uspešno nosi?
U medijima se često piše o tome da je rad na crno u Srbiji veoma rasprostranjen, pa se procena broja ljudi koji rade „na crno“ (bez ugovora o radu i plaćanja poreza i doprinosa) kreće čak i do 600 ili 800.000. Ovo su svakako impozantni brojevi za zemlju koja ima samo 7 miliona stanovnika.
U ovako visokom broju zaposlenih a neprijavljenih radnika neki vide veliki potencijal za povećanje poreskih prihoda: kada bi se oni zaista registrovali, morali bi da plaćaju poreze i doprinose, a to bi značajno uticalo na povećanje njihovih prava iz radnog odnosa (bolovanje, godišnji odmor, zdravstveno i penziono osiguranje i slično). Ali podaci značajno dematuju ove optimistične poglede.
Podaci: RZS, Anketa o radnoj snazi
Veliki broj ljudi koji rade na crno rade u poljoprivredi
Brolj ljudi koji rade na crno u poljoprivredi kreće se oko 230.000 ili oko 40% ukupnog broja zaposlenih na crno. Ovo su prvenstveno najamni radnici koji rade povremene, sezonske poslove u poljoprivredi, često i na vrlo kratke periode kod pojedinog poslodavca – nekoliko dana ili nedelja (najčešće u vreme branja voća).
Usled toga tehnički bi bilo teško organizovati formalizaciju njihovog zaposlenja, jer bi to za veliki broj njih značilo da na svakih nekoliko dana moraju da potpišu ugovor o radu sa novim poslodavcem koji bi trebalo da ih prijave na obavezno socijalno osiguranje i obračunaju i plate doprinose. Ovo bi donekle trebalo da ispravi najavljivani Zakon o sezonskom radu u poljoprivredi, koji bi dosta olakšao ove procedure, ali on još nije usvojen.
Ovi zaposleni se takođe najčešće nalaze u situaciji da su im ovo jedni od retkih izvora prihoda (bilo usled dugoročne nezaposlenosti, bilo usled drugih otežavajućih okolnosti kao što je zdravstveno stanje, briga o deci ili starijim članovima domaćinstva). Stoga je pitanje da bi oni uopšte bili spremni na formalizaciju svog radnog odnosa, jer bi to podrazumevalo i plaćanje poreza i doprinosa na njihove već niske i neredovne prihode.
Veliki broj ljudi koji rade na crno su pomažući članovi domaćinstva
Pomažući članovi domaćinstva čine grupu od preko 160.000 neformalno zaposlenih radnika, ili 28% ukupnog broja. To su supružnici, deca i drugi članovi porodice ljudi koji imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva ili preduzetničke radnje.
Oni svakako nisu zainteresovani da plaćaju dodatne poreze i doprinose za rad koji već obavljaju na svom imanju ili radnji.
Ljudi koji rade na crno ne rade uvek puno radno vreme, niti za visoke zarade
Prema Anketi o radnoj snazi, zaposlenim se smatra svako lice koje je tokom nedelje koja je prethodila anketiranju radilo barem sat vremena, sa ili bez ugovora o angažmanu, i to novčanu ili naknadu u naturi.
Drugim rečima, ovo obuhvata nekoga ko radi puno radno vreme na gradilištu tokom sezone, ali i nekog studenta koji održi nekoliko privatnih časova brucošima ili srednjoškolcima, pa čak i nekog ko komšinici pomogne da obere voće sa drveta u bašti a ona ga časti kesom jabuka.
Samozaposleni zapravo čine najveći deo radnika na crno – njih ima oko 280.000 ili 48% ukupnog broja. Oni su sami pronašli neki posao, najčešće rade samo povremeno tokom godine, sezonski ili skraćeno radno vreme – a formalizacija ih ne interesuje jer imaju niska primanja, sami bi snosili ukupne troškove za poreze i doprinose, a moglo bi da znači i gubitak nekih drugih prava: npr invalidske ili porodične penzije, socijalne pomoći, studiranja na budžetu ili stipendije.
Zaista zaposleni na crno – samo mali deo onih iz statistike
Pravi zaposleni na crno su oni zaposleni kod poslodavca. Njih ima tek preko 135.000 i čine 24% ukupnog broja onih koje statistika vodi pod neformalno zaposlenim. Samo u ovom malom segmentu možemo pričati da bi formalizacija zaposlenosti mogla da dovede do povećanja prava iz radnih odnosa.
