Ekonomija SFRJ

Na ovoj temi iznosićemo ekonomske analize vezane za privredu bivše SFRJ.
Trebalo bi lična sećanja i osećanja o svetlom dobu provući svetlo ekonomskih činjenica i utvrđivanja cene





Ekonomska promašenost ‘Socijalističke' Jugoslavije


Da li je Brozova politika navodne neutralnosti (i nesvrstavanja), odnosno tzv. ekvidistance prema dva ideloški i gepolitički suprostavljena bloka: ‘(N)i Istok (N)i Zapad' bila racionalna? Koliko je zapravo koristi ili štete takva politika donela našoj zemlji, odnosno njenim građanima.

Postoji ‘legenda' da je Enver Hodža rekao da se nije Albanija izolovala od sveta, već svet od Albanije. Možda je za Broza bilo adekvatnije da tako nešto kaže. Naime, režim nije rekao NE Staljinu, već ovaj njima (nadajući se da će jugoslovensko rukovostvo zbaciti niži ešalon komunista). Džugašvili je svakako bio nezadovoljan autonomnošću Broza i družine ali i njihovim nekooperativnim ponašenjem prema grčkim komunistima, koje su vojnom opremom podržavali uprkos protivljenju Moskve (koja je imala obaveštajne podatke, a nije htela da ih podeli sa ‘Valterom', da su Amerikanci spremni da vojno intervenišu na Egeju). Naši komunisti, već 1945. od Zapada označeni kao: ‘Satelit N. 1', neko su vreme pokušavali da se pokaži većim ‘papom od pape' forsirajući izgradnju komunističkog društva, u želji da pokažu svoju privrženost ideologiji Marksa i Lenjina. Videvši da to ne daje rezultate, a suočeni sa brojnim obaveštajnim podacima da im se sprema vojna intervencija SSSR-a (i što je za njih najgore: gubitak vlasti), oni odlučuju da pokrenu saradnju sa Zapadom, koji je provobitno bio uzdržan (sumnjajući da je razlaz stvaran). Dakle, politika: (N)i Istok (n)i Zapad praktično je uslovljena intenzivnom ‘izgradnjom komunizma', pa ‘raskolom' 1948. Broz zbog prvog nije mogao biti ‘Zapad', a zbog drugog ‘Istok'. Odluka 1948, odnosno novonastala politika, je bila iznuđena i reprezentovala je nezavidnu poziciju Jugoslavije, jer režim zapravo nije mogao ni sa kim. U Evropi je samo Austrija imala formalnu obavezu da bude neutralna, ostale države (Švedska, Finska, Irska) su to radile uglavnom svojevoljno, ali su se jasno oslanjale na Zapad (kao uostalom i Austrija), jer su imale iste ideološke osnove za to. Ostanak van saveza (kada je velika većina Evrope u dva bloka) poskupljivao je odbranu i razvoj, tj. politički trošak autarhičnog sistema je bio veći nego što je to mogao biti u nekom alternativnom scenariju.

Sasvim je neopravdano rizikovanje sukoba sa Zapadom, posebno tokom 1946, te sa SSSR-om 1948-1953, te opet 1968, jer bi eskalacija donela enormne ljudske žrtve i ekonomske štete. Treba dodati da je vojna odbrana od napada SSSR-a 1948-53. praktički bila nemoguća (Sovjeti bi ušli u Beograd nešto sporije nego što je brzina tenka). U suštini režim je bio spreman da brani vlast po svaku cenu (ogromne ljudske žrtve i materijalni gubici), te izgradnja brojnih (podzemnih) vojnih skloništa posebno širom Bosne tokom 1950-ih i 1960-ih ne treba da čudi.

Ekonomske posledice samoizolacije

Svakako da Pokret Nesvrstanih (u sklopu ‘aktivne miroljubive koegzistencije') nije bio adekvatna zamena za ekonomsku integraciju u (zapadno)evropski prostor, što bi sa privrednog aspekta bio racionalan izbor (i nastavak ekonomske orijentacije zemlje do 1941). Naivni entuzijazam saradnje sa ovim zemljama od druge polovine 1950-ih se nikada nije materijalizovao. Građani su "glasali nogama" za Zapad, uz ekonomski otpor države koji je pokušavao da administrativnim merama štiti svoju partikularnu viziju ekonomskog razvoja. Jugoslovensko društvo je moralo da "izmišlja" društveno-ekonomski model (samoupravni socijalizam) za koji se pokazalo da je bio neodrživ, a služio je legitimaciji jednopartijske diktature. Tome je služilo i ‘nesvrstavanje', odnosno to je postalo njegova glavna funkcija - da predstavi vlast kao avangardnu grupu koja je humanija i pravednija od ‘belog' sveta. Na kraju, Jugoslavija je kraj Hladnog rata dočekala kao ideološki gubitnik i zemlja bez prijatelja, ostavljena sama sebi i prepuštena centrifugalnim spoljnim uticajima.

Intenzivirana saradnja sa marginalnim zemljama trećeg sveta bila je veoma skupa, odnosno ekonomski neracionalna. I u vremenima ‘ekspanzije prijateljstva' sa država ‘trećeg sveta' ona nije prelazila sedminu ukupne robne razmene. Npr. 1987. 14,5% izvoza otpadalo je na zemlje u razvoju, dok je iz istih država dolazio 12,4% uvoza, od čega je polovina u stvari bio neophodni uvoz energenata, pre svega iz Irana, Iraka i Libije. Udeo Afrike u robnom izvozu i uvozu uglavnom nije prelazio 5% (1969. 3,9% izvoza i 3,4% uvoza; 1987: 5,7% izvoza i 3,8% uvoza Jugoslavije). Učešće najvećeg partnera u Aziji među zemljama u razvoju, Indije, bilo je uglavnom između 1% i 2% (1969. čak 2,7% izvoza i 1,6% uvoza, ali već 1987. samo 0,5% uvoza i 1,2% robnog izvoza SFRJ). Udeo ostalih zemalja u razvoju, izuzev izvoznica nafte bio je marginalan. Ako pogledamo stanje 2014 i 2015. slika je sasvim drugačija. Na zemlje Afrike otpada tek 1,3% izvoza i 0,6% uvoza Srbije, dok Indija, niti jedna zemlja u razvoju (van Evrope, sem Kazakstana povremeno), nije među prvih 30 spoljnotrgovinskih partnera naše zemlje (što znači da su daleko ispod 1% razmene). Ne treba sumnjati da je današnji geografski obrazac naše razmene ekonomski racionalan, i faktički povratak na geografsku strukturu trgovine pre Drugog svetskog rata.

Dodatni problem ovakve orijentacije je pola veka izostanka stranih investicija i posledničnog transfera modernih tehnologija iz bogatih zemalja (mada su od 1967. bila dozvoljena tzv. zajednička ulaganja, koja su imala ograničen pozitivan ekekat u zatvorenom ekonomskom sistemu kakav je bio ‘samoupravni' jugoslovenski). Treba istaći da je zemlja često imala nepotrebno loše politički odnose zbog vođenja globalne politike, što nas je ekonomski iscrpljivalo. Naime, Brozov režim nas je u stvari nepotrebno svađao sa mnogim zemljama poput Izraela (sankcije 1967.) ili SR Nemačke (prekid diplomatskih odnosa).

Verovatno nešto viši životni standard koji su stanovnici Jugoslavije imali tokom 70-ih i delimično 80-ih u odnosu na zemlje Istočne Evrope posledica je ekonomkski neracionalnog enormnog zaduživanja zemlje nakon Prvog naftnog šoka (najmanje polovina investicija iz tih zajmova se mogu okarakterisati kao ‘promašene'). Pored toga, iluziju o znatno boljem životu nego na Istoku stvarala je i dostupnost određenih roba, odnosno konzumerskih navika sa Zapada, poput farmerki, koka-kole ili modernih automobila, te i dostupnost pop-kulture (pre svega muzike i filmova), naročito iz Britanije i SAD. Ono što je činjenica je da po stopi privrednog rasta u periodu 1951-1990. Jugoslavija (sa 4,4% prosečno godišnje) bila bolja samo od Mađarske (4,3%) a lošija od svih ostalih zemalja Istočne Evrope. Preduzeća su formalno bila društvena a stvarno državna, ali je njihova neefikasnost i međunarodna nekonkuretnost (usled neadekvatne alokacije resursa, nemotivisanosti radnika, loše poslovne organizacije, nedostaka modernih tehnologija) grubo bila jednaka firmama sa istoka starog kontinenta. U suštini ‘jugoslovenski ekonomski model' je bio jednako neracionalan kao i u ostalim socijalističkim zemljama, prosto zato što se radilo o praktično istom, etatističkom odnosno netržišnom, sistemu.

Paradoksalno je da je relativno visok nivo spoljne trgovine naše zemlje u odnosu na današnjicu, pre svega posledica povlašćenog tretmana upravo na tržištu zemalja SEV-a, na koje je otpadalo oko dve petine izvoza i uvoza. Naime, u te zemlje kliringom je išla roba koja nije imala prođu na zahtevnom tržištu država zapadne Evrope. Dok su se međunarodno praktično izolovane, države Istoka uvezale u SEV, što je koliko-toliko ublažavalo njihove ekonomske probleme, Jugoslavija je sarađivala sa siromašnim zemljama trećeg sveta, od kojih dobar deo potraživanja nikada nije naplatila. Istina, naša zemlja je imala nešto bolji tretman od Istoka pri uvozu tehnologije iz zapadnih zemalja.

Jugoslavija je ostvarila i znatan priliv donacija, mekih kredita i doznaka (od kraja 60-ih) sa Zapada, što je nadomeštavalo prednosti koje su imale zemlje Istoka, koje su ostvarivale drastičan popust pri kupovini nafte i gasa iz SSSR-a. Naime, jugoslovenska ekonomija je provela najmanje dvadeset godina, zaključno sa 1980, pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, što ukazuje da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je njenoa održivost zavisila od budućeg uvećanja duga. Ovo je pre svega posledica toga što je jugoslovenski trgovinski deficit 1970-80. strahovito rastao, čak i brže od spoljnog duga. Kako su uvoženi uglavnom repromaterijali (a u manjoj meri moderna oprema), to ukazuje da se nije moglo očekivati povećanje produktivnosti u budućnosti kojim bi se pokrivao trgovinski deficit. Šta više, produktivnost po jedinici uloženih resursa u većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. S druge strane, stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko milion Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo (što je oko 20% radne snage) 1970-1980. popela sa 7% na 12%. Dakle, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane, pre svega američke, ekonomske pomoći (postoje jaki dokazi da je uloga američkih interesa, a time i pomoći, u periodu nakon Drugog svetskog rata, posebno do početka 60-ih bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope), jugoslovenska ekonomija je beležila skroman rast. Kriza osamdesetih, kada je stopa rasta BDP pc postala nulta, pokazala je neodrživost i tako zasnovanog modela rasta.

