Ljubavni odlomci iz knjiga (proza i poezija)

Mesto predvidjeno za ljubavnu poeziju...
Ako znate neku lepu pesmicu, mozete je ostaviti ovde...

Pozdrav !

Tema je zamisljena za odlomke v(n)aših omiljenih knjiga koji govore o ljubavi, mislima, osećanjima a prvenstveno da bi nekog podstaklo da pročita nešto što još nije, kao I da se vrati na nešto što se davno pročitalo I zaboravilo (još jedan spomenar .

Takođe bi bilo zanimljivo postaviti neku anegdotu vezanu za ljubavni život samih pisaca…

Ubacimo i poneki stih na zadatu temu, što da ne, neka bude šareno.

U nadi da će biti zainteresovanosti za istu, započeću temu jednim od meni najdražih odlomaka.

"Držim je na rukama, nju i ono treće što se naliva njenom krvlju, kao mali vukodlak, i njišem je polako, polako, da je odvojim od svijeta, od straha, od ružnog sjećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak.
Ne boj se, kažem.
Volim te, kažem.
Ko nam šta može, kažem.
I osjećam se kao gospodar svijeta dok držim na rukama trudnu ženu u vreloj sobi iznad mahalske pekare."

(Tvrđava, Meša Selimović)

Tužne su tvoje pronicljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.
Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.

Rabindranat Tagore - Gradinar

Iako je bio oženjen čovek, Meša se nakon susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi . Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.

U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata…

Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gađenje.

https://www.telegraf.rs/vesti/27922...e-ostavio-zbog-darke-to-je-bila-velika-ljubav

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Stevan Raičković

" Tražiš nemoguće. Tražiš sasvim nemoguće. Tako, ako voliš tu devojku koliko kažeš da je voliš, bolje je da je voliš tako snažno da jačinom nadoknadiš ono što će tom odnosu nedostajati zbog kratkoće trajanja. Čuješ li to? U stara vremena ljudi su posvećivali život tome. A sad kad si ti to našao, ako budeš imao dve noći čudićeš se otkuda ti tolika sreća. Dve noći. Dve noči da voliš, poštuješ i miluješ. U zlu i u dobru. U muci i smrti. Ne, ne tako. U muci i zdravlju. Dok nas smrt ne rastavi. U dve noći. Više nego verovatno, i sad odbaci takva razmišljanja...To ti ne vredi...Tako ti je to."

Hemingvej - " Za kim zvono zvoni"

"Posegla sam i uzela je. Učinila sam to za njega. Donela sam iglu i ulje od karanfilića i probušila i drugo uho. Nisam vrisnula, nisam se onesvestila, nisam pustila ni glasa. Onda sam celo jutro pozirala dok je slikao minđušu koja se vidi, a ja sam osećala, poput vatre koja grize, onu drugu, koja se ne vidi."

Trejsi Ševalije – Devojka sa bisernom minđušom

Kad su naša srca otvorena i volimo, poštujemo i cijenimo jedni druge, sposobni smo, pružiti im potporu ,
čak i kad nisu tako savršeni, kao što smo mislili u ranijim fazama veze. Duhovna privlačnost, daje nam moć,
da prevladamo osude, sumnje, zahtjeve i kritičnost, koju možda ponekad doživljavamo. Čak i ako se naša
srca povremeno zatvore, lakše pronalazimo put natrag k toj ljubavi, ako imamo čvrste temelje. Ponovljenim
vraćanjem ljubavi, na kraju stičemo samopouzdanje i samouvjerenost, koja je potrebna
da biste odabrali svog posebnog životnog partnera.
Umjesto, da se međusobno borite za moć, što mnogi parovi čine, moći ćete iskoristiti tu duhovnu privlačnost
za pronalaženje pravog kompromisa, kad je to potrebno i opraštanje partneru što nije savršen.

iz knjige
Muškarci su s Marsa, žene su s Venere
Dr. John Gray

IZBOR IZ POEZIJE ANICE GARIĆ:



