http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=25711&r=70.htm

Михајло Пантић, књижевни критичар, писац и антологичар, недавно је приредио још једну антологију, и то српске приповетке, у три књиге (19. века, прве половине 20. века и друге половине 20. века), коју је објавио „Источник” из Београда.

(................)
Шта је било теже, одредити почетак или завршетак Ваше тротомне антологије?

– И почетак и крај су условни. Било је приповедања и пре Вука, али није било уметничке приповетке, а са Албахаријем сам дошао до границе нове промене српске приче, којој управо присуствујемо. После ова три тома, наиме, природно следи и четврти, посвећен савременој приповеци. Нисам сигуран да бих баш ја требало да га сачиним: сувише сам, и као приповедач и као критичар, опседнут формама нашег времена, у толикој мери да бих можда преценио данашњицу, што не би било коректно у односу на велику традицију. Такође, не бих сметнуо с ума кратку народну причу „Тамни вилајет”, која стоји као мото целе књиге. Она нас подсећа да је истински порив за приповедањем неименљив, готов сам да кажем да је у колективном несвесном, без обзира што причу увек приповеда појединац, приповедач. Једноставно речено: да бисмо постојали морамо приповедати. Постојимо тек уколико причамо приче.

Ту се очигледно саглашавате са Андрићевим исказом да је прича антрополошки условљена. Шта то значи?

– Да, Андрић нас и оним што пише и оним што говори о писању непрестано подсећа да би свет без приче био незамислив, немогућ. Прича уобличава наше знање о свету. Измишљањем прича, функционализацијом искуства, превазилазимо ограниченост свакидашњице, искупљујемо је, приближавамо се суштини без обзира на то што нам она и у приповедању стално измиче. Приповедати је синоним за живети. Прича није само шехерезадинска утеха од смрти, него и доказ да нас има, она је скуп свих наших лица и могућности, она је, коначно, знак да смисао у свету ипак некако опстаје, мада нам се чини да нас је одавно и безнадежно напустио. И најзад, да опет цитирам Андрића: у причи је невидљива, непризната, али утолико стварнија истина о свету. Наша, колико и друга.

Антологија садржи обиман предговор који даје прегледну слику књижевно-историјског развитка српске приповетке. Где су њени корени и које место заузима у односу на друге књижевне врсте у нас?

– Готово два века српске уметничке приповетке, то је, уз поезију, њен најјаснији континуитет, а у уметничком смислу и њена највећа вредност. Песма и прича су основ сваке књижевности: ко то нема, нема откуд да крене, нити има чему да се врати. Хоћу да кажем да је прича и идентитетско и карактерно питање неке књижевности. Њени извори су, без икакве сумње, у нашој усменој традицији, будући да језик на којем мислимо нема ни Сервантеса, ни Бокача ни Чосера. Тако је било на самим почецима: данас је прича нарочит механизам који апсорбује и наративизује мање-више све облике нашег искуства. Дух времена увек се уобличи у причу, видимо то и сада, чак изразитије него у прошлости.

Које критеријуме сте следили док сте састављали антологију?

– Склопио сам до сада неколико антологија тако да сам се, припремајући се за ову, свакако најзахтевнију, с временом научио да не постоје заувек задати критеријуми, него се они образују у зависности од онога што у свакој датој прилици желите да представите. Антологијом сам хтео да пружим што целовитију слику корпуса који постоји, али се, зачудо, до сада нико није одважио да га таквим представи: хтео сам да реконструишем главни историјско-поетички ток српске приповетке и да систематизујем њене кључне приповедаче, углавном оне око чије вредности је успостављена општа сагласност, али и да поново скренем пажњу на оне који су остали занемарени. Бирао сам приче које испуњавају критеријум репрезентативности и потпуне уметничке успелости, наравно, у границама епохе у којима су настајале. Само тако можете да помирите несравњиву различитост многих прича и приповедача и да их сведете у границе једне књижевности, ове коју имамо.

Особеност антологије су нетипичне белешке о писцима, књижевно-историјски есеји о сваком од приповедача. Зашто баш такве белешке?

– У свакој књизи, ако је права, постоји још најмање неколико подразумеваних, ненаписаних. Овом књигом сам, тако, донекле испунио своју жељу да сачиним књигу коју иначе никада нећу написати. Реч је о енциклопедији или лексикону српског приповедања који би укључио све релевантне приче свих мање или више релевантних писаца овог језика. Нешто аналогно Кишовој идеји о енциклопедији мртвих. Волим да замишљам такав каталог, каталог свих испричаних прича, макар он био реално немогућ. Рецимо да је ова антологија најбољи део тог замишљеног каталога. Она изговара садржај који се иначе налази у стању неизречености, она је као музеј са портретима мајстора. Више од тога нисам ни умео ни могао. Знам да не постоје савршене антологије, ова је само подношљива верзија корпуса који подлеже непрестаној провери и поновном оцењивању.

Које је златно доба српске приповетке и које писце сматрате чворишним тачкама магистралног приповедачког тока српске књижевности?

– На срећу, има их више. Прво такво доба је реализам, са приповеткама Лазаревића, Сремца и Матавуља. Потом модерна са Станковићем, па први модернизам са Андрићем, Васићем, Црњанским. И новије приповедачко искуство, потврђено у делу Тишме, Киша или Драгослава Михаиловића, такође, је незаобилазно. Како год да се гледа, приповетка је наш врло посебан уметнички бренд, без сумње, европског значаја.

htmЈелена Николић