Glasanje na temu U ĆOŠKU

Dobro veče.

Stiglo je pet priča za koje možete glasati do četvrtka 31.01. do 21h.
Glasa se po sistemu 3, 2, 1

Priča br. 1

Daljina

Zagledana u daljinu prikupljam misli,odbacujući svaku onu koja se ne uklapa
u celinu stvaralačke konstrukcije koja lebdi još neuobličena,negde u vazduhu.
Kod tih procesa smišljanja,osmišljavanja,dobra je udaljenost.Dobro je kad se
zagledaš u neku daleku stvarnost.Dok ja tako stvaram mislima,proleti neka
misao niotkud i zaljulja moju još krhku tvorevinu..Otkud ona,pitam se,a znam
odgovor.To je jedna od nebrojenih misli,misli koje su u začetku svom,bačene..
bačene u najudaljeniji ćošak moje svesti,a o podsvesti da i ne govorim.Leže
one tako,nagurane po svim mogućim ćoškovima uma,pretvorene u bezobličnu
masu,koja zauzima mnogo i previše prostora.Ispletene su od potisnutih snova,
neželjenih misli i započetih konstrukcija..i još mnogo drangulija uma. Dok ja
tako smislujem,dajem smisao onoj svojoj umotvorini,zagledana u daljinu,iz
ćoška se prikralo neosetno, nešto potpuno drugačije..i skrenulo me na sasvim
drugi put razmišljanja..Zapitam se odakle uopšte dolaze misli,u kojoj se realnosti
one stvaraju,od kakvog su tkanja satkane..šta im je namera?Zašto nas tako
nenadano pohode i skreću nas sa puta kojim trenutno koračamo u sadašnjosti?
A znam odgovor..izlaze iz ćoškova mog univerzuma u kom pletu niti spajajući
beskrajne realnosti i bezbrojne sadašnje trenutke..A šta je sa mojom prvobitnom
konstrukcijom?Eno je u ćošku..ostavljena u prošlom vremenu.Prošlost je u svim
ćoškovima mog bića,spojena sa sadašnjošću...nastale su u istom trenutku.
Tako je to sa mislima i životom satkanim od misli..kod mislima sklonih ljudi.
Poput mene..


Priča br. 2


Srce u ćošku

Knjiga kaže da se stvari poznaju po plodovima. "Ne učestvujte u delima tame nego ih razotkrivajte."
Ogaditi znači učiniti da dobra stvar postane loša, ogavna, mrska, prezrena. Ali osećaj ogađenosti nikada niije povezan sa srcem nego stomakom.
U odnosima sa ljudima dešava se da neko izgovori stvari koje mogu ogaditi čak i mesto na kojem su izgovorene. Kao kada ponude čokoladu koju oduvek voliš, uz reči da strogo paziš da ne mrviš, da ne prljaš ruke i da ne pokvariš zube, tada čokolada koja je nekada bila uživanje sada postaje pretnja i počinje da izaziva gađenje. Neko dođe i kaže pogrešnu rečenicu i pokvari dobru volju koju imaš za nešto. Promeni dobar kurs kretanja.
Osećaju gađenja prethodi proces zagađivanja, uporno ponavljanje dok se ne zgadi. Kada se konačno pokvari dobra volja, oslobađa se otpor i prezir, i tada će stanje ogađenosti sāmo napraviti sve ostalo, započeće uništavanje onoga što si do juče voleo. Ogađivači su ljudi koji dođu, kažu reč i zagade, a zatim mirno odu. Stvarno zagađenje ne dolazi iz neživog, kanalizacionih cevi, deponija ili prljavih elektrana, nego iz ljudi zagađivača. Oni su otvorena vrata pakla jer zagađuju dobre stvari. Gađenje nadilazi čak i mržnju jer vremenom prelazi u ravnodušnost. Prvi simptom zagađivanja je gubitak volje, gubitak radosti, gubitak elana da čistimo omiljeni ćošak, i tada on postaje tuđ, uglavnom zagađivača. Ako prestaneš da osećaš radost kada ulaziš na nekada omiljeno mesto, pod napadom si zagađivača.
Da bismo prepoznali vrata koja nam mogu ogaditi ono što volimo, moramo čuvati svoja srca. Srce nikada nije u prvom planu, sakriveno je i zaštićeno u svom ćošku. Srce projektujemo i stavljamo u ćošak koji volimo, jer će ljubav koju tu svakodnevno donosimo učiniti da raste. U taj ćošak puštamo drage ljude, ali i nove, nepoznate koji sa sobom donose radost i ljubav, dobre misli i lepe reči. Srce to prima i još više raste, jer srce zna da su svi ljudi jedno. Taj ćošak postaje toplo i udobno okruženje u kome u radosti kuca.
Dok ne dođe zagađenje i izazove gađenje.
Ali i tada kada nestane radost kojom si pristupao svom ćošetu, nije vreme za odustajanje - vreme je za čišćenje. "Nemam volje" nije opravdanje zato što nije uzrok nego posledica zagađenosti. Vremenom neizbežno prelazi u prezir, i ćoše u kome je srce raslo odjednom postane mračno i hladno.
Tada je vreme za priznanje; vratiti se srcu i oslušnuti šta srce voli. A srce, taj čudno veseo organ, uopšte ne razume gađenje, jer je to posao stomaka. Srce radosno poskakuje i traži svoje ćoše, mesto na kome će ponovo rasti. Tada treba odlučiti da je srce važnije od stomaka, ignorisati osećaj gađenja u stomaku i učiniti srcu. Vratiti ga tamo gde je raslo, gde mu zasigurno prija, i učiniti voljeno ćoše ponovo svetlim i toplim. Potražiti osmehe, druga srca, i ponovo, baš kao nekada, punim srcem biti živ.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