УДАХ

Колико пута смо се дотакли тражећи се у истом мраку?
Толико пута сам те удахнула ,
задржала дах
и ушушканог сместила у онај део себе
до којег само ти знаш.
Покривала те слојевима тескобе,
и данима у којима смо ходали на рукама,
мирисали на вино
и срећу, ваљда...
Слушала бих како дишеш и волела те у истом ритму,
да те не пробудим, да трајеш...
А знала сам да је неко други
остао да бере купине на сунцу
и није ми сметало...
Знала сам да те узалуд пресвлачим у осмех,
и да ћеш престати да сањаш с првим петловима.
Да ћу те испратити као добра жена,
као љубавница навикнута на чекање.
И скупила бих се у своје ништа,
у онај део себе у који залуташ
док тумарамо по истом мраку.
Удисала бих трагове снова,
твојих и мојих...
И тражила те поново,
под истим небом,
у оном малом делу универзума
у којем се,
бежећи пред истим гоничима,
ипак дотакнемо...
Неко други остао је да бере купине на сунцу,
а ти и ја смо научили
да сањамо...

ПОЗОРНИЦА ИРОНИЈЕ

На крају свих крајева
поново ти.
Лажно отуђен и сив,
на леђима носиш пут
давно исцртан доњом усном.
Не гледаш,
али ме удишеш и дишеш.
Име као претњу
и као страх не изговараш,
а знаш којим словом
почиње и завршава.
Под левим коленом носиш грч отетог,
oтимаш поглед и бежиш од неизбежног.
Само наизглед нем,
са мојим именом у оку,
правиш се да не примећујеш.
Ходаш у назад,
у почетак и крај,
из сивог у пурпурно.
Живиш у отетом тренутку,
непроживљеном.
Нико не сме да примети
умор твог бежања.
Ћутањем одајеш тајну
оног што је од мене остало.
Јутро си обојио у црвено
да личи на срећу.
Научен да лажеш,
ни овог пута нећеш да знаш.
Ово је твоја представа!
Позорница ироније
и пародија љубави.
Заборавила сам сценарио
и не знам коју реченицу да изговорим...
Поклањам ти је.
Одглуми ти,
изговори је најбоље што знаш.
Можда овога пута поверујем...

ЗАЛУТАЛЕ ДУШЕ

Понизно,
пред питањима истрошеног тела,
пред одговорима
којима су одузели моћ говора,
пред собом једнако немом
и без гласа,
огрћем још једну ноћ
преко рубова
твојих даљина.
Кораком месечара,
пратим те у ритму
сањара који је остао без снова.
Још један покушај
необичне душе
да побегне од усамљеничке
мисли о могућности
да срећа постоји.
На истом путу,
између неба и земље,
са истим ожиљком Каина
и истом замком љубави,
која нам се
обесцењенима кези
и не пристаје да буде упрљана
речима,
мимоишли смо се
унапред знајући
да се исти дарови никада
не нуде два пута.
И онда,
тек тако,
као камен,
спустили су се
низ гола рамена
погледи залуталих душа,
које су се,
без додира,
спотакле
и остале саме
између недодирљивих звезда
у најгушћој окружености!

***********

Kreda u rukama krojača
sašiven kostim
za lutku napunjenu slamom
trag rasparanog osmeha
savladana veština
za spretne manipulatore.
Bez iluzija
ulepšavanja
docrtavanja
bez snova.
Zbog ljubavi.
Konačno izvan sebe
na klupi u parku
preko puta sebe
pomalo dronjave
napunjene slamom
sa tragom rasparanog osmeha.
Zbog vere u Čoveka.
I nigde konca...


************
Ноћу када је љубав најгушћа
у тами стидљивих повлачења
оног што желим
у ово што јесам
смештам се у шупље кости птица
које ће прелетати твоје снове
о далеким земљама
и љубавима
снажнијим и већим
од сенке
утрнуле
пред очекиваним повредама.
Ноћу када је љубав најгушћа
неопрезна мисао рањава
пред равнодушним бескрајем
неостварени додири расту
до унижених речи
до Тебе
и песме
после које свет неће бити
нежнији
ни лепши.
Ноћу када је љубав најгушћа
не чује се одјек
шупљих костију.
Узалуд птице и лет!