- - - - - - - - - -

http://blog.b92.net/text/26642/Ekonomska-promasenost-‘Socijalisticke-Jugoslavije/

Jaka privreda socijalističke Jugoslavije – mit ili stvarnost?

Po mnogima život u Jugoslaviji je bio “život bez mane”. Međutim, da li je u stvarnosti sve bilo baš tako? Okončanjem Drugog svjetskog rata, Jugoslavija je bila potpuno razorena država, sa veoma malim brojem školovanih i pismenih ljudi. Kroz niz petogodišnjih planova, koji su u to vrijeme predstavljali okosnicu komunističkog plana obnove, otpočelo se sa ubrzanim procesom obnove ratom razorene zemlje. Činjenica, u prvim godinama nakon završetka Drugog svjetskog rata, život se počeo poboljšavati – otvaraju se brojne fabrike, bolnice, škole, izgrađuje se cestovna i željeznička komunikacija, mediji dobijaju na značaju. Život u državi se počeo poboljšavati. Jugoslavija je u godinama nakon rata i tokom pedesetih godina XX stoljeća imala rast privrede od oko 26% godišnje. Naravno, daleko je lakše bilo podići ratom uništenu državu iz temelja, nego li je nadograđivati nakon uspostavljenih temelja. Na uspješnost privrede, u prvim godinama nakon rata, znatno je uticala i pomoć saveznika, naročito Sjedinjenih Američkih Država, kao i konfiskacija imovine bogatih porodica koje su bile optužene za kolaboraciju sa neprijateljskim stranama.

Nakon početničke euforije, u prvih petnaest godina nakon okončanja rata, Jugoslavija je zapala u prve ozbiljnije probleme. Dozu stabilnosti ubrzo je poremetio njezin vanjskopolitički položaj. Pomoć sa zapada je bivala sve manja, što je znatno uticalo na daljni industrijski i poljoprivredni razvoj koji je stagnirao, Brojni građani su se, radi bolje novčane zarade i lagodnijeg načina života, iseljavali u gradove što je znatno uticalo na opadanje značaja sela kao okosnice poljoprivrednog razvoja. I u samom političkom vrhu dolazi do rascjepa. Različiti pogledi na privredu, te sukob između centralista i federalista, znatno su doprinijeli pogoršanju situacije. Međutim kako su, u duhu totalitarističkog aparata Komunistička partija i Jugoslovenska narodna armija, kontrolisale sav javni život, pogoršanje prilika u državi nije lahko dolazilo do običnih građana. Život je i dalje bio poprilično stabilan, ali je nastala prva ozbiljnija pukotina u državnom aparatu.

Nakon temeljitog uvida u gospodarsko stanje u državi najuži partijski vrh, na čelu sa Edvardom Kardeljom, Vladimirom Bakarićem i Kirom Gligorovim te nizom ekonomskih stručnjaka, odlučuje se za promjenu privrednog aparata. Zbog rasta vanjskog duga, najprije se odustalo od petogodišnjeg plana (1961 – 1965), a zatim je na 8. kongresu Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) 1964. godine u Beogradu najavljena Velika privredna reforma. Reforma je naredne godine nadograđena nizom mjera, te je službeno proglašena u julu 1965. godine. Doneseno je tridesetak novih zakona koji su uvršteni u novi petogodišnji plan privrednog i društvenog razvoja, kojeg je Savezna skupština usvojila naredne godine. Osnovni cilj reforme podrazumijevao je intenzivnije privređivanje, poštivanje ekonomskih kategorija, brže povećanje produktivnosti i šire uključivanje u međunarodnu podjelu rada. Poduzete su i određene mjere finansijske prirode: devalvacija dinara, ograničenje carinske zaštite, poskupljenje uvoza i poticanje izvoza i dr. Liberalizovan je i promet prema inostranstvu, tako da su građani bez gotovo ikakvih problema mogli otići na Zapad i tamo raditi. Ukinuti su i investicijski fondovi, kapital je prenesen na banke, a uveden je i konvertibilni dinar. Taj poduhvat je značio uvođenje kapitalističkog načina trgovanja.

Smanjivanje investicija i inflacije, doveo je do pada zaposlenosti. Nove mjere su su prouzrokovale zastoj u većem broju industrijskih grana, što dovodi do odljeva radne snage u inostranstvo. Pored odlaska fizičkih radnika, sve više su odlazile i visokoobrazovane ličnosti, što će dodatno uticati na privredno unaprjeđenje Jugoslavije. Reforma je izazvala i društvena gibanja. Obzirom da ona nije odgovarala starim privrednim rukovoditeljima, kod radnika se pojavila briga o gubitku posla.

Reforma je sve više pokazivala svoju negativnu stranu. Nezaposlenost je sve više rasla, naglo je skočio vanjski dug, kao i socijalne razlike uslijed brojnih studentskih buntova, štrajkova radnika, nemira u Hrvatskoj i Kosovu. Uskoro su se pristalice federacije i centralizma, počele sukobljavati između sebe, optužujući jedni druge za neuspjeh reforme. Reforma je početkom sedamdesetih godina XX stoljeća stala i gurnula Jugoslaviju u propast iz koje se neće izvući.

Već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina nezaposlenost je na Kosovu bila 57%, dok je u Bosni i Hercegovini taj procenat iznosio oko 20,6%. Pojavljuje se i tzv. “Skrivena nezaposlenost” – višak zaposlenih je zapravo postao tehnološki višak te su samo na papiru vođeni kao zaposleni. Totalitaristički sistem je nastojao takvu sliku stanja prikriti idiličnim izvještajem o otvaranju novih fabrika, poput otvaranja tvornice za hidraulične sisteme u Čapljini. Sredinom osamdesetih godina oko 60% nezaposlenih je bilo mlađe od 25 godina. Sve više se ispoljavao i problem nepotizma. Postaje gotovo nemoguće pronaći posao bez stranačkih i rodbinskih veza. Plaća je naglo opadala tako da je početkom osamdesetih godina iznosila oko 170 današnjih Konvertibilnih maraka. Produktivnost i izvoz je također opadao, tako da se u medijima pojavljuju i prve optužbe protiv lošeg poslovanja pojedinih firmi.

Uvidjevši da je reforma iz 1965. godine učinila više štete nego koristi, državni vrh se već početkom sedamdesetih godina počeo zaduživati. Kamate su u početku bile povoljne pa je krajem sedamdesetih godina dug Jugoslavije iznosio svega 9,5 milijardi američkih dolara. Nakon što su Sjedinjene Američke Države promijenile monetarnu politiku, dolazi do naglog porasta kamata i to tri puta. Inflacija je 1981. godine dostigla 45%, a do raspada Jugoslavije porasla je na 1000%. Sa tržišta nestaju strani proizvodi a dolazi i do prve nestašice nafte, opreme i sirovine. Jugoslovenski je dug u trenutku raspada iznosio 20 milijardi dolara, a preračunato u današnju vrijednost on je iznosio preko 100 milijardi dolara. Jugoslavija je 1983. godine bankrotirala i prestala plaćati sve obaveze prema inostranstvu. Još jedini segment privrede na koji se Jugoslavija mogla uzdati, da će je izvući iz krize, je turizam. Obzirom da je Jugoslavija posjedovala malo kvalitetnih proizvoda koji su mogli parirati proizvodima zapadnog tržišta, kao i proizvoda za vlastite potrebe, smanjenje uvoza i kvalitetnih dijelova za potrebe privrede, prouzrokovalo je gubitak industrijske proizvodnje od 15% ukupnog BDP-a. Nepotrebna ulaganja u vojnu industriju, poput izgradnje podzemnih hangara i aeodroma, odnosila su milijarde dolara. Ni početkom osamdesetih godina pojedine kuće u ruralnim dijelovima Bosne i Hercegovine nisu posjedovale elektičnu energiju i pitku vodu.

I stanje poljoprivrednika se sve više pogoršavalo, tako da se nikada nisu uspjeli izboriti za penziju te su živjeli od poticaja koji je znao kasniti i po pet mjeseci. Školstvo, u koje se Jugoslavija toliko uzdala, je doživjelo propast. Pred raspad države samo 10% stanovnika je bilo sa fakultetskom diplomom. Zbog velike nestašice nafte Jugoslavija 1979. godine donosi zakon po kojem se uvodi tzv. “par – nepar” vožnja. Jedan dan su mogli voziti automobili samo sa parnim brojem registarskih tablica a drugi dan oni sa neparnim brojem. Uvode se bonovi za benzin, tako da je svako imao pravo na 40 litara benzina mjesečno. Ovakvo stanje je dovelo do prenapunjenosti autobusa i tramvaja, a broj kašnjenja na posao porastao je za 50%. Trgovački deficit je 1977. iznosio 4,4 milijarde dolara a 1979. godine 7,2 milijarde dolara. Padala je i pokrivenost uvoza izvozom, tako da je 1976. iznosila 66,2% a 1979. godine 48,5%. Kada se uzme u obzir i prekogranični šverc, onda je deficit bio i znatno veći. Standard života je od 1979. do 1984. godine opao za 34%, a penzije za 40%. U takvoj situaciji pojavljuju se i bonovi za osnovne životne namirnice: kahva, šećer, brašno, ulje, detrdžent i dr. Namirnice poput čokolade su postale stvar prošlosti, tako da se pojavljuju tzv. “šećerne table”.

Ovakvo stanje dovest će i do pojave kriminala tako da će osamdesetih godina u BiH biti dvostruko više ubistava nego danas. Broj pobačaja novorođene djece je iznosio 5x više nego danas. Tokom osamdesetih godina doći će i do nestašice lijekova što će dodatno uticati na smanjenje životnog vijeka i iznenadnih smrtnih slučajeva. BiH nikada nije bila u projektu izgradnje kvalitetnih autocesta, tako da je i stopa saobraćajnih nesreća bila duplo veća nego li u ostalim državama Jugoslavije.