Međutim, oštra kontrola inspekcije rada ne mora imati dobre posledice: to što je formalizovan rad na crno, ne znači da je došlo do povećanja broja zaposlenih ili povećanja prava radnika iz radnog odnosa. Izveštaji o radu Inspekcije rada Ministarstva za rad pokazuju da se stopa prijave radnika u prošlim godinama (u 2015. i 2016, izveštaji o radu za 2017. i 2018. još uvek nisu dostupni) kreće između 75%-90%.
Ovo istovremeno znači da je od otkrivenih radnika tokom inspekcijskog nadzora njih 10-25% nakon toga izgubilo posao. Ovo deluje kao ohrabrujuć podatak (pod uslovom da vas nije briga za one koji su posao izgubili), ali to ne znači nužno da je ukupan broj radnika povećan.
Naime, nedostaju podaci o tome kako se kretao ukupan broj radnika u preduzećima u kojima su pronađeni radnici na crno (možda su umesto njih otpušteni drugi radnici), ne postoje podaci o visini zarada (možda su rashodi za poreze i doprinose u potpunosti pali na teret radnika koji sada radi za nižu platu), niti možemo sa sigurnošću znati da ti radnici rade u istim uslovima (možda im je sada podignuta norma i produženo radno vreme jer je povećan trošak njihovog angažmana).
Šta je rešenje – kako smanjiti rad na crno?
Podaci Ankete o radnoj snazi pokazuju da je tek mali deo od gotovo 600.000 radnika na crno zapravo zaposlen kod poslodavca za platu i radi puno radno vreme. Najčešće su u pitanju samozaposleni pojedinci, koji rade sezonske poslove u poljoprivredi, ili neke druge povremene poslove niskog radnog intenziteta, bez poslodavca.
Samim tim, postoje male šanse za prebacivanje zaposlenih iz neformalne u formalnu privredu, što bi trebalo da dovede do rasta javnih prihoda i povećanja nivoa prava iz radnog odnosa. Umesto toga, treba razumeti da veliki broj onih koji rade na crno nemaju puno toga da dobiju eventualnom formalizacijom trenutnog rada na crno. Za najveći broj njih – samozaposlene i pomažuće članove domaćinstva – ovo bi bio čisti trošak jer bi sada morali da plaćaju iz svojih prihoda sve poreze i doprinose.
Zbog toga je umesto strogog inspekcijskog nadzora efikasnije izvršiti promene koje bi smanjile troškove ulaska u sistem. To je pre svega smanjenje opterećenja zarada porezima i doprinosima, koje sada posle „istorijskog smanjenja“ i dalje iznosi visokih 38% ukupnih troškova angažovanja radnika (bruto 2 plata).
Ovo treba da ide u korak sa ukidanjem minimalne osnovice za PIO doprinose (trenutno skoro 24.000 dinara) što najviše pogađa one koji rade nepuno radno vreme, jer dovodi do toga da su niske plate progresivno znatno više oporezovane od prosečnih ili visokih plata, što je onda povod za bežanje u sivu zonu.
Da ove reforme nisu izmišljanje tople vode niti neki socijalni eksperimenti, pokazuju nam i Hartz reforme tržišta rada u Nemačkoj 2002-2005. koje su imale slične mere (uvođenje minijobs i midijobs, radnih mesta sa skraćenim radnim vremenom čije je početno poresko opterećenje veoma nisko, da bi postepeno raslo sa iznosom zarade), usled čega Nemačka već više od jedne decenije nema problema sa nezaposlenošću.
Međutim najbolji efekat po smanjenje rada na crno imao bi ekonomski rast i otvaranje novih radnih mesta, što bi omogućilo da veliki broj ljudi koji sada rade na nisko produktivnim, pa zato i nisko plaćenim poslovima u neformalnom sektoru, pređu u produktivne sektore privrede. Da bi do ovoga došlo, neophodno je da Srbija iskusi nešto što dugo nije imala – visok ekonomski rast tokom dužeg vremenskog perioda.
