NickFreak
Elita
- Poruka
- 15.992
Говоримо о једном миту широко распрострањеном највише захваљујући предању библије али увек се посматрао као митски догађај.
Иако се стари завет показао јако добрим извором из којег рођена читава модерна археологија , заслужан је за реконструкцију Египта , Хетита , Вавилона , Месопотамије.
Мит јесте археолошки доказан али се мислило да је локалног карактера међутим када погледамо колико цивилазација га дели које нису имале културолошких контаката можемо ипак схватити да је овај потоп био светских размера и као такав треба имати заслужно место у историји , археологији , антропологији ,етнологији и генетичкој генеологији.
Наравно да не треба схватити да је преживео само један човек Ное али треба схватити заиста да је Кавказ био једна од оаза човечанства у то време у прилог томе да на кавказу живи највише различитих расних антополошких и етнолошких и језичких заједница као и у остатку света. Кавказ изгледа као свет у малом а нарочито је интересантно да неки европски народи и данас имају своје кавкаске пандане.
Што се тиче Азије то су Библија , еп о Гилгамешу , индијака Махабхарата , у античкој грчкој мит о Деукалиону.
Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу сачуваном у Старом завету (Ис 54,9), „послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи)“.[1]
„Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).
У време око 3246. године п. н. е по библијским изворима: Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.
Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 дана Ноје је пустио голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео маслинову гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са њудима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.
Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.
Деукалион
Живео је у тесалској Фтији и када је Зевс одлучио да направи потоп на Земљи, по савету свог оца, Прометеја, направио је дрвени ковчег у који се склонио, заједно са својом супругом Пиром. Зевс је затворио северац и све друге ветрове који растерују кишу у Еолову пећину, а јужном ветру је наредио да стегне све мрачне облаке и из њих исцеди сву кишу. Посејдон је подигао огромне таласе на мору, а и позвао је све реке да се излију. Такође је зарио свој трозубац у земљу и одатле су потекле подземне воде. Читав свет се нашао под водом, а људе, који су покушали да пронађу спас на оближњим брдима је однела бујица. Једино је овој катастрофи одолевао Деукалионов ковчег, који је након девет дана стигао до највишег врха планине Парнас. Зевс је тада позвао северац да растера облаке, а Тритон, Посејдонов син, дувањем у шкољку је позвао реке да се врате у своја корита. Деукалион и Пира су изашли из ковчега, али су наишли на пусту и тиху земљу, која их је растужила. Зато су замолили богињу Темиду да им каже како да обнове људски род. Она им је рекла да покрију главе, развежу појасеве и да преко рамена, иза себе, бацају кости своје мајке. Дуго су размишљали о овим загонетним речима, док нису схватили да је њихова мајка заправо Земља, а њене кости — камење. Иако сумњичави, учинили су како им је Темида рекла и иза њихових леђа дешавало се чудо; бачено камење се размекшавало и мењало облик, претварајући се у људска бића. Камење које је бацао Деукалион се претварало у мушкарце.[1] Као његове потомке Аполодор помиње Хелена, Амфиктиона и Протогенеју. Хесиод помиње Пандору и Тију, а Паусанија Орехтеја
Иако се стари завет показао јако добрим извором из којег рођена читава модерна археологија , заслужан је за реконструкцију Египта , Хетита , Вавилона , Месопотамије.
Мит јесте археолошки доказан али се мислило да је локалног карактера међутим када погледамо колико цивилазација га дели које нису имале културолошких контаката можемо ипак схватити да је овај потоп био светских размера и као такав треба имати заслужно место у историји , археологији , антропологији ,етнологији и генетичкој генеологији.
Наравно да не треба схватити да је преживео само један човек Ное али треба схватити заиста да је Кавказ био једна од оаза човечанства у то време у прилог томе да на кавказу живи највише различитих расних антополошких и етнолошких и језичких заједница као и у остатку света. Кавказ изгледа као свет у малом а нарочито је интересантно да неки европски народи и данас имају своје кавкаске пандане.
Што се тиче Азије то су Библија , еп о Гилгамешу , индијака Махабхарата , у античкој грчкој мит о Деукалиону.
Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу сачуваном у Старом завету (Ис 54,9), „послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи)“.[1]
„Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).
У време око 3246. године п. н. е по библијским изворима: Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.
Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 дана Ноје је пустио голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео маслинову гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са њудима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.
Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.
Деукалион
Живео је у тесалској Фтији и када је Зевс одлучио да направи потоп на Земљи, по савету свог оца, Прометеја, направио је дрвени ковчег у који се склонио, заједно са својом супругом Пиром. Зевс је затворио северац и све друге ветрове који растерују кишу у Еолову пећину, а јужном ветру је наредио да стегне све мрачне облаке и из њих исцеди сву кишу. Посејдон је подигао огромне таласе на мору, а и позвао је све реке да се излију. Такође је зарио свој трозубац у земљу и одатле су потекле подземне воде. Читав свет се нашао под водом, а људе, који су покушали да пронађу спас на оближњим брдима је однела бујица. Једино је овој катастрофи одолевао Деукалионов ковчег, који је након девет дана стигао до највишег врха планине Парнас. Зевс је тада позвао северац да растера облаке, а Тритон, Посејдонов син, дувањем у шкољку је позвао реке да се врате у своја корита. Деукалион и Пира су изашли из ковчега, али су наишли на пусту и тиху земљу, која их је растужила. Зато су замолили богињу Темиду да им каже како да обнове људски род. Она им је рекла да покрију главе, развежу појасеве и да преко рамена, иза себе, бацају кости своје мајке. Дуго су размишљали о овим загонетним речима, док нису схватили да је њихова мајка заправо Земља, а њене кости — камење. Иако сумњичави, учинили су како им је Темида рекла и иза њихових леђа дешавало се чудо; бачено камење се размекшавало и мењало облик, претварајући се у људска бића. Камење које је бацао Деукалион се претварало у мушкарце.[1] Као његове потомке Аполодор помиње Хелена, Амфиктиона и Протогенеју. Хесиод помиње Пандору и Тију, а Паусанија Орехтеја