Britanski general Majkl Rouz je postavljen za komandanta snaga Ujedinjenih nacija UNPROFOR-a u Bosni 1994. godine. Nakon rata je napisao memoarsku knjigu o svom viđenju situacije u ratnom Sarajevu koja je kod nas izdata pod nazivom Misija u Bosni.
Odlomci iz knjige:
Rouz o taktici "bosanske vlade"
"Pošto smo prešli liniju razdvajanja, jedna muslimanska baterija minobacača od 120 milimetara, razmeštena blizu puta sa leve strane, otvorila je vatru. Gađali su srpske položaje, koji su se nalazili u brdima oko grada. Nervozno sam upitao, šta se dešava. Viktor Andrejev, ruski civilni savetnik Ujedinjenih nacija u Sarajevu, koji je došao da me dočeka na aerodromu i koji je kasnije postao moj dobar i nerazdvojni prijatelj i kolega, rekao mi da se ne uznemiravam zbog toga. To nema veze sa politikom bosanske vlade – dodao je odsečno. U pitanju su čisto vojne aktivnosti. Ovde se vodi računa samo o političkim posledicama. Oni uvek na taj način pozdravljaju pridošlice, a Srbi im odgovaraju artiljerijskom vatrom po gradskim četvrtima. Posetiocima se tako na praktičan način demonstrira agresivnost Srba prema državi Bosni. Bosanska vlada se nadala da će takvom taktikom ubediti Zapad da uđe u rat na njenoj strani. Kada sam upitao, šta se dešava sa civilnim žrtvama, Viktor mi je odgovorio da je to za bosansku vladu najmanji problem. Mnogo su im važnije slike patnji, koje se svakodnevno šalju u svet."
Rouz o davljenju Sarajeva
"Francuski bataljon, koji je čuvao aerodrom, uspeo je da uništi jedno vatreno gnezdo u muslimanskom naselju Butmir, koje se nalazilo u neposrednoj blizini linije razdvajanja. Francuski vojnik je jednom prilikom uočio momenat otvaranja vatre minobacača iz sredine Butmira na avion koji je čekao odobrenje da istovari robu. Bosanske snage su očigledno htele da pred svetom održe sliku Sarajeva pod opsadom.
Srbi nikada nisu toliko drsko i proračunato ometali i sprečavali konvoje, da bi bio neizbežan vojni odgovor UNPROFOR-a. Čak ni 1994. godine, u vreme kada su Srbi optuživani da "dave Sarajevo", magacini hrane u gradu nisu do kraja ispražnjeni. Gas i voda su dostavljani, doduše u mnogo manjim količinama, a i električne energije je bilo dovoljno."
Majkl Rouz o granatiranju Sarajeva od strane Armije BIH
"Mada je prekid vatre bio na snazi, ponekad su granate doletale sa strane i padale na Sarajevo, najčešće danju i mahom sa muslimanskih položaja. U to vreme sam gledao dramatičnu reportažu Pitera Arneta iz CNN, snimljenu sa krova "Holidej ina", u kojoj je rekao da je prekid vatre skoro narušen i da se Sarajevo opet nalazi pod teškom artiljerijskom vatrom srpske vojske, mada se nama činilo da su ispaljene granate dolazile sa muslimanskih, a ne sa srpskih položaja."
Majkl Rouz o ubijanju gradjana Sarajeva
"Mnogo su ozbiljniji bili izveštaji koje smo primali od Francuza, da su muslimanske trupe u gradu otvarale vatru na sopstvene građane. Jedan od takvih slučajeva se zbio kada je gađan tramvaj sa zgrade na muslimanskoj strani linije razdvajanja, koju je držala neka paravojna policija. U drugom slučaju, zbog posledica minobacačkog napada u blizini Rezidencije, ubijeno je dvoje dece, a dve mine su pale na istu lokaciju kada je francuski tim istraživao prvi slučaj. To ponovljeno gađanje su mogli da izvedu samo muslimani sa vatrene linije. Na drugoj strani grada su u više navrata avione s oznakama Ujedinjenih nacija i NATO, prilikom sletanja na aerodorom, gađali vojnici iz muslimanskog naselja Butmir. Bosanska vlada je uvek negirala, da njene snage otvaraju vatru na sopstveni narod i na pripadnike misije Ujedinjenih nacija. Čak su postavljali pitanje da li su Ujedinjene nacije u stanju da u uslovima građanskog rata tačno utvrde ko je gađao u nekom posebnom slučaju i da li je moguće tačno utvrditi mesto odakle je gađano. Nismo isključivali mogućnost da bosanska vlada ne učestvuje u tom poslu i da nije izdavala naređenja da se otvara vatra. Lično sam bio ubeđen da muslimanska vojska otvara vatru nasumice kako bi izazvala Srbe da dejstvuju protiv civila, a i kada su gađali civile, činili su to s namerom da optuže Srbe."