“Rad na crno” je tema o kojoj često slušamo, ali se retko razgovara o potencijalnim rešenjima. Koliko ljudi u Srbiji zaista radi na crno, kako možemo da rešimo taj problem i šta možemo da naučimo od Nemačke koja se sa tim uspešno nosi?
U medijima se često piše o tome da je rad na crno u Srbiji veoma rasprostranjen, pa se procena broja ljudi koji rade „na crno“ (bez ugovora o radu i plaćanja poreza i doprinosa) kreće čak i do 600 ili 800.000. Ovo su svakako impozantni brojevi za zemlju koja ima samo 7 miliona stanovnika.
U ovako visokom broju zaposlenih a neprijavljenih radnika neki vide veliki potencijal za povećanje poreskih prihoda: kada bi se oni zaista registrovali, morali bi da plaćaju poreze i doprinose, a to bi značajno uticalo na povećanje njihovih prava iz radnog odnosa (bolovanje, godišnji odmor, zdravstveno i penziono osiguranje i slično). Ali podaci značajno dematuju ove optimistične poglede.
Podaci: RZS, Anketa o radnoj snazi
Veliki broj ljudi koji rade na crno rade u poljoprivredi
Brolj ljudi koji rade na crno u poljoprivredi kreće se oko 230.000 ili oko 40% ukupnog broja zaposlenih na crno. Ovo su prvenstveno najamni radnici koji rade povremene, sezonske poslove u poljoprivredi, često i na vrlo kratke periode kod pojedinog poslodavca – nekoliko dana ili nedelja (najčešće u vreme branja voća).
Usled toga tehnički bi bilo teško organizovati formalizaciju njihovog zaposlenja, jer bi to za veliki broj njih značilo da na svakih nekoliko dana moraju da potpišu ugovor o radu sa novim poslodavcem koji bi trebalo da ih prijave na obavezno socijalno osiguranje i obračunaju i plate doprinose. Ovo bi donekle trebalo da ispravi najavljivani Zakon o sezonskom radu u poljoprivredi, koji bi dosta olakšao ove procedure, ali on još nije usvojen.
Ovi zaposleni se takođe najčešće nalaze u situaciji da su im ovo jedni od retkih izvora prihoda (bilo usled dugoročne nezaposlenosti, bilo usled drugih otežavajućih okolnosti kao što je zdravstveno stanje, briga o deci ili starijim članovima domaćinstva). Stoga je pitanje da bi oni uopšte bili spremni na formalizaciju svog radnog odnosa, jer bi to podrazumevalo i plaćanje poreza i doprinosa na njihove već niske i neredovne prihode.
Veliki broj ljudi koji rade na crno su pomažući članovi domaćinstva
Pomažući članovi domaćinstva čine grupu od preko 160.000 neformalno zaposlenih radnika, ili 28% ukupnog broja. To su supružnici, deca i drugi članovi porodice ljudi koji imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva ili preduzetničke radnje.
Oni svakako nisu zainteresovani da plaćaju dodatne poreze i doprinose za rad koji već obavljaju na svom imanju ili radnji.
Ljudi koji rade na crno ne rade uvek puno radno vreme, niti za visoke zarade
Prema Anketi o radnoj snazi, zaposlenim se smatra svako lice koje je tokom nedelje koja je prethodila anketiranju radilo barem sat vremena, sa ili bez ugovora o angažmanu, i to novčanu ili naknadu u naturi.
Drugim rečima, ovo obuhvata nekoga ko radi puno radno vreme na gradilištu tokom sezone, ali i nekog studenta koji održi nekoliko privatnih časova brucošima ili srednjoškolcima, pa čak i nekog ko komšinici pomogne da obere voće sa drveta u bašti a ona ga časti kesom jabuka.
Samozaposleni zapravo čine najveći deo radnika na crno – njih ima oko 280.000 ili 48% ukupnog broja. Oni su sami pronašli neki posao, najčešće rade samo povremeno tokom godine, sezonski ili skraćeno radno vreme – a formalizacija ih ne interesuje jer imaju niska primanja, sami bi snosili ukupne troškove za poreze i doprinose, a moglo bi da znači i gubitak nekih drugih prava: npr invalidske ili porodične penzije, socijalne pomoći, studiranja na budžetu ili stipendije.