Na kraju možemo zaključiti da je život u Jugoslaviji bio sličan današnjem životu u BiH i da je sve stvar percepcije. Na osnovu Titovog ugleda kreirana je slika Jugoslavije kao stabilne države sa dobrim standardom što je daleko od stvarnosti. Posla je bilo ali su plate bile dovoljne za skromni način života. Elita je živjela bolje, dok se ostatak zadovoljavao redovnim poslom sa malim platama. Granice su otvorene da bi nezaposleni Jugosloven otišao van svoje domovine i porodici slao višak zarađenog novca.

- - - - - - - - - -

SEĆANJE NA „BOLJU“ PROŠLOST: Obrisi ekonomije socijalističke Jugoslavije (1945-1991)

Jugoslavija121U vreme socijalističke Jugoslavije odnegovano je očekivanje kod građana da će ih vidljiva ruka države ljuljati od kolevke pa do groba.

Ljudi danas, zapravo, ne žale za jugoslovenskim socijalizmom u njegovom „punom sjaju“ (jednopartijski sistem, gušenje ličnih sloboda, kontrola gotovo svih sfera javnog života, ideološko zastranjivanje, neracionalna i nedovoljno funkcionalna administracija, izuzetno skupi i neopravdani projekti – nepotrebne fabrike, podzemni vojni bunkeri, vojni aerodromi itd), već za idejom o tome kakav bi socijalizam, prema teoriji, mogao da bude – naročito sa stanovišta raspodele.

U Ustavima SFRJ iz 1963. i 1974. godine nerazgovetno je pisalo da „niko nema pravo svojine na društvena sredstva za proizvodnju, niko – ni društveno-politička zajednica ni organizacija udruženog rada, ni grupa građana ni pojedinac – ne može ni po kom pravno-svojinskom osnovu prisvajati proizvod društvenog rada, ni upravljati i raspolagati društvenim sredstvima za proizvodnju i rad, niti samovoljno određivati uslove raspodele“.

A upravo je esencijalni „defekt“ samoupravnog socijalizma, iliti sistema sa radničkim upravljanjem, predstavljala nemogućnost da prevlada paradoks Furobotn-Pejovich (1972); drugim rečima, jalovost takvog sistema ležala je u nesposobnosti da optimizira dva suprotstavljena cilja – akumulaciju (štednja) i lične dohotke (plate).[1]

Prosto-naprosto, najveći deo stvorenog viška nije se preusmeravao u investicije. Što će reći, ako profit (dobit) preduzeća pripada svim zaposlenima, oni će radije izabrati podelu (gotovo) celokupnog profita kroz plate i bonuse, umesto usmeravanja profita u investicije; a neinvestiranje u opremu i nove poslove dugoročno urušava preduzeća. (Istina, neretko su političari donosili odluke o investicijama, ne pitajući radnike-samoupravljače). Iskrsavao je i problem kako otpustiti neradnika, a koji kao samoupravljač rukovodi preduzećem.

Kada je socijalističkoj državi ponestajalo novca za socijalna davanja, ona se opredeljivala za njegovo štampanje, odnosno za „proizvodnju“ inflacije – što je urušavalo bilanse preduzeća i banaka, i smanjivalo kupovnu moć građana. Postavlja se pitanje – čiji su bili dugovi društvenih preduzeća i banaka? Odgovor je jednostavan – državni, tj. dugovi svih jugoslovenskih građana. Pod pritiskom inostranih poverilaca, tadašnja savezna vlada morala je da prihvati „suverenizaciju duga“ (1983), kojim je SFRJ preuzela otplatu svih kredita uzetih u inostranstvu (i preduzeća i banaka), čime je ceo spoljni dug postao javni. (Ovo treba posmatrati i u kontekstu „federiranja federacije“, o čemu će biti reči).

(Istočno)nemačka priča i naš slučaj

„Istočnonemačka privreda je pokazatelj kao na dlanu da je sistem privrede uspostavljen u vreme komunizma invalidan. Istočna Nemačka imala je dohodak od 8.000 dolara po glavi stanovnika i bila je najrazvijenija u Istočnoj Evropi. Zatim se ujedinjenjem Nemačke 18 miliona Istočnih Nemaca „utopilo“ u 60 miliona (Zapadnih Nemaca) i napravljen je ,fiducijarni ured‘ koji je trebalo da istočnonemačku privredu revitalizuje, privatizuje i likvidira. Angažovano je 3.500 činovnika, a tri ili četiri čoveka su ubijena. I šta se desilo?

Kada se na kraju sabrao rezultat, ispostavilo se da preduzeća nisu vredela toliko koliko se mislilo i ukupan gubitak posle privatizacije bio je 3.500 milijardi nemačkih maraka – jer mnoge fabrike nisu uspeli da revitalizuju, a mnogi (Istočni Nemci) nisu hteli da rade za tržišnu cenu. Komunizam je toliko ,pokvario‘ te Nemce. Ankete stanovništva pokazuju da stanovništvo koje je srušilo Berlinski zid (1989) i pobeglo iz komunizma sada ima individualnu percepciju da je u komunizmu bilo bolje. Istočna Nemačka je, dakle, školski primer.

To je i naš slučaj. Ljudi koji su učestvovali u revoluciji očekuju plate i penzije, a ne očekuju da rade. Doduše, u Nemačkoj je bilo nešto drugačije. Jedna ideologija je pala, a profesori marksizma nisu postali tranzicioni upravljači, nego su otpušteni i sada voze taksije. Ostali su profesori matematike i fizike. Studije o Istočnoj Nemačkoj govore da će se država revitalizovati tek kada oni koji su rođeni devedesetih, posle rušenja Berlinskog zida, budu stupili na scenu i preuzeli upravljanje. To govori o dubinama razvaline jednog sistema. Nažalost, mi to ne shvatamo i mislimo da su neke stvari moguće.

Da se razumemo, uopšte ne branim naš (tranzicioni) sistem danas – tu (gotovo) nema dobre stvari. Kod nas postoji oligarhija, svi su sa svima uvezani, ne zna se ko je saradnik DB-a (nekadašnje Službe državne bezbednosti, prim. Dejana Baraća), ko komunista a ko antikomunista. Deca (naših) bivših komunističkih funkcionera, koji su seljacima čupali brkove i terali ih u komunizam i zadruge, sada teraju seljake iz (tih) zadruga.“

(Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, emisija „Ćirilica“ na TV Hepi od 18. juna 2012. godine)

Narodni neprijatelji

„U njihovim istupanjima glorifikovana je i zapadna demokratija i višepartijski sistem, te negirana demokratija u našem sistemu, isticana ugroženost slobode govora i misli u socijalizmu, koji je po njihovom mišljenju sinonim za sirotinju u kojem su ljudske slobode ugrožene.

Napadana je naša nesvrstana spoljna politika, kojoj su dani odbrojani i slično.

Grubo su klevetali, napadali i vrijeđali ličnost i djelo druga Tita, navodeći pretjeran raskoš, trošenje ogromnih sredstava, zaduživanje zemlje, kult ličnosti.

Za Predsjedništvo SFRJ govorili su da je vijeće staraca koje će zbog nesposobnosti zemlju dovesti do propasti i rata.“

(Iz zvaničnog saopštenja Opštinskog komiteta Saveza komunista Banja Luka iz maja 1986. uoči proterivanja dr Jovana B. Dušanića i mr Miodraga Zeca sa Ekonomskog fakulteta u Banja Luci, a na osnovu „dokaza“ Službe državne bezbednosti)

nastaviće se

Crveni kralj je umro na vreme

U periodu 1945-1991 je iscrpljeno više modela finansiranja ekonomskog sistema druge Jugoslavije – najpre nacionalizacijom (1946-1953), a zatim se ekonomija održavala preko sledećih nekoliko „modela“: 1) preko bespovratne pomoći iz inostranstva i to od SSSR-a (1945-1948) i SAD (1949-1966), 2) deviznim doznakama (počev od 1960-ih), 3) zaduživanjem države (1957-1990), 4) inflatornim finansiranjem (1979-1991) i na kraju 5) posezanjem za deviznom štednjom građana i preduzeća (1990-1991).

Tokom procesa „sovjetizacije“ Jugoslavije (1945-1948), „preslikavan“ je politički i privredni model iz Sovjetskog Saveza – imovina je konfiskovana i nacionalizovana (bolje reći, otimana), vršena je kolektivizacija, nove vlasti su se preselile na Dedinje, ukinute su sve političke stranke sem Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), usvojen je Prvi petogodišnji plan (1947), mnogi prvoborci postali su rukovodioci u fabrikama, sprovođen je prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda itd.

Usled objavljivanja Rezolucije Informbiroa (1948), odnosno Staljinovog raskida sa KPJ i obrnuto, pomoć Sovjetskog Saveza Jugoslaviji je uskraćena. Kako se mlada socijalistička zemlja našla u problemima, obratila se za pomoć SAD.

Da nije bilo govora o idiličnom stanju, svedoči i prva velika oružana pobuna (1950) koju su, zbog prinudnog otkupa, digli seljaci Cazinske krajine predvođeni svojim bivšim partizanskim komandantima. Uporedo s tim, neostvaren petogodišnji plan je završen 1951. godine, da bi potom vlada FNRJ napustila sovjetski tip socijalističke ekonomije i usvojila radničko samoupravljanje (1952).

Da je i novi ekonomski sistem imao ozbiljne manjkavosti svedoče i „popravke“ koje su sprovedene 1961. („Mini reforma“) i 1965. godine („Privredna reforma“). Kako bi smanjila narastajuću i preteću nezaposlenost i deficit tekućeg bilansa (i tako „popravila“ platni bilans), socijalistička Jugoslavija je počev od 1960-ih godina pokrenula projekat organizovanog slanja građana „na privremeni rad“ u razvijene industrijske zemlje Evrope (pretežno u SR Nemačku, ali i u Švedsku, Austriju, Francusku, Italiju, Švajcarsku itd). Već polovinom 1968. godine oko 400 hiljada Jugoslovena radilo je van zemlje. Gledano u relativnom odnosu, 1960-ih je od deviznih doznaka „pokrivano“ oko 50 procenata deficita trgovinskog bilansa zemlje. (Dopisaćemo ovde jedan zanimljiv podatak koji je naveo publicista Pero Simić u emisiji „Svedok“ RTS-a od 19. maja 2010. godine – već 1972. godine 65 procenata ratnog sastava JNA nalazilo se na „privremenom radu u inostranstvu“).