Majkl Rouz o ubijanju Srba
Sredinom avgusta 1994. muslimanska je vojska artiljerijom gađala srpski grad Ilijaš na prilazima Sarajevu. Ilijaš je bio unutar zone od 20 kilometara zabranjene zone oko Sarajeva, što je značilo, da su muslimani još jednom prekršili ultimatum NATO. U tom napadu je pogođena škola i ubijeni su neke žene i deca.
Majkl Rouz o nehumanoj taktici
Posmatrali smo uživo bitku skoro dva sata, a potom je vatra naglo prestala. Srbi, koje smo jasno mogli da vidimo u njihovim rovovima na padini obrasloj borovim drvećem, potpuno su zaustavili muslimanski napad. Tada su i upotrebili svoju artiljeriju i minobacače da bi odgovorili na vatru muslimana, čiji su minobacači bili razmešteni po gradu, a jedan od njih i u samom krugu bolnice na Koševu (o čemu je govorio još moj prethodnik general Brikmon). Muslimani su otvarali vatru na Srbe u nadi da će oni odgovoriti udarima po naseljenoj četvrti, što bi bio novi povod da međunarodna zajednica osudi Srbe, a njih prigrli.
Istorija će biti najbolji sudija muslimanskim vođama zbog primene takve nehumane taktike...
O borbama na Igmanu i ratnom zločinu nad zarobljenicima i medicinskim sestrama
"Sledeće noći, 6. oktobra, kada su dobili tražene zatvorenike, muslimanske diverzantske jedinice su prodrle u demilitarizovanu zonu i ubile 20 srpskih vojnika i medicinskih sestara, smeštenih u sanitetskoj stanici komandnog mesta. Prošavši kroz zonu, oni su iznenada napali Srbe, a većinu pobili u vrećama za spavanje. Francuski lekar, koji je video tu užasnu scenu, zabeležio je da je osam Srba zaklano noževima i da je većina ubijena iz blizine, metkom u potiljak. Nekoliko tela je izgorelo. Ubijene su i četiri bolničarke. Tog popodneva, u otvorenom kamionu, kroz Sarajevo su paradirali muslimanski vojnici obučeni u crne uniforme sa crnim trakama oko glave, mašući svojim oružjem i uzvikujuć: "Alahu akbar!" Rekli su nam, da je to naročito uvežbana jedinica koja je upravo proslavljala pobedu na planini Igman.
Ovo je nesumnjivo bio jedan od većih ratnih zločina, što je Akaši hrabro i rekao kvalifikujući taj potez muslimanske vojske kao hladnokrvno ubistvo i divljaštvo. Bosanska vlada je tu akciju nazvala legitimnom vojnom operacijom. "Naši momci su ih upravo isterali izvan zone" – brbljao je Ganić, dok je Izetbegović optužio Akašija da vređa njegovu vojsku."
O novinarima koji su izveštavali iz Sarajeva
"Nije bilo teško uočiti razlike između izveštaja novinara koji su koristili materijale i informacije dobijene od bosanske vlade i njene propagandne mašinerije, i onih koji su se trudili da što realnije predstave situaciju na terenu. Mnogo toga je zavisilo od ličnosti novinara, ali i od odnosa koje su reporteri uspeli da uspostave sa ženama prevodiocima koje je bosanska vlada ustupila novinarima. Nisu svi novinari bili tog soja, ali ja sam upoznao mnoge koji su hrabro i istinoljubivo iznosili svoja zapažanja, prikupljali informacije na mestu događaja, izlažući život opasnosti da bi objektivno izveštavali.
Veliki broj novinara u Sarajevu je takođe podržavao ratno opredeljenje, ali je bilo i onih koji su verovali da je "sveti rat" protiv Srba neka vrsta moralne obaveze, odnosno onih drugih koji su smatrali da prizori rata u novinskim tiražima prolaze bolje od slika mira."
O logoru za Srbe u Tarčinu
"Nikada nam nije uspelo da oslobodimo bilo kog Srbina iz onog silosa u Tarčinu, ali nam je Crveni krst omogućio da ih jedanput posetimo. Bila je to prilika da se međunarodni mediji proslave. Nažalost, izgleda da nehumani postupci prema zatvorenim Srbima za njih nisu bile naročite novosti."
Autor Vens - Ovenovog mirovnog plana, britanski diplomata Dejvid Oven, komadanti Unprofora Mekenzi i Rouz u američkom dokumentarcu govore o masakrima koje je u Sarajevu režirala Izetbegovićeva klika