U ćošku celog života, kao pod nekom kaznom. Ko me je to kaznio i zašto – ne znam. Znam samo da kad god sam pokušala da se izvučem iz ćoška, brzo i grubo bih bila vraćena nazad. Nevidljiva ruka bi me vratila i oštro mi zapretila da se to nikad ne ponovi. "U ćošku si bila, u ćošku ćeš ostati". Zar je to zaista moja sudbina?

Iz svog ćoška sam te ugledala. Stajao si kraj prozora i gledao u nebo. Nebo... molila sam se Nebu da me spase. Želim i ja da gledam u nebo! "Da li možeš da mi pomogneš?" nemo sam te upitala, na šta si ti prišao i nežno me poveo do prozora. Šta je tad bilo? Ne znam. Znam samo da sam se ubrzo ponovo našla sama u svom ćošku, tu nema greške. Ali ovog puta je nešto bilo drugačije...

Molio si Nebo za mene. Nisi me napustio. Ja nisam sama. I dogodilo se... dogodilo se da je Ljubav napravila štit oko mene. Verujem da mi sada ta nevidljiva ruka ne može ništa. Sloboda!

Daće Bog da sve bude u redu. Sad sam ja tebi prišla. Kako je lepo nebo! Srećna sam ovako, kad zajedno gledamo kroz prozor. Mislim da bih mogla ceo život da provedem sa tobom kraj ovog prozora. A možda... možda i izađemo napolje, u prirodu. Nebo će nas natkriljivati...

Ali, ne želim da maštam o tome.

Priča br. 4

ĆOŠAK

Zatvorio je za sobom grobljansku kapiju osećajući kako jeza hladnog metala pojačava jezu u njemu, onu koju nosi poput košulje već dva meseca. Uvukao je vrat dublje u kaput, popravio rever i krenuo. Usnulima. Korenima. Da ih još jednom pita; neme pod hladnoćom nedeljnog februarskog jutra.
Hladnim usnama dodiruje nadgrobne spomenike, čisti sneg, pali sveće. Onda spušta ruku u džep i prstima prelazi preko neotvorenog pisma. Ne vadi ga iz džepa, samo ga drži.Visoki, krupni muškarac u crnom kaputu , stoji pred nemom porotom, ne misleći na sudiju sa kojim se još neko vreme neće sresti, držeći među prstima koverat kao da je to već izrečena kazna koja ga prži paklenim ognjem na ovom svetu i za koju on oseća da ne može biti gora na onom drugom svetu.

U maloj kafani na autobuskoj stanici sedeli su tog jutra, ne tako davno, na njen poziv. Bila je bleda, zabrinuo se kad je video, rekao joj je odmah. Odmahnula je rukom, nikad nije sebi pridavala pažnju više nego što je bilo minimalno potrebno. Oklevala je malo pre nego što ga je tim pitanjem ranila kao nikad pre, tako duboko da je ta bol progutala sve što se dešavalo posle tog dana.
" Ne mogu odugovlačiti, pitaću te odmah. Želim da mi daš Ćošak. U stvari pitam te, hoćeš li, možeš li mi, brate moj, dati naš Ćošak?"