Jugoslovenski iseljenici su pravili kuće u svom rodnom kraju i, između ostalog, to je davalo „impulse“ domaćoj građevinskoj industriji. Međutim, posledica pomenutog „izvoza stanovništva“ je da su potomci ovih jugoslovenskih iseljenika postali integrisani članovi društava u kojima su rođeni (Nemačka, Švedska, Austrija, Švajcarska itd), odnosno – većina je gotovo „izgubljena“ za države-matice, koje se sada suočavaju sa nedostatkom stanovništva.

„Jugoslavija dobija zajam. Bez ikakvih pregovora jugoslovenskoj državi odobren je zajam u neograničenom iznosu. Prva velika tranša ovog velikog zajma u iznosu 50.000.000 dinara isporučena je 7. novembra 1946…“

Jedine godine u kojima je druga Jugoslavija ostvarila suficite u tekućem bilansu bile su 1972. i 1973. Međutim, posle Prve naftne krize (1973-1974) nastupila je recesija na Zapadu (1975), koja se početkom 1980-h proširila na čitav svet – čemu je i te kako doprinela i Druga naftna kriza (1979-1980). Usled recesije, kamate na uzete kredite su rasle, a deo jugoslovenskih radnika se vratio iz inostranstva. Sve u svemu, dva značajna skoka cene nafte, smanjenje doznaka iz inostranstva i pad naturalne razmene („kliring“) sa SSSR-om (zbog tamošnje ekonomske krize) uzrokovali su da se neefikasna i nedovoljno funkcionalna jugoslovenska ekonomija dodatno zadužuje (nekada i pod nepovoljnijim uslovima) kako bi „pokrivala“ galopirajuće deficite. Prosto rečeno, SFRJ je jedno vreme „disala plućima“ kroz pomoć i kredite – da bi naposletku „disala kroz škrge“ (prim. Dejana Baraća).

Kao i u svim socijalističkim zemljama, stepen industrijalizacije se smatrao merom razvoja – tako da su diljem države građene i smislene i besmislene fabrike. Poljoprivredni proizvodi bili su potcenjeni – jer je država dirigovala cene, a ubrzana industrijalizacija tražila je migraciju stanovništva u najboljoj životnoj snazi sa sela u gradove. Teške posledice vide se naročito danas (2013) – sela širom Srbije su zamiru ili su zamrla.

Doduše, industrijalizacija jeste bila poželjna, ali ona dobro osmišljena. Koja god grupa tadašnjih političkih funkcionera se čega setila, to je proglašavala za stratešku investiciju i državnim novcem gradila fabrike – bolje reći, spomenike za života. Pravljena je fabrika celuloze i papira u ravnici i daleko od šuma („Matroz“ – Sremska Mitrovica), železara daleko od rudnika gvožđa (širenje kapaciteta smederevske železare), fabrike aluminijuma daleko od rudnika boksita („Jadral – Obrovac“), a neostvarena ideja bila je da se najveća mlinsko-pekarska industrija napravi na primorju (u Splitu).

U skladu sa politikom „federiranja federacije“, u vreme saveznih vlada Mitje Ribičiča (1969-1971), Džemala Bijedića (1971-1977) i Veselina Đuranovića (1977-1982) doneti su Ustavni amandmani (1971), Ustav (1974) i sprovedena ekonomska decentralizacija (1976-1977) – kroz donošenje Zakona o udruženom radu (Službeni list SFRJ br. 55/76) i Zakona o finansiranju federacije (Službeni list SFRJ br. 15/77). Ovo je posledično otežalo vođenje ekonomske politike:

1) savezna vlada nije više vodila nezavisnu fiskalnu politiku, već je moralo da dolazi do usaglašavanja između vlada republika i pokrajina, 2) polovina prihoda od savezne carine je preusmerena na udružena preduzeća (na republičkom i pokrajinskom nivou) angažovanih u spoljnoj trgovini, 3) odluke u Narodnoj banci Jugoslavije (NBJ) donošene su konsenzusom, a ne većinom glasova.

Pored centralne banke (NBJ), postojalo je, dakle, još osam narodnih banaka republika i pokrajina, pri čemu je svaka od njih bila u prilici da emituje novac, odnosno da pušta dinare u opticaj. S druge strane, dovoljno je bilo da jedna vlada i jedna banka budu protiv neke odluke, to je automatski značilo „paralizu“ bilo kakve akcije u fiskalnoj i monetarnoj politici države. Stoga se od 1977. godine može govoriti o SFRJ kao konfederaciji u ekonomskom smislu (npr. udeo federacije u ukupnim javnim rashodima šezdesetih bio je reda 55 %, a osamdesetih reda 20 %).

Savezno izvršno veće (SIV) – zvaničan naziv jugoslovenske vlade, na čijem čelu je bio Veselin Đuranović, dalo je 1979. godine garancije za zaduživanja u visini od oko 8,43 milijarde tadašnjih dolara, iako je zemlja već krajem te godine dugovala 14,95 milijardi dolara. Naime, republike su nastavile da „preinvestiraju“ dobijene inostrane kredite, iako se veliki deo investicija pokazao kao nerentabilan ili krajnje promašen – „Jadral-Obrovac“ (u SR Hrvatskoj), „Feni“ (u SR Makedoniji) i drugi. Krediti su stvarali utisak prosperiteta, iako se živelo na nivou koji nije bio pokriven odgovarajućom produktivnošću. Da je SFRJ još 1970-h srljala u ekonomsku propast, svedoče istraživanja publiciste i novinara Pera Simića koji je napisao seriju knjiga o Josipu Brozu i njegovom vremenu – a o čemu je govorio dana 4. maja 2012. godine na TV Studio B:

„Mi smo prošli kataklizmičnu seriju godina – od raspada Jugoslavije, života pod sankcijama, gubljenja tla pod nogama i bilo kakve perspektive, i to je stvorilo zaborav u kakvom smo mi to svetu živeli sedamdesetih godina prošlog veka, odnosno u poslednjoj dekadi Titove vladavine. Zaboravili smo okolnosti u kojima je bila ta zemlja već za Titovog života, što pokazuju serije dokumenata sa najpoverljivijih sednica Predsedništva SFRJ i Predsedništva Centralnog komiteta, gde savezni ministar finansija Petar Kostić (savezni sekretar za finansije 1978-1982, prim. Dejana Baraća) kaže da je SFRJ ,pojela‘ supstancu i da je bankrotirala. Jugoslavija je prešla ,crvenu liniju‘ i dugovala je 18,6 milijardi dolara, što je po kursevima Narodne banke današnjih (2012) 186 milijardi dolara. (…)

Od 1974. do 1980. godine SFRJ je godišnje trošila 15 procenata više nego što je proizvodila, (…) zemlja je (nemilice) trošila svoju budućnost, a prosečna iskorišćenost (dnevnog) radnog vremena bila je 4 časa i 32 minuta. Dakle, država je već bila poprilično ,raštimovana‘. (…) Mi smo zaboravili da se (deo) platnog deficita pokrivao od doznaka iz inostranstva. Posle svega što smo preživeli, taj period (Jugoslavije) nam se čini kao proviđenje.“

Pozitivne strane socijalističke Jugoslavije je što je ulagala u obrazovanje, zdravstvo, kulturu, diplomatiju, prehrambenu industriju, pa i infrastrukturu. Ali, za njenog života stvoreno je izuzetno malo robnih „brendova“. Što će reći, nevelik je broj gotovih proizvoda koji su predstavljali isključivi rezultat domaće pameti: šporeti na drva fabrike „Milan Blagojević“ (popularni „smederevci“), čuvena junetina „bejbi-bif“ (eng. baby beef), šunka u limenci, „Bambijev“ keks „plazma“ (koji se, ipak, razlikovao po recepturi od italijanskog „plazmona“), „Podravkin“ začin „vegeta“, „Fruktalovi“ sokovi, losioni „Brion“ zemunske „Dalije“ i „Ralon“ zagrebačke „Neve“ itd


nastaviće se

Istina, beogradski „Kluz“ je šio odela za „Hugo BOSS“, „Prva petoletka“ iz Trstenika je proizvodila pojedine delove za američki „Boing“ (eng. Boeing), a kikindska „Livnica“ za američki „Dženeral motors“ (eng. General motors). Ali, s druge strane, priličan broj proizvoda „Elektronske industrije“ iz Niša rađen je u kooperaciji sa nemačkim „Simensom“ i holandskim „Filipsom“, kraljevački „Magnohorm“ je nekada proizvodio termo-akumulacione (TA) peći po licenci nemačke kompanije AEG, proizvodnja „eurokrema“ gornjomilanovačke fabrike „Takovo“ bila je po licenci italijanske „Gandole“, keks „jafa“ se proizvodio u Crvenki (i još uvek se proizvodi) po licenci britanske kompanije United Biscuits, automobili „golf“ su se sklapali u sarajevskoj fabrici TAS („Tvornica automobila Sarajevo“) koja je predstavljala zajedničko ulaganje (eng. joint venture) UNIS-a i nemačkog „Folksvagena“ (nem. Volkswagen), automobili „zastava 750“ i „zastava 850“ (popularni „fića“), kao i „zastava 101“, „zastava 128“, „jugo 45“, „jugo 55“, „jugo 60“, „jugo 65“, „jugo Amerika“ i „jugo florida“ – rađeni su po licenci italijanskog „Fijata“ itd. IMT (Industrija mašina i traktora) je najpre proizvodila traktore po licenci američkog „Fergusona“ (eng. Massey Ferguson), da bi tek proizvodnja modela traktora „IMT 555“ (1964), a zatim i „IMT 575“ (1970) bila delimično prema sopstvenoj dokumentaciji.

Helikopteri „soko-gazela“ sklapali su se po francuskoj licenci u mostarskoj fabrici „Soko“, dok su po sovjetskoj licenci i po uzoru na tenk T-72 proizvođeni tenkovi M-84 i M-84A – njihova finalizacija bila je u fabrici „Đuro Đaković“ (Slavonski Brod), a u proizvodnju komponenti bilo je uključeno oko 240 jugoslovenskih preduzeća.[2] Ukupni troškovi osvajanja proizvodnje ovog tenka koštali su SFRJ oko tri milijarde tadašnjih dolara (tačnije 3.085 miliona američkih dolara). Tokom 1980-h postojala je i megalomanska ideja da se proizvodi avion radnog naziva NA („novi avion“, „nadzvučni avion“), bez vizije koliko će to da košta i kome će moći da se proda u svetu pored jake konkurencije iz SAD, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije i Francuske.

