Đurđica Petrović, u Leksikonu srpskog srednjeg veka; odrednica ПОКРИВАЛА ЗА ГЛАВУ:
Последње познато покривало за главе мушкараца била је марама, и данас уобичајена у Арапа на Блиском истоку. Представе марама на фрескама указују да их је било четвртастих и правоугаоних, рађених од меких тканина, једнобојних и украшених тамним пругама, орнаменталним украсом на средини или ситним мотивима по целој површини. Правоугаоне мараме имале су понекад ресе на краћим странама. Млади и млађи мушкарци постављали су мараме на главу тако да се види коса на челу или око лица, док су их старији и стари навлачили на чело. Оне су се причвршћивале на више начина: обичним везивањем под брадом (Пећ, Св. Апостоли; Ст. Нагоричино), обавијањем мараме око врата и везивањем испод потиљка (Ст. Нагоричино, Дечани, Матејич), обмотавањем око главе, врата и делом рамена (Св. Никола, Прилеп), на исти начин постављена са краћом страном која пада на леђа (Св. Никита) или напред (Студеница, Нерези). Посебан, кокетан начин било је пресавијање мараме на темену, стварајући врсту ширег руба, што је било карактеристично за млади свет (Матејич), као и на потпуно медитерански начин, пребацивањем мараме преко темена (Св. Никита). Стари људи знали су да преко тако постављене мараме навуку на чело већу капу (Матејич).
Ali da, u pravu si, u generalno južnijim krajevima su. Ja mislim da je to jednostavno uticaj vizantijskog slikarstva i verovatno nošnje; mnog pre nego recimo da su sve to listom neki arbanaški brđani koji su bili došli da rade u krajeve tih manastira...što ti misliš da je po sredi, ako dobro pretpostavljam?
Možda nisi obratio pažnju?