************
Ти си једини Доријан Греј
који је поружнео
пре завршетка песме
а ја не умем о ружном
па ти цртам очи
као да си Човек
и сунце
да угреје сва хладна места
у теби.
Дочекујем те осмехом
као да не знам
да немаш руке
да воле
ни душу која уме
да нахрани жељу
разапету на четири
стране света.
Поклањам ти песму
у којој не стариш
и лице које се
не разлива у мрљу
лоше нацртаних кловнова.
Доцртавам ти осмех
и сваку бору попуњавам
додиром
и жудњом
па као да не знам
и као да си Човек
пуштам да трајеш
између два стиха
који ће те волети
после мене.
Ти си једини Доријан Греј
који је поружнео
већ на почетку песме
а ја не умем о ружном
па ти цртам очи
да тако најлепши
мој
доцртан
трепнеш понекад
у мени
као да не знам
и
као да си Човек!



***************
Остале су речи
уместо додира
тело истетовирано жељом
папирни бродови
са оловним војницима
уместо морнара
и разапета једра
без ветра.
Остала је страст
закопана у песку
нацртаног мора
без обале
тишина
без ноћи
и сећања
која неће имати ко да исприча
заувек изгубљеним песмама.
Остала је песма
без имена
да обесмишљена речима
вришти на маргинама
папирних бродова
које ће потапати деца
у прљавим барама
банатских друмова.
Остали су друмови
да се не вратиш
блато на ђоновима
и прљави трагови
некога ко је личио
на Човека...





**************
Не умем по мраку
у који се затварам
да осетим колико светлиш.
Погрешна
лоше скројена
тесна за кожу
под којом дишем
немоћна да загрлим
сва празна места
која си пустошио
везана додиром
и жељом
попуњавам време
између два чина
на луткарској сцени
празних позорница.
Под прстима руку
које су ме грлиле
као марионета
висим на концима
распаране себе.
Поклањаш ме
громогласним аплаузима
док вриштим разапета
са развученим осмехом
између палца и кажипрста.
Уста си ми затворио тишином
у коју се претвараш
док не умем по мраку
у који ме затвараш
да осетиш колико светлиш!


**************
Ако те сретнем
у граду
чијим улицама
одзвања жеља
или на путевима
зараслим од чекања.
Ако те сретнем
на крововима
загледаног у маховину
на кори дрвећа
са корењем од додира
руку осушених празнином.
Ако те угледам
кроз излог неког кафеа
на периферији сећања
и учини ми се
да те познајем.
Ако те препознам
на тргу залуталих душа
и закорачим до дна
твога ока
верујући да сам ту.
Ако ти слетим на раме
и не изговорим ни једну
дуго смишљану реч
и спустим главу
на мисао која бих да будем.
Ако те покријем тишином
кад све у мени буде вриштало
и жељу што вришти
угушим да те не пробуди.
Ако те пробудим жељом
немоћна да је угушим
и додиром отргнутим од чекања
додирнем нешто само твоје.
Ако ти признам
да сам те мрзела
што чекам
и чекала окована речима
ослушкујући сваки тон
громогласне тишине
волећи.
Ако те сретнем
и учини ми се да те познајем
и пожелим
јер ми се учинило
да си шапат
у долини глувих
по којој лутају стихови
напукле мене
и загрлим те песмом
напукла
и жељом
нежељена.
Ако те сретнем
у граду без лица
чијим улицама одзвања тишина
док ми из ушију кипи нежност
учиниће ти се да ме познајеш
и да смо се заиста срели
ми
који смо се случајно мимоишли...




*****************
Опраштам осмеху
што покидан виси
на углу усана
и усни испуцалој
од зуба
који су је гризли
уместо тебе.
Опраштам крхотинама
што не умеју да се саставе
и птицама које ме развлаче
и бацају
пајацима
жонглерима
и блудним синовима.
Опраштам блудним синовима
похотне снове
и сновима
који су сањали
док сам те ћутала.
Опраштам ћутању
које је вриштало
нацртаном вриску
и цртежу
што ти је дао руке
да ме покидају
и душу која мирише.
Опраштам мирису
што је личио на љубав
и љубави прерушеној
у човека.
Опраштам човеку
што је желео
и жељи
јер траје.
Опраштам трајању
претвореном у чекање
и чекању
окованом у безнађе.
Опраштам безнађу
јер не зна за границе
и граници
која се изгубила
јер су ми укрaли очи.
Опраштам очима
што су их украли
они који не виде море
и мору со за рану
у којој чувам
једног тебе.
Опраштам једног тебе
некој себи
неопростивој!