Ćošak su oduvek zvali komad zemlje, na raskršću. Mogao se odvojeno koristiti, mogao si ga lako otcepiti, prodati, izazivao je i mamio godinama razne kupce, cena mu nikad nije značajno padala, ali je godinama opstajao u porodici, kao da je živ, kao da ima svoj identitet, prkosan u svojoj izdvojenosti.

Brecnuo se i odmaknuo od stola naslanjajući krupna leđa na naslon stolice, kao da je hteo tim potezom odmah da joj kaže da je razgovor završen, da je doTakla temu o kojoj se nikad ne sme govoriti.
Ali, ona je opet progovorila! Tim glasom stranca, žene kojoj su vrane mozak popile i priča gluposti, skrnaveći svetinju.
"Znaš da nikad, nikad to ne bih tražila od tebe. I niko ne zna da te ovo pitam, ni čovek mi, ni deca, ni zet...NIKO!"
" Ma znaš li ti šta govoriš?", konačno je progovorio, grubo. " Kako sad to da tražiš? Je l te to muž nagovorio? Je li zato sedimo u ovoj kafani, umesto da smo ko ljudi pričali u tvojoj ili mojoj kući, da me on u oči pogledao? "

I onda joj je vratio u sećanje "neke stvari", očevu volju, odluku da se njoj da šta se dalo, malo, ali tako je oduvek, jer žensko dete ide i tuđu kuću kući,a muško ostaje, čuva, i sabira i dodaje ako može još štogod, za svoga života. I tako je generacijama i šta bi od imanja ostalo da je svaka sestra ponela po dobar komad od najboljih delova, "tamo nekim drugim" korenima i tako dalje i tako dalje. Držao joj je predavanje hladnim glasom, vaspitno, želeći da je postidi tu, u toj kafani , tako slabu i podleglu pritiscima.
"Ti ZNAŠ", sad je i ona zategla glasom, " da je ĆOŠAK ona donela, mati."
"Znam, pa šta. To joj je bio jedini miraz. "
"DA, od njene matere. Njena mati dala njoj. I ona je htela dati meni. Ali, kad je ćaća delio, nije hteo čuti za to. Sve to znaš. ali ne znaš koliko mi je plakala, dve noći sam je tešila, jadnicu. Jer je to zaveštano, rekla mi je. Da ide ženskom detetu."
"VIde sad, plakala. Pa što niste tad rekle nešto. I, reci ti meni, što će to tebi sad? Je l zbog matere? Sad te grize neka savest, šta?"
"Ne bih ja to nikad tražila zbog nje, ona se pokorila ćaćinoj želji, ja njenoj, a svi zajedno njegovoj reči. I jeste to obećanje i svetinja, tako su nas učili. Nema veze. Ništa ti ne zameram. Rešiće se nekako.Ajmo mi polako."

U toj sablasnoj kafani su ostale da vise neizgovorene reči, guste kao magla, tamne kao najtamnija noć. A on je samo rekao, ne mogavši da je nekkao uteši : " Zaboravićemo ovo."

Sve posle tog dana se desilo brže nego što je u svest moglo da stigne. Umrla je pre dva meseca. Bledo lice i izmršavelo telo koje je video tog dana su bili već vidljiv znak opake bolesti koja je galopirala u njoj. Niko nije znao za njihov razgovor. Sahranili su je pored roditelja, gde je pre nekoliko godina sa mužem zakupila mesto, jer su njegovi roditelji sahranjeni par stotina kilometara južnije. Posle sahrane mu je njena kći krišom u ruke tutnula beli koverat, uz šapat ."Ujače, mama je rekla da ti ovo dam krišom. Napisala ti je pismo, izgleda" zaplakala je, "Mnogo te volela."

Gleda sad, pod februarskim vetrom koji nosi sitan sneg, njihove oslikane likove i vidi ih žive, vidi kuću, i sve njih kako sede uveče, jednog zimskog dana, poput ovog. Njih dvoje su deca i smeju se i ona ga ljubi u obraz.

Tad izvadi koverat i ne razmišljajući više ni sekunde ga otvori. Pismo je počinjalo rečima: "Najdraži moj, mili brate", i on oseti odmah ono za čim mu žedni duša već dva meseca, NJEN OPROŠTAJ, i stade se nadimati pod tim talasom njene ljubavi, tako žive, kraj njene hladne nadgrobne ploče, i duboko zajeca , prvi put otkako je umrla.
Okupan suzama olakšanja, pročita pismo do kraja, u kojem mu je objasnila zašto je tražila , da je to za njeno žensko dete i on tek tad sazna za druge muke i opet zaplaka.