Istina, jugoslovenska građevinska preduzeća („Energoprojekt“, „Energoinvest“, „Trudbenik“, „Hidrotehnika“, „Aeroinženjering“ i dr.) izvodila su značajne radove u nesvrstanim zemljama poput Libije, Iraka, Indije, Kenije, Tanzanije, Angole i dr. S druge strane, sveukupna robna razmena sa tim zemljama nije bila toliko velika kao što se nekima čini. Evo primera – 1981. godine robna razmena SFRJ sa zemljama iz Pokreta nesvrstanih iznosila je tadašnjih 4,5 milijardi dolara, od čega se 45 procenata (ili oko 2 milijarde dolara) odnosilo na jugoslovenski izvoz koji su činili oprema i mašine, industrijski i prehrambeni proizvodi, proizvodi vojne industrije, dok su istovremeno jugoslovenski uvoz iz tih zemalja činili nafta, pamuk, kafa, južno voće, koža itd.[3] Iako je tržište Pokreta nesvrstanih tada obuhvatalo 55 procenata svetskog stanovništva (radilo se, ipak, o zemljama „trećeg sveta“ i zemljama u razvoju), izvoz SFRJ na to tržište iznosio je manje od četvrtine njenog godišnjeg izvoza. Poređenja radi, zvanično proknjižene devizne doznake tokom 1981. iznosile su 2,04 milijarde dolara.[4]

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je najveći „brend“ socijalističke Jugoslavije bio TITO. Mnogi će reći da je „umro na vreme“. Naime, jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito je napustio istorijsku scenu 4. maja 1980. godine, a nagomilani ekonomski problemi dočekali su njegove naslednike. Staro pravilo glasi da „strada“ onaj ko se zatekne na vlasti kada naduvani balon (mehur) pukne. Država je bila visokozadužena i nastale su teškoće u servisiranju inostranih kredita, jer su kamate na kredite rasle.

Balon je definitivno pukao neposredno pre nego što je jugoslovensku saveznu vladu (SIV) preuzela Milka Planinc (1982-1986); marta 1982. dospela je rata koju nije mogla da plati Privredna banka Zagreb i pokrenuta je spirala. Uvedeno je ograničenje svote deviza koja je mogla da se iznese iz zemlje, a te godine je SFRJ potrošila sve devizne rezerve (uključujući i deviznu štednju građana u domaćim bankama) na otplatu rata inostranih kredita koje su iznosile oko 4,5 milijardi dolara – po kriterijumu inflacije u SAD to iznosi današnjih (2013) oko 11 milijardi dolara, a po kriterijumu promene cene zlata iznos je preko 20 milijardi današnjih dolara. U takvoj situaciji, SFRJ se obratila Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) za pomoć (1982). U jeku velike jugoslovenske dužničke krize, SIV je 1983. godine, pod pritiskom inostranih poverilaca, prihvatio već pomenutu suverenizaciju duga.

Iznuđene mere štednje vlade Milke Planinc, kako bi se otplaćivali krediti, dramatično su potresali privredu i životni standard stanovništva. Celokupni uvoz koji nije bio namenjen proizvodnji bio je zabranjen, uključujući i robu široke potrošnje. Građani su se susretali sa višečasovnim restrikcijama električne energije i nestašicama kafe, šećera, ulja, deterdženta, benzina (1982-1984). Posle 1982. gotovo svi ekonomski indikatori su bili negativni i u stalnom pogoršanju. Zaključak državne Krajgerove komisije (1982) bio je da „nagomilanim problemima u privredi i društvenim protivrečnostima“ (birokratski eufemizam za stanje duboke ekonomske i društvene krize, prim. Dejana Baraća) treba rešiti dubokim zahvatima u strukturu ekonomije i u postojeće društvene odnose.

Komisija je predložila Dugoročni program ekonomske stabilizacije – koji nije primenjen do kraja. U 1979. godini izvoz robe i usluga „pokrivao“ je uvoz sa 48,5 procenata, u 1989. godini sa 88 procenata, a u 1990. dolazi do smanjenja „pokrivenosti“ uvoza izvozom na 76 procenata i to zbog spoljnotrgovinske liberalizacije i značajnog povećanja uvoza (o čemu ćemo pisati).

Zbog imperativa otplate kredita, SFRJ je 1980-ih nastojala da po svaku cenu izvozi robu za konvertibilnu valutu (američki dolar, nemačka marka), ponekad i ispod proizvodne cene. Navešćemo samo dva primera: 1) državni i „Zastavin“ projekat „jugo Amerika“ i 2) izvoz vatrostalnih opeka kraljevačkog „Magnohroma“ na tržište tadašnje Zapadne Nemačke. U takvoj situaciji, bilansi preduzeća su „popravljani“ kroz prodaju na domaćem tržištu.

Jugoslovenski dug je od 1,4 milijarde tadašnjih američkih dolara (1966) narastao na oko 20 milijardi (1980), jer su krediti za otplatu (servisiranje) prethodnih kredita uzimani pod sve nepovoljnijim uslovima. Iz zemlje je u periodu 1979–1981. kroz otplatu kredita „odliveno“ 10,2 milijarde, a u periodu 1981–1990. 57,3 milijarde tadašnjih dolara (uz istovremeno uzimanje novih pozajmica). Dopisaćemo da je u periodu 1981–1990. neto odliv kapitala iznosio 22,4 milijarde dolara, dok su kamate iznosile 18,5 milijardi dolara.[5]

„Šticung“ (nem. Stützung) u privredi postojao je od sedamdesetih, da bi osamdesetih država smišljala nove načine kako da prikupi devize od građana da bi otplaćivala spoljne kredite, pa je legalizovana „kupovina“ radnih mesta – povratnici sa „privremenog rada iz inostranstva“ mogli su da „udružuju sredstva sa radnim organizacijama“, tako što bi uplatili preduzeću npr. 15.000 DM za zasnivanje stalnog radnog odnosa. Interesantan primer je i nezvanično uvođenje „sistema 1:3:9“ – građaninu koji bi tada u neku domaću poslovnu banku doneo određenu svotu deviza, pomenuta banka je odobravala kredit u trostruko većoj dinarskoj protivvrednosti; zatim je isti građanin sa odobrenim dinarskim sredstvima kupovao devize na „crnom tržištu“ i odlazio u drugu domaću banku da podigne novi kredit, koji je sada bio devetostruko veći u odnosu na početnu svotu deviza koju je imao. Oba odobrena kredita je narednih godina inflacija obezvređivala, a državne banke su, na kraju, bile na gubitku. Mnogi jugoslovenski građani su na ovaj način izgradili ili dovršili kuće, kupovali automobile i slično – što će reći da su lično bili na dobitku.

„Nemački izum“ menice bile su oblik „privrednog kreiranja novca“ i korišćene su i SFRJ kao instrument plaćanja, da bi doživele kompromitaciju aferom „Agrokomerc“ (1987). Privreda je „bolovala“ od nelikvidnosti zbog međusobnih neplaćanja, a veštački priliv je stvaran štampanjem novca, tako da je inflacija „rušila“ bilanse i „zdravih“ preduzeća i banaka. Istovremeno, jugoslovenski izvoz je bio „mršav“. Već smo govorili o tome da rast BDP-a, odnosno razvoj ekonomije, ne može da se zasniva na neograničenoj eksploataciji domaćeg tržišta i neravnoteži (zaduživanjem i odlivanjem resursa). Od momenta kada je spoljni dug eskalirao (1979-1980), jugoslovenska ekonomija je doživljavala dramatičan pad.

Posledice inflacije i visokog nivoa servisiranja dugova u periodu 1981–1990, doprinele su da tome da SFRJ izgubi (najmanje) 14 procenata nacionalnog dohotka (Kosovo i Metohija 33 %, Crna Gora 22 %, Hrvatska 18 %, Bosna i Hercegovina 12 %, Slovenija 12 %, centralna Srbija 8 %, i Vojvodini 7 %).[6] To je i te kako uticalo na pad standarda stanovništva i dodatno raspirivanje sukoba između savezne, republičkih i pokrajinskih vlasti.

Treba potcrtati dve anomalije i jedan disbalans koji neporecivo svedoče o tome kako je ekonomski sistem socijalističke Jugoslavije bio „disfunkcionalan i autodestruktivan“: 1) slaba međurepublička razmena (koja je vremenom postajala sve manja), 2) regionalni dispariteti u stepenu ekonomske razvijenosti (uprkos ulaganjima u nerazvijena područja, regionalne razlike bivale su sve veće) i 3) nizak udeo izvoza u BDP-u. Razmena između šest republika je 1968. godine iznosila 25 procenata njihove proizvodnje, da bi 1987. pala na oko 20 procenata. Koreni ove anomalije leže u tome što je svaka od njih u posleratnom periodu težila samodovoljnosti, pa su neretko kapitalne investicije duplirane. Republike su nastojale da budu zaokružene i političke i privredne celine.[7]

nastaviće se

Ekonomski gledano, socijalistička Jugoslavija je funkcionisala kao labava federacija (1971-1976), a zatim kao konfederacija (1977-1991) – zbog ustavnih promena sedamdesetih (1971, 1974), mera ekonomske decentralizacije države (1976-1977) i pomenute dve anomalije.

Iako je postojao savezni Fond za nerazvijene preko kojeg su sredstva bila transferisana iz višerazvijenih jugoslovenskih administrativnih jedinica (Slovenija, Vojvodina, centralna Srbija, Hrvatska) ka manjerazvijenim (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Kosovo), velike regionalne ekonomske razlike su se vremenom uvećavale. Primera radi, (procenjeni) odnos BDP-a po glavi stanovnika između SR Slovenije kao najrazvijenije republike i SR Makedonije kao najnerazvijenije povećao se sa 2,67 (1955) na 3,1 (1988). U poređenju SR Slovenije i SAP Kosovo (i Metohija) pomenuti odnos se sa 4 prema 1 (1955) povećao na 8 prema 1 (1988)[8], odnosno 9,2 prema 1 (1990). Podvući ćemo kako su neki od glavnih razloga zašto su intelektualci i političari iz Slovenije još sredinom 1980-h hteli da „pobegnu“ iz socijalističke Jugoslaviji bili upravo izdvajanje u pomenuti fond i visoka zaduženost države. Što će reći, procenili su da jugoslovenski „vodenički kamen“ (prim. Dejana Baraća) sputava njihov razvoj.