***************
По магистралама
туђих живота
сакупљам делове себе
на путу за узалуд.
Нашла сам срце од картона
душу развучену између
две бандере
сенку на челу
непознате жене
и врисак испод шешира
кловна у ципелама од коже.
Крпењачу од додира
између два гола
шутирла су деца
у сенци оседеле липе
са трепавицама од иња.
Срела сам празне руке
и жељу угушену на пола
како је у зубима носе
пси луталице.


****************
Ја сам само ветар
који су ти послали
да одмориш глас и
наслониш главу.
Исувише сам празна
да бих стала у мисао
прозирна да би видео
сенку која те престиже.
У твојим ципелама
лутам по Маконду
прикована додиром.
Руке су ми везали
па те дробим зубима
да те распоредим
и лакше испљунем
јер хтели су да те ишчупају
док су жиле корења
висиле на врату
уместо бисера.
Утробу су ми поцепали
вукући
и кидајући
тебе највећег
разапетог
у мени најмањој.
Вене си ми покидао
како би под ребром дисао
наслађујући се жељом
похотних кловнова
који су ме сањали
уместо тебе.
Продао си ме уличним свирачима
за једно лутање више
и сад ме развлаче усне хармонике
претачући ме у баналне риме.
Позајмљују ме песници
док пију за све патетичне растанке
и сузе оних који се усуђују
да ти изговоре име
и упрљају речима.
Забадају новчанице
у стих који не знам
у песму којој не припадам.
Развлаче ми душу као курву
јефтиног бордела
док у твојим ципелама
лутајући
покушавам да те дотакнем
рукама везаним за додир
онога дана
у Маконду
у који си свратио
да ме обујеш...


****************
Од свих ожиљака
изабрао си најдубљи
да сместиш осмех
и један случајни поглед
којим се покривам
када зајече звона прошлости.
Како си знао
да баш ту крвари
и улива се у садашњост
једно окрњено детињство?
Јеси ли чуо звона
или си нехотице
не знајући
био мера болу
са којим се мешаш неопрезно?
Је ли ти удобно
у рани о којој ћутим
онолико колико се ћути
твоје име
када ми неосетно
прелети преко усана?
Дошао си прерушен у љубав
док су јечала звона
у измаглици сећања
на почетак празнине
по којој су скројени
моји дани.
Дошао си непозван
и сасвим нежно
безгласно
баш као љубав
скрио све немире
један осмех
меру бола
још једно звоно
које јечи...

Lepe pesme

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

Rastko Petrović

Zabeleška o Hemingveju

"U znak sećanja i zahvalnosti Ernestu Hemingveju koji je prilikom dodele Nobelove nagrade izjavio da ta nagrada, koliko i njemu, pripada Kubi i kubanskom narodu, odnosno stanovnicima Kohimara, lokalni ribari su godinu dana posle njegove smrti u svom malom mestu podigli spomenik slavnom piscu. A jedini način da ovi siromašni ribari plate podizanje spomenika bio je da sakupe stare brodske propelere i različite odbačene bronzane delove i pretope ih. Ali, to nije sve, u neposrednoj blizini "La Finke", na brežuljku sa pogledom na pučinu i obrise Havane, zahvalni Kubanci su na veliko betonsko postolje, trajno postavili i njegovu voljenu "Pilar". Kao da su, živeći sa njim i pored njega, prepoznali da je ovom uspešnom piscu i avanturisti koji se tri puta ženio, imao bezbroj ljubavnica, uživao u lovu, afričkom safariju, ribolovu i borbama sa bikovima, a tugu neumorno utapao u alkoholu, jahta "Pilar" ipak bila najveća ljubav u životu."

a o ljubavi prema ženi/ama , sve preko ovoga je suvišno... opasan brko

" On je imao četiri braka, genijalni književni dar i dosta ljubavnih muka. Uzbudljiv kao njegove knjige bio je njegov ljubavni život. Ernest Hemingvej tokom života nije štedeo srce."

i, za kraj, priča o najkraćoj priči na svetu

https://www.dnevno.rs/istorija/pita...-sastavio-sest-reci-koje-ce-vam-slomiti-srce/

Ti si šara u tkanici moga postojanja. Ti si tajni kod kojim se sve moje otključava. Ti si način na koji igram leteći od oblaka do oblaka…

Ti si odgovor na sva moja pitanja, uvek neočekivan, koji me podiže iz jednog sveta u drugi.