Kad se konačno smirio, popravi ostatke vetrom pogašenh sveća, pomilova opet hladne slike i šapnu joj : "Ode ćošak gde mu je mati i namenila. Budi spokojna."

Priča br. 5

Klub istraživača ćoškova

Otvorio je oči i video da se nalazi sred ogromne pustinje, poput peščanog okeana. Srećom, ne prvi put. Pažljivo je obeležio tačno mesto gde se nalazio sprejem u boji, a zatim je otrčao desetak metara nasumice birajući pravac, okrenuo se, zatrčao najbrže što može i uskočio u ispisan krug. U trenutku je izleteo iz ćoška u maloj ostavi roditeljskog stana. Okrenuo se licem ka ćošku skoro ga izazivajući pogledom i zaleteo se u njega. Još jednom pustinja. Ponovio je sve kao i prošli put i vratio se u ostavu. Ponovo zalet u ćošak. Pustinja. Ćošak. Pustinja. Ćošak. Pustinja. Ćošak.

Besan i razočaran skinuo je sve sa sebe, pažljivo sakrio u ormanu iza sportske opreme pun ranac i odeću umotanu u rolnu, istuširao se i legao da spava. Ustao je ujutru, otišao u školu, vratio se, završio domaće, ručao i odživeo jedan sasvim običan dan kao i svaki drugi, bar koliko se spolja moglo videti. U svojoj glavi bio je u ostavi, jurio u ćošak i pitao se zašto se sad iznova i iznova pronalazio u pustinji. U početku je svaki put bilo drugo mesto i oduševljavala ga je neizvesnost budućeg putovanja.

Skoro da je pomislio da ga neko čarobno stvorenje zavitlava i drži zarobljenog u glupoj, dosadnoj, ogromnoj i sasvim praznoj pustinji. Obuzimala bi ga ljutnja zbog toga, ali ga nije dugo držala. Ne, to nije imalo smisla. Uostalom, nijedno stvorenje takve vrste mu se nije do sad prikazalo na putovanjima. Sam prolaz je bio magičan i do nekle odabir mesta na koje ga je slao. A ti predeli bili su sasvim obična ovozemaljska mesta jedino izuzetna u načinu na koji je vreme u njima proticalo. Ili je i to bilo delo prolaza?

Do tog otkrića došao je kad je duboko u džunglama Južne Amerike ostao celu nedelju u selu urođenika ležeći bez svesti i šamanovoj kućici od upletene trave jer je slučajno lupio glavom o jednu nisku granu. Kad se probudio i krenuo nazad mislio je da će pronaći izbezumljene roditelje i nije znao šta da slaže dovoljno uverljivo da mu poveruju. Oni su stvarno bili ljuti jer ga nije bilo čitava četiri sata i zakasnio je sat ipo na ručak. Rekao je da se zaigrao u parku i bio veoma srećan što je prošao samo sa dve nedelje zabrane igranja u parku zbog kašnjenja i velike čvoruge na glavi. Otada je počeo da prolazi kroz ćošak kada bi svi već legli jer niko nije mogao da primeti i da ga nije bilo i čitavih šest ili sedam sati što je iznosilo oko deset do dvanaest dana negde drugde.

Počeo je da planira duža ostajanja i nosi ranac pun kojekakvih potrebština počevši od pribora za paljenje vatre, baterijske lampe, konzervirane hrane, posuda za vodu, tankog ćebeta i jakne ako se stvori negde gde je hladno, nepromočive kese za kompas, beležnicu i šibice u slučaju kiše i tako dalje. Kada se prvi put stvorio u pustinji shvatio je da mu je bilo potrebno i nešto čime bi obeležio mesto kuda je prošao. Drugde se samo trudio da upamti tačno gde se obreo prvi put jer je tuda morao i da se vrati, ali u pustinji je to bilo besmisleno jer je jedno mesto bilo sasvim isto kao i bilo koje drugo mesto. A tek kad je bilo vetra sve se veoma brzo menjalo i ono što je bilo na vrhu peščane dine kasnije bi se našlo u udubljenju između druge dve dine ili na strani ili zarobljeno u pesku ko zna gde.