Prosečne godišnje stope rasta zvanično iskazanog BDP-a u razdoblju 1947-1990 bile su sledeće: Slovenija 4,8 % (po stanovniku 4,0 %), Hrvatska 4,5 % (po stanovniku 4,0 %), Bosna i Hercegovina 4,3% (po stanovniku 2,9%), Makedonija 4,8 % (po stanovniku 3,3 %), Crna Gora 4,2 % (po stanovniku 2,9 %), Srbija 4,5 % (po stanovniku 3,4 %) – odnosno Vojvodina 4,5 % (po stanovniku 4,0 %), centralna Srbija 4,5% (po stanovniku 3,6 %) i Kosovo i Metohija 4,0 % (po stanovniku 1,6 %). Razlike između dva pokazatelja (ukupne stope rasta i rasta po stanovniku) bile su posledica demografskih kretanja – nataliteta, prostorne pokretljivosti, emigriranja stanovništva „na privremeni rad u inostranstvo“ i slično.[9]
Naravno, treba biti oprezan i razgraničiti tri perioda ekonomskog razvoja socijalističke Jugoslavije: 1) period ubrzane industrijalizacije (1947-1965) koji je omeđen početkom Prvog petogodišnjeg plana (1947) i Privrednom reformom (1965), 2) period središnje industrijalizacije i usporavanja tempa privrednog rasta (1966-1980) i period ekonomske stagnacije i kriznih poremećaja (1981-1990). Činjenice govore da je razdoblje 1947-1965 obeležio prosečan godišnji rast BDP-a od oko 7,5 procenata usled „efekta sustizanja“.

Ovaj ekonomski i sociološki izraz podrazumeva da nerazvijene zemlje u prvoj fazi modernizacije (građenje infrastrukture i industrije) imaju veći ekonomski rast u odnosu na razvijene zemlje. U drugoj fazi zemlja u razvoju prolazi kroz „šok modernizacije“, što podrazumeva razvoj moderne industrije i prepoznatljivih proizvoda. Ovu fazu socijalistička Jugoslavija nije uspela da prebrodi. Međutim, iako se privredna aktivnost tokom 1970-h usporavala, standard građana je rastao blagodareći zaduživanju i usmeravanju sredstava u javnu potrošnju. Zato se jugonostalgičari rado prisećaju „zlatnih sedamdesetih“.

Ekonomski rast do 1980. godine (blagodareći i pomoći od SAD, Sovjetskog Saveza itd, doznakama i kreditima) doprineo je tome da je Jugoslavija uspela da statistički ublaži jaz u razvijenosti u odnosu na evropski prosek. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika 1973. iznosio je 57 procenata od evropskog proseka – poređenja radi, 1938. godine je iznosio 50 procenata.[10] Dopisaćemo da se varljivi dobitak, odnosno razvoj zasnovan na neravnoteži, kasnije vratio kao bumerang. Ubrzana posleratna industrijalizacija (kao mera razvoja) po cenu devastacije sela, „izvoz“ stanovništva u najboljoj stvaralačkoj snazi na Zapad, povećavanje regionalnih razlika i posledice neracionalnog zaduživanja zemlje – doveli su do toga da je već tokom osamdesetih godina prošlog veka jugoslovenski nacionalni dohodak po glavi stanovnika pao ispod 50 procenata evropskog proseka.

Ratni profiter i Sinatra

Za socijalističku Jugoslaviju (1945-1991) obično se tvrdi(lo) da je bila jedan od „profitera“ Hladnog rata (1946-1989/1991). Iako je do 1960-h dobijala bespovratnu finansijsku, vojnu i robnu pomoć sa Zapada (posebno iz SAD), nije u dovoljnoj meri umela to da pretvori u nešto efektivno. Međutim, ostao je mit o prosperitetu i Brozovoj veštoj ruci. Kao što smo pomenuli, ekonomija se pretežno zasnivala na eksploataciji domaćeg tržišta, dok je izvoz robe i usluga bio reda 10 procenata zvanično iskazivanog BDP-a (odnosno, u periodu 1985-1989 udeo izvoza u realnije procenjenom BDP-u kretao od 12,2 do 22 procenta). U skladu sa tradicijima tadašnje dogovorne ekonomije, veliki poslovi sa zemljama istočne strane „gvozdene zavese“ i zemljama Pokreta nesvrstanih sklapani su na najvišem državnom nivou. Tako su i jugoslovenski proizvodi na osnovu licence zapadnih kompanija mogli da se izvoze na pomenuta tržišta.

Mihail Gorbačov (sovjetski generalni sekretar 1985-1991) pokušao je da postepeno reformiše Sovjetski Savez (SSSR) ka modelu tadašnjih skandinavskih socijaldemokratija – kroz „glasnost“ (liberalizacija javnog života od 1986. godine) i kroz „perestrojku“ (privredna reforma sprovođena od 1987. godine); a ispostaviće se da je zapravo ubrzao propast države. (Dopisaćemo da je odrednicu „perestrojka“ najverovatnije prvi verbalno upotrebio Jurij Andropov, sovjetski generalni sekretar 1982-1984 i mentor Gorbačova).

Da ne govorimo da se Gorbačovljeva „antialkoholna kampanja“ (1985) – kroz kazne, ograničenu proizvodnju i više cene alkohola – izrodila u suprotnost, jer su sovjetski građani počeli da proizvode alkohol u stanovima iliti „domaćoj radinosti“. Mnogi su se na taj način otrovali.

Započeta privredna reforma nije mogla da se kontroliše, država se do 1990. zadužila oko 120 milijardi tadašnjih dolara i istovremeno upala u duboku ekonomsku krizu. Sovjeti su 1989. godine napustili „Brežnjevljevu doktrinu“ (1968-1989), koja je podrazumevala politiku intervencionizma iliti ograničenog suvereniteta ostalih socijalističkih zemalja Varšavskog pakta. Svakoj zemlji Varšavskog pakta omogućeno je tada da slobodno odlučuje o sopstvenim unutrašnjim pitanjima, pa je ova spoljna politika šaljivo nazvana „Sinatrina doktrina“ (kao inspiracija je poslužila pesma Frenka Sinatre „Moj put“, eng. „My way“). Posledice su bile ubrzano rušenje socijalističkih režima u Istočnoj Evropi i pad Berlinskog zida (9. novembra 1989. godine).

Stvari su se i u Evropi i svetu, dakle, te 1989. godine tektonski promenile, a „rasklimana“ jugoslovenska federacija nije uspela da pronađe svoje novo mesto pod (novim) suncem. Tržište bivših socijalističkih istočnoevropskih zemalja počelo je da se otvara prema ostatku sveta, posebno prema Zapadu – što je značilo gubitak velikog dela tog tržišta za preduzeća iz SFRJ. Slična situacija je bila i sa tržištima zemljama iz Pokreta nesvrstanih, jer je ova organizacija neposredno posle završetka Hladnog rata gotovo izgubila na značaju. (Zatvorenost navedenih tržišta do 1989. godine „uspavala“ je jugoslovensku privredu, koja je odustajala od sopstvenog razvoja i često se oslanjala na sklapanje iliti asemblažu proizvoda po licenci kompanija sa Zapada).

Pouzdani pokazatelji političke nestabilnosti u relativno kratkoj istoriji socijalističke Jugoslavije (DFJ 1945, FNRJ 1945-1963, SFRJ 1963-1991) bili su donošenje čak četiri Ustava (1946, 1953, 1963, 1974), koji su zatim dodatno „popravljani“ amandmanima. Samo na Ustav iz 1963. doneto je 42 amandmana do donošenja Ustava iz 1974. godine, da bi na ovaj poslednji Ustav SFRJ (do raspada zemlje) usvojeno 48 amandmana. Poprilično „rasklimana“ zemlja održavala se na autoritetu Josipa Broza Tita, a u Ustavu iz 1974. godine „nedostajalo je samo uputstvo za razdruživanje,“ podvukao je publicista Pero Simić u emisiji „Svedok“ RTS-a od 19. maja 2010. godine.




nastaviće se

Drži bure vodu dok (vele)majstor ode

Govoriti o Josipu Brozu kao bravaru i austrougarskom kaplaru je neumesno. Ova kompleksna ličnost, koju je teško opisati u nekoliko redova, ostavila je širok trag u istoriji dvadesetog veka i ostvarila gotovo sve lične ambicije. Tokom života obezbedio je sebi položaj na domaćoj i svetskoj pozornici koji je uveliko nadišao okvire njegovog porodičnog porekla i formalnog obrazovanja.

Francuski sociolog Rober Eskarpi (1918-2000) pisao je kako se o vrednosti bilo kog umetničkog dela koje nastaje u jednoj istorijskom trenutku, bez obzira koliko to delo bilo popularno i od kritike valorizovano, može govoriti tek trideset godina posle smrti autora. Odnosno, potrebno je da delo izdrži zub vremena iliti istorijsku „eroziju“ (fra. l’érosion du temps; videti ESCARPIT, Robert. L’écrit et la communication. Paris: PUF, 1973).

Kao što Jugoslaviju između dva rata treba porediti sa državama sveta njenog vremena, tako i socijalističku Jugoslaviju treba porediti sa njenim „savremenicama“. Kako je prošlo više od 30 godina od Brozove smrti (1980), možemo da se zapitamo šta je ostalo od njegovog „umetničkog“ dela i kako je birao „kadrove“? Gradio je državu u kojoj je u konfliktnim i kriznim situacijama upravo on bio jedina funkcionalna i „dejstvujuća institucija“. Radi lakšeg razumevanja stvari, pojednostavićemo presek stanja. Na unutrašnjem planu, Broz je sa svojim sledbenicima „negovao“ bratstvo i jedinstvo „svih naših naroda i narodnosti“, neodrživ politički sistem, radničko samoupravljanje i „federiranje federacije“, a na spoljnopolitičkom planu – nesvrstavanje. Dovoljno je sa ove istorijske distance podvući crtu na kraju 1989. godine i videti u kakvom su stanju još tada bile pomenute „građevine“ ovog neimara.

Nije daleko od istine ako sada izvučemo na prvi pogled paradoksalan zaključak – da je Broz bio iluzionista i političar svetskog formata, i istovremeno državnik ispod evropskog proseka. Jednostavno, iza njega nisu ostale funkcionalne državne institucije i relativno brzo su „potonule“ u ambis tekovine njegovog stvaralaštva.