Zaista zaposleni na crno – samo mali deo onih iz statistike
Pravi zaposleni na crno su oni zaposleni kod poslodavca. Njih ima tek preko 135.000 i čine 24% ukupnog broja onih koje statistika vodi pod neformalno zaposlenim. Samo u ovom malom segmentu možemo pričati da bi formalizacija zaposlenosti mogla da dovede do povećanja prava iz radnih odnosa.
Međutim, oštra kontrola inspekcije rada ne mora imati dobre posledice: to što je formalizovan rad na crno, ne znači da je došlo do povećanja broja zaposlenih ili povećanja prava radnika iz radnog odnosa. Izveštaji o radu Inspekcije rada Ministarstva za rad pokazuju da se stopa prijave radnika u prošlim godinama (u 2015. i 2016, izveštaji o radu za 2017. i 2018. još uvek nisu dostupni) kreće između 75%-90%.
Ovo istovremeno znači da je od otkrivenih radnika tokom inspekcijskog nadzora njih 10-25% nakon toga izgubilo posao. Ovo deluje kao ohrabrujuć podatak (pod uslovom da vas nije briga za one koji su posao izgubili), ali to ne znači nužno da je ukupan broj radnika povećan.
Naime, nedostaju podaci o tome kako se kretao ukupan broj radnika u preduzećima u kojima su pronađeni radnici na crno (možda su umesto njih otpušteni drugi radnici), ne postoje podaci o visini zarada (možda su rashodi za poreze i doprinose u potpunosti pali na teret radnika koji sada radi za nižu platu), niti možemo sa sigurnošću znati da ti radnici rade u istim uslovima (možda im je sada podignuta norma i produženo radno vreme jer je povećan trošak njihovog angažmana).
Šta je rešenje – kako smanjiti rad na crno?
Podaci Ankete o radnoj snazi pokazuju da je tek mali deo od gotovo 600.000 radnika na crno zapravo zaposlen kod poslodavca za platu i radi puno radno vreme. Najčešće su u pitanju samozaposleni pojedinci, koji rade sezonske poslove u poljoprivredi, ili neke druge povremene poslove niskog radnog intenziteta, bez poslodavca.
Samim tim, postoje male šanse za prebacivanje zaposlenih iz neformalne u formalnu privredu, što bi trebalo da dovede do rasta javnih prihoda i povećanja nivoa prava iz radnog odnosa. Umesto toga, treba razumeti da veliki broj onih koji rade na crno nemaju puno toga da dobiju eventualnom formalizacijom trenutnog rada na crno. Za najveći broj njih – samozaposlene i pomažuće članove domaćinstva – ovo bi bio čisti trošak jer bi sada morali da plaćaju iz svojih prihoda sve poreze i doprinose.
Zbog toga je umesto strogog inspekcijskog nadzora efikasnije izvršiti promene koje bi smanjile troškove ulaska u sistem. To je pre svega smanjenje opterećenja zarada porezima i doprinosima, koje sada posle „istorijskog smanjenja“ i dalje iznosi visokih 38% ukupnih troškova angažovanja radnika (bruto 2 plata).
Ovo treba da ide u korak sa ukidanjem minimalne osnovice za PIO doprinose (trenutno skoro 24.000 dinara) što najviše pogađa one koji rade nepuno radno vreme, jer dovodi do toga da su niske plate progresivno znatno više oporezovane od prosečnih ili visokih plata, što je onda povod za bežanje u sivu zonu.
Da ove reforme nisu izmišljanje tople vode niti neki socijalni eksperimenti, pokazuju nam i Hartz reforme tržišta rada u Nemačkoj 2002-2005. koje su imale slične mere (uvođenje minijobs i midijobs, radnih mesta sa skraćenim radnim vremenom čije je početno poresko opterećenje veoma nisko, da bi postepeno raslo sa iznosom zarade), usled čega Nemačka već više od jedne decenije nema problema sa nezaposlenošću.
Međutim najbolji efekat po smanjenje rada na crno imao bi ekonomski rast i otvaranje novih radnih mesta, što bi omogućilo da veliki broj ljudi koji sada rade na nisko produktivnim, pa zato i nisko plaćenim poslovima u neformalnom sektoru, pređu u produktivne sektore privrede. Da bi do ovoga došlo, neophodno je da Srbija iskusi nešto što dugo nije imala – visok ekonomski rast tokom dužeg vremenskog perioda.
