Istočnoevropski populisti ne vole pravnu državu. Na nju gledaju kao na nešto što političare sprečava da „završavaju posao“.
To je nasleđe komunizma, piše u autorkom tekstu za DW bugarski antropolog Ivajlo Dičev.
Ako je Istočna Evropa mogla da nas nauči nešto o populizmu, onda da demokratija ne znači obavezno i postojanje pravne države. Demokratija može biti upotrebljena protiv pravnog poretka nametanjem volje i emocija većini. Rezultat je iliberalna demokratija Viktora Orbana, neka vrsta novog boljševizma.
U marksističko-lenjinističkoj tradiciji zakon nije imao sopstvenu realnost. To je bio prerušen instrument vladanja. Nijansiranost sudstva je bila prepreka za visoke ciljeve Komunističke partije, a omiljeni motiv režimskih satiričara je bio birokrata sa štitnicima na rukavima koji se drži idiotskih klauzula i paragrafa kao pijan plota.
Naravno da je medijima i totalitarnim režimima lako da manipulišu mišljenjem većine.
Ali, dug život komunizma nije moguće razumeti ako se ne uzme u obzir da je on bio vrlo omiljen u velikom delu naroda. Polako se uspostavljala vera u svemoć političke volje. Ključ je bio u brzini. Čim se spora mašina pravosuđa sa sudijama, sudovima i procesima ukloni, sve može da se obavi bez mnogo okolišanja. Pojam „telefonska pravda“ sve objašnjava: jedan poziv i – problem je rešen. Socijalni stanovi? Zaplenite zemlju! Ogorčenje zbog kriminalnih mahinacija? Osumnjičeni je ustreljen!
Populizam se danas hrani istom iritiranošću nas, građana, tromošću institucija. Nevoljena birokratija EU je zamenila bezdušnu socijalističku birokratiju. Što se društveni život više ubrzava, to je manje strpljenja za zastarela suđenja jer mi želimo da političari srede stvari odmah, ako je moguće – uživo na televiziji.
Slučaj Rumunije je najekstremniji. Ta država je uvela neku vrstu zakona o vanrednom stanju kada je reč o suzbijanju korupcije i to su mnogi građani oduševljeno prihvatili. A onda, povratkom bivših komunista na vlast, došlo je do zaokreta koji je, pak, obradovao neke druge grupe zabrinute zbog sve veće vladavine samovolje.
U Bugarskoj je samo prošle godine jedan trust mozgova nabrojao oko 1.000 korekcija zakona, a doneto je 77 potpuno novih zakona. Takve promene su u suprotnosti sa snagama pravosuđa koje su u biti konzervativne. One podilaze raspoloženju na ulicama. Na svake veće demonstracije se odgovara promenama zakona i tako se nastoji da se smiri nezadovoljstvo ljudi. Ali, ono ne može da se smiri i stalno nove sudske odluke dovode do stalno novih protesta.
Mađarski i poljski populisti su došli na vlast kao predvodnici otvorenog protesta protiv državnopravnog poretka EU. To nije smanjilo njihovu popularnost, naprotiv, dalo im je herojsku auru. Pravo je ponovo demistifikovano kao instrument vladavine, ali ovaj put ne one buržoaske, već one koju sprovode eksploatatori sa Zapada.
To se odnosi na svako regulisanje – počinje sa već legendarnim bananama a završava pokušajima da se okonča eksploatacija sezonskih radnika koju nacionalisti smatraju strategijom zapadnih preduzeća protiv istočnoevropskih preduzeća.
Pravo tu više nije prostor za konsenzus i pomirenje, već front gde nema zajedničkih obeležja između „nas“ i „njih“.
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=01&dd=20&nav_category=78&nav_id=1495890
To je nasleđe komunizma, piše u autorkom tekstu za DW bugarski antropolog Ivajlo Dičev.
Ako je Istočna Evropa mogla da nas nauči nešto o populizmu, onda da demokratija ne znači obavezno i postojanje pravne države. Demokratija može biti upotrebljena protiv pravnog poretka nametanjem volje i emocija većini. Rezultat je iliberalna demokratija Viktora Orbana, neka vrsta novog boljševizma.
U marksističko-lenjinističkoj tradiciji zakon nije imao sopstvenu realnost. To je bio prerušen instrument vladanja. Nijansiranost sudstva je bila prepreka za visoke ciljeve Komunističke partije, a omiljeni motiv režimskih satiričara je bio birokrata sa štitnicima na rukavima koji se drži idiotskih klauzula i paragrafa kao pijan plota.
Naravno da je medijima i totalitarnim režimima lako da manipulišu mišljenjem većine.
Ali, dug život komunizma nije moguće razumeti ako se ne uzme u obzir da je on bio vrlo omiljen u velikom delu naroda. Polako se uspostavljala vera u svemoć političke volje. Ključ je bio u brzini. Čim se spora mašina pravosuđa sa sudijama, sudovima i procesima ukloni, sve može da se obavi bez mnogo okolišanja. Pojam „telefonska pravda“ sve objašnjava: jedan poziv i – problem je rešen. Socijalni stanovi? Zaplenite zemlju! Ogorčenje zbog kriminalnih mahinacija? Osumnjičeni je ustreljen!
Populizam se danas hrani istom iritiranošću nas, građana, tromošću institucija. Nevoljena birokratija EU je zamenila bezdušnu socijalističku birokratiju. Što se društveni život više ubrzava, to je manje strpljenja za zastarela suđenja jer mi želimo da političari srede stvari odmah, ako je moguće – uživo na televiziji.
Slučaj Rumunije je najekstremniji. Ta država je uvela neku vrstu zakona o vanrednom stanju kada je reč o suzbijanju korupcije i to su mnogi građani oduševljeno prihvatili. A onda, povratkom bivših komunista na vlast, došlo je do zaokreta koji je, pak, obradovao neke druge grupe zabrinute zbog sve veće vladavine samovolje.
U Bugarskoj je samo prošle godine jedan trust mozgova nabrojao oko 1.000 korekcija zakona, a doneto je 77 potpuno novih zakona. Takve promene su u suprotnosti sa snagama pravosuđa koje su u biti konzervativne. One podilaze raspoloženju na ulicama. Na svake veće demonstracije se odgovara promenama zakona i tako se nastoji da se smiri nezadovoljstvo ljudi. Ali, ono ne može da se smiri i stalno nove sudske odluke dovode do stalno novih protesta.
Mađarski i poljski populisti su došli na vlast kao predvodnici otvorenog protesta protiv državnopravnog poretka EU. To nije smanjilo njihovu popularnost, naprotiv, dalo im je herojsku auru. Pravo je ponovo demistifikovano kao instrument vladavine, ali ovaj put ne one buržoaske, već one koju sprovode eksploatatori sa Zapada.
To se odnosi na svako regulisanje – počinje sa već legendarnim bananama a završava pokušajima da se okonča eksploatacija sezonskih radnika koju nacionalisti smatraju strategijom zapadnih preduzeća protiv istočnoevropskih preduzeća.
Pravo tu više nije prostor za konsenzus i pomirenje, već front gde nema zajedničkih obeležja između „nas“ i „njih“.
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=01&dd=20&nav_category=78&nav_id=1495890