Ti si moja jedrilica na okeanu beskrajnog mira i blaženstva. Moja najlepša lađa.

Konture tvog tela su samo privid, Tvoja duša nema granica, u mome oku nema Ti kraja…

I zato i kad Te ne pitam ja Te pitam; i kad Te ne vidim – vidim Te. I kada ćutiš u meni govoriš i kada spavaš u meni si budan.

Pesma je jedina istina o nama.

Pesme savršene ljubavi od Nevene Vitošević Ćeklić

Ako se ikada zaljubiš,

Zaljubi se u nekoga ko želi da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu piješ.

Zaljubi se u nekog ko voli način na koji se smeješ i ko će apsolutno sve učiniti da te nasmeje.

Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da čuje otkucaje srca.

Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te "pokazuje" drugima.

Zaljubi se u nekog zbog koga ćeš se pitati zašto si se u početku uopšte bojao zaljubljivanja.

Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi želeo da te povredi.

Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savršen baš takav kakav jesi.

Zaljubi se u nekog ko misli da si ti baš ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.

Maestro... Mika Antić

Sami

Uzalud se deliš na dva pristaništa:
luku moje duše, obalu mog tela,
od tvoje samoće ne treba mi ništa
niti išta želim što bi dati htela.

Nismo što smo bili, na početku kraja
tek smo nesanica potrošenog doba,
zvezda repatica ostala bez sjaja
i nadgrobni kamen ostao bez groba.

U mrtvo popodne, brodom bez jedara,
nemoćni od bola kad usne zaneme,
odlazimo sami preko kalendara
kojim već odavno ne merimo vreme.

Goran Vračar

Kada Sam S Tobom

Kada sam s tobom
ostajemo budni cele noći,
Kada nisi sa mnom
ne mogu da zaspim.

I Bogu hvala na ovim nesanicama,
i na svoj razlici medju njima.

RUMI

" Upoznavši Magdalenu-Magu Živanović, Dučić je bio impresioniran njenom ljepotom, a vremenom je upoznavao i druge njene osobine.
.....
Te godine (u Bijeljini 1893.) je procvjetala romantična pjesnikova ljubav, koju će cijelog svog života nositi kao nezaraslu i neugaslu ranu na srcu, koja je ostala sve vrijeme mladosti usamljena i ranjena, bez iscjeljenja.
„Ljubav, kašalj i siromaštvo ne mogu se sakriti“, pisao je Andrić, te se o ljubavi između Živanovićeve unuke Mage i siromašnog učitelja iz Trebinja sve više pričalo. Čaršije je čekala šta će se dogoditi i kako će reagovata čuvena porodica.
....
Bijeljinski Romeo i Julija su tako zauvijek razdvojeni, voljom starijih koji su uništili jednu iskrenu ljubav: on je ostao neoženjen, a ona Magdalena Živanović neudata iz prkosa zbog zabranjene ljubavi.

Magdalena Živanović, kćerka bogatog bijeljinskog trgovca Jovana Nikolića, nesrećna velika Dučićeva ljubav ostala je u porodičnoj kući u sjenovitom hladu zaboravljena i napuštena, usamljena i nepovjerljiva, u svijetu svojih uspomena iz mladalačkih dana gdje je proživljela svoje dane, ispunjena tugom i bolnim sjećanjem. Vjerna obećanju koje je pred oltarom dala ocu da se neće udati za Dučića, umrla je 2. januara 1956. godine u dubokoj starosti, u svojoj 80.toj godini života.