Čudo koje je trajalo osam meseci

Ekonomska reforma jugoslovenskog premijera Ante Markovića (1989-1991) iz 1990. godine sprovedena je na tragu Vašingtonskog konsenzusa (1989) i uz savete američkog profesora Džefrija Saksa (1954), tadašnje ekonomske „megazvezde“.

Prvi dan 1990. godine SFRJ je dočekala sa konvertibilnom valutom – izvršena je denominacija domaće valute, koja je zatim bila „vezana“ za nemačku marku (1 DM = 7 konvertibilnih dinara). Uporedo s tim, liberalizacija uvoza, započeta još koncem mandata Mikulićeve vlade (1988), već se tada (1990) odnosila na oko 88 procenata vrste robe, pri čemu je pomenutom liberalizacijom obuhvaćeno čak 94,5 procenata robe široke potrošnje.

Otuda su tokom 1990. godine širom SFRJ otvarani „frišopovi“ (eng. free shop) u kojima su građani mogli da kupuju i nedovoljno kvalitetnu i relativno kvalitetnu uvoznu robu široke potrošnje za dinare (naročito se kupovala tehnička roba), što je i te kako uticalo porast popularnosti jugoslovenskog premijera. Međutim, dinar je bio precenjen, plate su rasle nominalno i izraženo u nemačkim markama (prema zvaničnom fiksnom kursu), ali je rasla i inflacija – posle prvih šest meseci 1990. skok cena bio je reda 80 procenata.[11]

Savezna vlada (SIV) tvrdila je da stabilnost kursa garantuju devizne rezerve koje su neprestano rasle – avgusta 1990. one su dostigle 10 milijardi (tadašnjih) dolara. Druga strana medalje je kako je do toga došlo. Jedan od razloga je i aranžman iz predostrožnosti sa MMF-om (potpisan 16. marta 1990. godine), ali i avans za robu koja će tek biti izvezena. Objašnjenje se nalazi u izveštajima organizacije GATT (preteča Svetske trgovinske organizacije, STO) iz 1991. godine:

„Od početka 1990. godine devizne rezerve su porasle za 3.332 miliona dolara (…), zbog priliva stranog kapitala na račun uvezene robe sa odloženim plaćanjem i akontacije za buduće isporuke domaće robe“.

Već decembra iste godine devizne rezerve (koje nisu bile samo pod kontrolom centralne banke) su pale na oko 7 milijardi dolara i nastavile su da se „tope“ i u narednoj godini. Umesto planiranog suficita od 1,3 milijarde dolara, SFRJ je završila 1990. godinu sa deficitom tekućeg bilansa od 2,36 milijardi dolara, padom (zvaničnog) BDP-a od 6,5 procenata i stopom inflacije od 121,3 procenta, umesto projektovanih 13 procenata. Poslednjih dana decembra usledio je „upad“ Beogradske banke u platni sistem SFRJ, kada je emitovano oko 14 milijardi dinara.

Političke tenzije su dramatično rasle tokom kampanja uoči višestranačkih izbora u jugoslovenskim republikama (1990), a već u januaru 1991. godine nije moglo da se govori o SFRJ kao o jedinstvenom ekonomskom prostoru – između većine republika gotovo su prekinuti finansijski tokovi, a produbio se problem finansiranja federacije.

Nećemo pogrešiti kada konstatujemo da su reformama Markovićeve vlade samo produbljene „rane“ rovite jugoslovenske ekonomije. Raspad države i rat delimično su „maskirali“ negativne posledice „čuda“ zasnovanom na uvozu novca, liberalizaciji uvoza, uslugama (posebno u trgovini uvoznom robom) i precenjenoj domaćoj valuti (koja je bila destimulativna za domaće izvoznike). Ipak, u nešto izmenjenim okolnostima, devastirana srpska ekonomija će se zaputiti dobro utabanom stazom 2001. godine – iako su i te kako postojala nagomilana, negativna svetska iskustva iz devedesetih o „činodejstvu“ konsenzusa.

Umesto zaključka

Članak predstavlja skromni pokušaj autora da iscrta konture ekonomske politike socijalističke Jugoslavije (1945-1991). Koga ova tema zanima dublje i šire, dodatne informacije može potražiti OVDE (http://www.izjave.net/doc/Dejan-Barac-Dugo-putovanje.pdf)

Ono što je nekada važilo za drugu Jugoslaviju važi i za današnju Srbiju – hronični deficit tekućeg računa na kraju znači neslobodu.

Ovaj članak se samo delimično naslanja na članak od istog autora „Razgrađivanje supstance ekonomije – zašto smo tu gde smo,“ koji je objavljen na portalu NSPM dana 1. septembra 2012. godine.


kraj

Kratko i jasno Srbi se nedovoljno interesuju za privredu-već poznato.

Magistar Čolović:

Kliknite za proširenje...

pa uporedi GDP danas i tad
tad je Austrija imala cca 3 puta veci GDP a danas 8 puta veci
Norveska 3-4 puta veci a danas 15 puta veci

Ima li tema ekonomija Srbije , ako ima prebacite ovaj post.

Сјајна је та економија била,ех како се живело лепо док не дођоше капиталисти и пробудише самоуправљаче из дебелог сна...

''Не можу да ме плате толико мало колико мало ја могу да радим''

''Ала волем овај режим други ради а ја лежим''

''Каква плата таква врата''

''Идеш да радиш? - ''немо да се вређамо,идем на посао''

''радио не радио свира ти радио''

''идем сутра да отворим боловање,имам посла на њиви''

antoanko:

Сјајна је та економија била,ех како се живело лепо док не дођоше капиталисти и пробудише самоуправљаче из дебелог сна...

''Не можу да ме плате толико мало колико мало ја могу да радим''

''Ала волем овај режим други ради а ја лежим''

''Каква плата таква врата''

''Идеш да радиш? - ''немо да се вређамо,идем на посао''

''радио не радио свира ти радио''

''идем сутра да отворим боловање,имам посла на њиви''

Kliknite za proširenje...

Ili "Druže Tito piši drugo pismo za nas koji krali nismo"

Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha
BY PREDRAG RAJŠIĆ · PUBLISHED 24/02/2014 · UPDATED 06/07/2016

Ovaj tekst namenjen je svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija za vreme Tita bila izgrađena na stabilnim temeljima. Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore1 bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike2 država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.

Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi3 jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika.

Grafikon ispod prikazuje ukupni dug Jugoslavije od 1961. do 1980.4 i liniju kojom se može aproksimirati trend kretanja ukupnog duga. Linija je eksponencijalnog oblika i prilično verno aproksimira stvarni dug u periodu 1961-1980. Po ovom trendu, ukupni dug se uvećavao za oko 17.6% svake godine u tom dvadesetgodišnjem periodu. Da se se taj tempo rasta nastavio i posle 1980., ukupni dug bi danas iznosio oko 6 hiljada milijardi dolara. Kada imamo u vidu da je danas ukupni godišnji bruto domaći proizvod (BDP) svih bivših jugoslovenskih republika zajedno oko 200 milijardi dolara, jasno nam je o kakvoj se astronomskoj sumi duga radi. Ovo nam isto tako jasno govori da je rast duga koji se beležio između 1961. i 1980. bio jednostavno neodrživ.



Ovi brojevi stavljajuu odgovarajući kontekst stvarno uvećanje duga svih bivših jugoslovenskih republika sa oko 20 milijardi dolara 1980. na oko 150 milijardi danas. Tačno je da je 150 milijardi mnogostruko više nego 20 milijardi, ali imajmo u vidu da, kad se uzme u obzir pad vrednosti dolara, 20 milijardi 1980. i 100 milijardi 2014. imaju otprilike jednaku ekonomsku moć. Dakle, u realnoj vrednosti, spoljni dug bivše Jugoslavije se uvećao za oko 50% od 1980. do danas. Iako bismo svi mi možda voleli da je ta cifra manja, upoređeno sa udvostručavanjem spoljnog duga svake tri ili četiri godine pre 1980., to predstavlja dramatično smanjenje rasta. Ovo, naravno, ne znači da je trenutna zaduženost bivših jugoslovenskih republika povoljna i da su ekonomske politike tih država u dobrom stanju. To samo znači da je nerealno bilo nadati se da jugoslovenski dug može da ostane na na nivou od 20 milijardi dolara bez ozbiljnih strukturnih promena i smanjenja potrošnje.

Iako ovi brojevi nude potencijalno objašnjenje kraha jugoslovenske ekonomije osamdesetih, sam eksponencijalni rast duga ne bi nužno morao voditi krahu, ako je svrha zaduživanja vremenski ograničeno investiranje u projekte koji bi doneli povećanu produktivnost i time omogućili i uspešnu otplatu duga u budućnosti. Nažalost, to nije bio slučaj kada se radi o bivšoj Jugoslaviji.

Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak ekonomije zavisio od budućeg uvećanja duga. Da bismo razumeli zašto je jugoslovenski dug strmoglavo rastao i zašto je bio neotplativ, potrebno je hronološki analizirati trgovinski balans i indikatore produktivnosti Jugoslavije.

Trgovinski balans je makroekonomski pokazatelj odnosa veličine uvoza i izvoza jedne zemlje. Ako je trgovinski balans blizu nule, to znači da su uvoz i izvoz otprilike jednaki. Ako je trgovinski balans pozitivan, ta zemlja izvozi više nego što uvozi i kažemo da postoji trgovinski suficit, a ako je balans negativan, uvoz je veći od izvoza i ta zemlja je u trgovinskom deficitu.

Kada je ekonomija jedne zemlje u trgovinskom suficitu, strana valuta (kojom stranci plaćaju proizvode te zemlje) se nagomilava u zemlji izvozniku. S druge strane, strana valuta (kojom se plaća uvoz) se odliva iz zemlje čija ekonomija je u trgovinskom deficitu. Zemlje koje konstantno imaju negativan trgovinski balans se u isto veme zadužuju kod stranih kreditora da bi nadomestile nedostatak strane valute. Nije teško videti zašto je ovakvo stanje neodrživo na duže staze, tj. održivo je samo dotle dok strani kreditori žele da zemlji dužniku pozajmljuju novac.