Naučio je tu lekciju na veoma bolan način baš tog prvog puta u pustinji. Nemarno je nogom obeležio mesto napravivši šaru u pesku i produžio u bezbrižnu šetnju ne pridavši veliki značaj blagom vetru kome se doduše čak i radovao jer je prijao u popodnevnoj vrelini. Da ga nije slučajno pronašao karavan čudnih tamnoputih ljudi umotanih u raznobojne tkanine skapao bi od žeđi i gladi, a da nije ispustio jaknu na mestu odakle je došao, ostao bi tamo možda zauvek. Ovako je pronašao i jaknu i mesto kad ih je vetar otkrio kao što ih je prvobitno i zakopao. Vratio se kući negde pred jutro izgoreo od sunca kao kuvani rak. Opet je imao sreće da je i kod njega bilo žarko leto pa su roditelji mislili da se nije čuvao sunca zbog čega nije više smeo da napusti kuću bez kačketa. Dobri su oni bili, s obzirom na to koliko ništa nisu znali...

Prenuvši se iz sećanja on uvide da je moguće da je ove poslednje događaje razumeo potpuno pogrešno. Možda to nije neka greška ili nečija namerna pakost nego poziv u pomoć. Nikada do tada nije pomislio da postoji još neko ko zna za tajnu ćoškova, ali je zaključio da je verovatno da je tako i da je taj neko u pustinji napravio istu grešku. Možda će naći druga, pravog druga, onakvog kakve zbliži čuvanje jedne ovako velike i važne tajne. Zapravo, to je i bila jedina stvar koja mu je do sada smetala. Prijateljstva koja je sklapao na izletima nisu mogla da budu nastavljena i u svakodnevnom, običnom životu. Njegova tajna ga je činila veoma usamljenim.

To predveče se spremao kao nikada pre i sa nestrpljenjem je ležao u krevetu čekajući da svi zaspe. Poneo je i veliko koplje koje je ranije napravio od odlomljene grane i šarenog perja iz prodavnice sa igračkama za decu. Bilo je dovoljno veliko i šareno da vetar nije mogao da ga lako prekrije. Kasnije ga nije nosio i zamenio ga je sprejem jer je odlučio da ne želi da se tamo zadržava, a sprej je bio dovoljan da brzo obeleži poziciju, zaleti se i uskoči. Sada je, pak, planirao da ostane koliko je bilo potrebno.

Pustinja. Isto mesto. E sad, kuda? Zatvorio je oči i napeto slušao. Daleko sa desne strane čuo se lavež. Odmah ga je i prepoznao. To je bio pas njegovog poznanika iz škole koji je nestao pre nekoliko dana. Jadničak, koliko li je dugo bio ovde? On zabode koplje i uputi se u pravcu tužnog laveža. Odatle se nije moglo videti, ali pas je pronašao malu oazu sa pojilom i iako je bio grozno izgladneo onako nenaviknut na lov, bar je bio napojen i živ. Dečak ga povede sa sobom, što je jadna životinja srećno prihvatila. Pitao se samo kako funkcioniše zajednički prolazak, ali otkrio je da je sasvim lak. Podigao je psa u naručje i zajedno sa njim doskočio je u ostavu.

U kući su imali letak o nestalom psu i odmah je telefonom obavestio vlasnike. Zvanična verzija bila je da je kucu pronašao kako se krije u podrumu jer se uplašio nekog velikog psa. Drugi dečak ga je veoma zahvalno pogledao, a zatim je značajno zadigao obrvu i upitao – i ti?

Tako je osnovan klub istraživača ćoškova.

4 -
3 -
5 -

2 - 3 poena
3 - 2 poena
1 - 1 poen

Прича бр. 4 - 3 поена.
Прича бр. 5 - 2 поена.
Прича бр. 2 - 1 поен.

5. 3p
4. 2p
2. 1p

3--3p
5--2p
2--1p

Priča br. 4
Priča br. 5
Priča br. 2

1-3
2-2
4-1

3 - 3
5 - 2
2 - 1

lep krug, mnogo lepe i raznovrsne kratkice, bas mi je zao sto nisam uspela nista da posaljem, a imala sam jedan kliker u glavi i jos jedan u cosku

4 - 3 zbog izazvanog katarzicnog efekta nakon citanja
5 - 2 zbog prelepe fabule
2 - 1 zbog odlicne esejistike

3 - 3
5 - 2
2 - 1

Glasanje je završeno.
Sledi proglašenje pobednika.