Kratkotrajni boravak u Bijeljini i ljubav prema Magi, ostaće neizbrisivi i u pjesnikovom sjećanju. Duboko urezane nosiće ih u svom srcu do kraja života, skrivajući tajnu o jednoj djevojci i jednoj ljubavi. Jer Maga je dio Dučićevog života, a Bijeljina je legendarno mjesto njegove mladosti. Zametak novog, drugačijeg Dučića potekao je iz Bijeljine."

- - - - - - - - - -

...Tada (kad je Dučić napustio Bijeljinu) je Magdalena napisala:

„Nad grančicom djeno slavuj bolno jeca,
Spustila se noćca tija,
Đe potočić tiho bruji, vjetrić pirka
I grančicu lako nija:
Tu umorna duša moja mira traži
I u čežnji tebe čeka:
Grudi dršću, usne šapću, bono, tijo,
Kad ćeš doći izdaleka…?“

A Dučić joj je „odgovarao“:

„Tebe tražim dan kad mine
I spusti se veo noći,
Kad zvjezdano nebo sine,
I po tihoj, po samoći,
Mjesec blijedi kad zaplovi
Po pučini neba plava
…

Tebe tražim slatko lane
I plamene tvoje oči
I sve dane prosnivane,
Probdivene strasne noći —
I vesele, burne sate
I jad što me sjeća na te…“

U pola noći da te probudim

U pola noći da te probudim
ima da znaš koliko smo ti plus ja
i koliko bih, nedajbože, bio ja minus ti.
U pola noći da te probudim
ima da znaš u kom sam trenutku shvatio
da želim da te budim u pola noći
da bih te podsetio
da bez tebe ne bih mogao
i da bez mene ne bi mogla.
U pola noći da te probudim
ima da napamet znaš reči
kojih sam se zahvaljujući tebi setio
i stihom zapisao u želji da te oslikam,
da mi budeš najlepša i najbolja,
da mi budeš srećnija no ikada,
da mi budeš srećnija no iko.
U pola noći da te probudim
ima da znaš zašto te budim.
U pola noći da te probudim
ima da znaš gde želiš da te ljubim.
U pola noći da te probudim
ima da misliš da sanjaš.

Goran Tadić

Pisma gospođi Vineti
1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.

2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: - Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. -

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo - pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u - Kena-upanišadi - mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u - Tao Te Kingu -.

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljajau.
Miroslav Antic

MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l’ noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Miloš Crnjanski

NIKO bez vrlo opravdanog razloga ne sme biti lišen svog prava na ljubav.

- Zakonik ljubavi, 13. vek_ ????

Miroslav Antic

Ikona


Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slucajne veceri
daleko
u nepovrat.

Možda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.

A posle
da jedno drugome
malo lepog dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.

Nikada necu zbog tebe
ici da locem rum,
ni da srocim za vecnost
najbolju pesmu kraj caše.

Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I nemoj da mi mašeš.

Ni ja necu da mašem.

Ponovo Ti Govorim Ljubavi Moja
Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije putovanja i svog života pusta,
ljubavnu pjesmu ponovo ti pišem
poslije pjesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli,
ponovo je ovdje pred vratima tvojim,
i ponovo spreman da se moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja,
a počeo sam sjajno da ponižavam i griješim,
gotovo pri kraju i gotovo mudrac
na početku tu sam da se tješim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvoren u ranu,
poslije sedam mora i vlastite zemlje
došao sam umrijet u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negdje sam već bio, sad ostavljam sve to
da ti poslije sreće, hrabrosti i znanja
da ti poslije svijeta vratim tvoje mjesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja,

Arsen Dedić

Strast je nadmetanje, borba, pobeda ili poraz, ono staro iskonsko: ili – ili.
To što I jeste život.

Vuletić

Ja sam žudela za ljubavlju neobičnom, silnom I dramatičnom. Kada se sudbina kao maskom potuljeno prikrije bezazlenim likom nekog mladića a ja po snažnom drhtaju sunčevog diska u svojoj utrobi znam – setim se da je to susret koji će mi odrediti život (taj disk je čista kosmička energija uspavana u svakom od nas i drhtaj koji budi nema nikakve veze sa putenom strašću.)

Ljiljana H. Đurović – „Iva“