Ako pogledamo ukupan jugoslovenski trgovinski deficit tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uviđamo da on ubrzano raste između 1970. i 1980. Štaviše, taj deficit raste čak i brže od jugoslovenskog spoljnog duga. Jedan deo te razlike bio je pokriven doznakama jugoslovenskih emigranata. Na primer, ukupne doznake emigranata su 1971. iznosile 1.3 milijarde dolara, a 1972. 2.1 milijardu.5 Ipak, ni priliv strane valute kroz spoljne kredite i doznake emigranata nije bio dovoljan da pokrije sav trgovinski deficit i spreči odliv strane valute iz Jugoslavije.6

Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a.7 Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji.



- - - - - - - - - -

Struktura jugoslovenskog trgovinskog deficita bila je takva da su uvoženi uglavnom repromaterijali kao što su nafta i sirovine.8 Ovakva struktura proizvodnje ne obećava povećanje produktivnosti u budućnosti kojim bi se pokrio trgovinski deficit iz prošlosti i tako mogli otplatiti dugovi. Štaviše, iako je ukupni obim proizvodnje na nivou ekonomije Jugoslavije rastao jer se koristilo više resursa, produktivnost po jedinici uloženih resursa9 u većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. Sa takvom smanjenom produktivnošću, šanse za uspešno vraćanje kredita u budućnosti postaju nikakve.

Struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osetno tokom naredne decenije koja je obeležena odlaganjem otplate spoljnih dugova. Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP stagnira posle 1980., a od 1986. počinje da opada.

Ovi pokazatelji sugerišu da priča koju često čujemo o tome kako se bivša Jugoslavija herojski „digla iz pepela” posle Drugog svetskog rata nije potpuna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje. Drugo, teško je dati neku ocenu te priče ako ne znamo kako su se neke druge zemlje „digle iz pepela.” Zato, uporediomo BDP10 po stanovniku nekih zemalja koje su krajem četrdesetih godina prošlog veka imale približno jednak BDP kao i Jugoslavija tog vremena.

Pogledajmo šta nam istorijski podaci govore. Govore nam da su sve države koje su ovde prikazane, osim Mađarske i Bugarske, imale znatno veći rast BDP-a po glavi stanovnika nego Jugoslavija između 1947. i 1989. Dakle, možda se Jugoslavija herojski digla iz pepela, ali izgleda da su se Japan, Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Španija mnogo herojskije digle iz tog pepela

nastaviće se

Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapadne Evrope primile američku pomoć u vrednosti od preko 12 milijardi dolara u sklopu Maršalovog plana,11 ta brojka bledi u odnosu na 47 milijardi dolara koje je Jugoslavija primila kao reparacije za ratnu štetu u Drugom svetskom ratu,12 što u vidu industrijske opreme što u monetarnom obliku13. Uz to, postoje jaki dokazi14 da je uloga američkih interesa predstavljenih u politici Trumana i Ajzenhauera u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope. Ta uloga sastojala se u pružanju političke i ekonomske podrške režimu kao protivteži „tvrdom” socijalizmu Sovjetskog Saveza i njegovih evropskih satelita. Dakle, ne možemo znatno bržu stopu rasta zapadnoevropskih ekonomija pripisati nesrazmernoj pomoći SAD-a u odnosu na Jugoslaviju.

S druge strane, Mađarska i Bugarska pokazuju sličan spor rast bruto domaćeg proizvoda kao i Jugoslavija. Osim što valja primetiti da su, za razliku od ostalih ovde prikazanih zemalja, Mađarska i Bugarska imale sličan ekonomski sistem kao i Jugoslavija, detaljnije objašnjenje razlika u brzini „dizanja iz pepela” je tema za posebnu analizu.

Ako pogledamo ostale ekonomske indikatore15 kao što su primanja po domaćinstvu, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta u poslednjih deset godina Titove vladavine. Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se meri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage)16 Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva.

Možda je vreme da revidiramo svoja uverenja o „herojskim uspesima” bivše nam domovine i priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga.

KRAJ

jel imas ove brojke za period od 1990-2018?

Čoloviću, izjeli te vuci, šta ovo postavljaš? Prijaviću te Partiji pa ćeš ti na Golom otoku da pametuješ i skrnaviš borbu naših naroda i narodnosti!!!

Jadnik ima patnju zbog propasti ekonomije u sfrj inace bi je on postavio na pravi nacin da je bio sposoban ili ziveo u to vreme.

Najbolji su generali posle bitke jos kada sporo pamte a brzo zaboravljaju sve ukazuje na to da su skoro pametni.

Bojim se da kolega Metronomi ima neku pizmu na mene...
Neki kompleks niže vrednosti

Jos da tu ekonomiju nisu tvoji miljenici potkradali, prodavali i unistavali na drugi nacin ona bi opstale.

Malo je bilo sto ste krali i unistavali nego je moralo i da se bombarduje.

- - - - - - - - - -

Magistar Čolović:

Bojim se da kolega Metronomi ima neku pizmu na mene...
Neki kompleks niže vrednosti

Kliknite za proširenje...

Naravno da tako mislis jer osim svog egoa drugo nista i nemas.

- - - - - - - - - -

Kada bi evo na pocetku teme napisao zasto je tema ekonomije sfrj aktuelna i bitna za sadasnji trenutak
ne bih nista napisao o tebi, ali posto ti imas potrebu da analiziras, cuj analiza, malo smesno od nekoga ko ne moze da shvati da je postanaliza
glup posao.

Metronomy:

Jadnik ima patnju zbog propasti ekonomije u sfrj inace bi je on postavio na pravi nacin da je bio sposoban ili ziveo u to vreme.

Najbolji su generali posle bitke jos kada sporo pamte a brzo zaboravljaju sve ukazuje na to da su skoro pametni.

Kliknite za proširenje...

Bila je solidna polazna osnova 1987. u poređenju sa Rumunijom itd.

Da je tad bilo više pameti a manje Putinizma, sad bismo već decenijama bili član EU.

Jami19:

Bila je solidna polazna osnova 1987. u poređenju sa Rumunijom itd.

Da je tad bilo više pameti a manje Putinizma, sad bismo već decenijama bili član EU.

Kliknite za proširenje...

Tebe je neko grdno slagao, u Srbiji komunizma ni socijalizma nema od 70tih godina, vladali su i danas vladaju oni sto sebe zovu monarhisti i antikomunisti, a takvi su bili i odnosi cist kapitalizam, zakonske maske i obelezja nista ne znace, ako je u praksi da vazi samo ono sto je rekao postavljeni "strucnjak" koji radi za odredjen board.
Od 90te smo posli ka feudalizmu, pa su tako plemena vidno postala elita, a tranzicija je pocela jos osamdesetih prebacivanjem "drustvenog" i "drzavnog" vlasnistva preko grane i odvlacenjem resursa i radnika.
Takva pljaskaska pamet nikako nije mogla da stvara nesto korisno, vec za korist od 1$ unisti 1000$ vrednosti.

- - - - - - - - - -

Vi i dalje ko papagaj...Srbe ne moze da zanima privreda u neuredjenom drustvu gde svaka bitanga moze da ti stavi sapu na imovinu.
Proglase te komunistom , milosevicem ili vucicevim i proteraju iz zemlje, praksa crnogorskih plemena jos od drugog svetskog rata.
Jezdi su oteli sta su mogli i oterali ga, isto je bilo sa svakim ko je dosao u crnu goru, a to je praksa i u srbiji.

- - - - - - - - - -

Tako da mi ne pricate o narodu vec pricajte o kriminalu na drzavnom nivou koji ubija ili otera svakoga ko im se suprotstavi.

- - - - - - - - - -

Imenima ljudi koji su kriminalci u svakoj vlasti, a koje niko ne bira, jer su izabrani po plemenskom ili interesnom principu.

Metronomy:

Tebe je neko grdno slagao, u Srbiji komunizma ni socijalizma nema od 70tih godina, vladali su i danas vladaju oni sto sebe zovu monarhisti i antikomunisti, a takvi su bili i odnosi cist kapitalizam, zakonske maske i obelezja nista ne znace, ako je u praksi da vazi samo ono sto je rekao postavljeni "strucnjak" koji radi za odredjen board.
Od 90te smo posli ka feudalizmu, pa su tako plemena vidno postala elita, a tranzicija je pocela jos osamdesetih prebacivanjem "drustvenog" i "drzavnog" vlasnistva preko grane i odvlacenjem resursa i radnika.
Takva pljaskaska pamet nikako nije mogla da stvara nesto korisno, vec za korist od 1$ unisti 1000$ vrednosti.

- - - - - - - - - -

Vi i dalje ko papagaj...Srbe ne moze da zanima privreda u neuredjenom drustvu gde svaka bitanga moze da ti stavi sapu na imovinu.
Proglase te komunistom , milosevicem ili vucicevim i proteraju iz zemlje, praksa crnogorskih plemena jos od drugog svetskog rata.
Jezdi su oteli sta su mogli i oterali ga, isto je bilo sa svakim ko je dosao u crnu goru, a to je praksa i u srbiji.

- - - - - - - - - -

Tako da mi ne pricate o narodu vec pricajte o kriminalu na drzavnom nivou koji ubija ili otera svakoga ko im se suprotstavi.

- - - - - - - - - -

Imenima ljudi koji su kriminalci u svakoj vlasti, a koje niko ne bira, jer su izabrani po plemenskom ili interesnom principu.

Kliknite za proširenje...

Bilo je šansi koliko hoćeš ali Elan, yugo, Sava i sl nisu mogli da nose na leđima Jugodrvo, zeničku zeljezaru i ostale projekte zapošljavanja koje je vlast držala vještački...

Sendt fra min BLA-L29 med Tapatalk

Drugovi iz istog razloga Srbija propada ništa se ti promenilo nije samo je malo manje mesta gde vladajuća partija može uglaviti svoje vojnike..

AleksaJ:

Невероватно колико је данашљост екеномске, политичке 'мисли'препуна 'историшара '

Са сигурних 40 и више година дистанце .. слаћу како је и шт абило.

Скоро па да помисли неко како ј етек сада профитабилно испистаи и ударти пар листа 'анализа'

Нигде, али баш ниге ниједен идеје ѕа сад .. а камоли ѕа сутра..

Пардон... Има једна

Купите некратнину ѕа 2000 евра .....квадрат

Ето то је суштина 'еконимије 'данас ......

- - - - - - - - - -



То значи да 'идеја 'је иста .. Уствари некад кваи ќомунистичко 'је замњено

огољеним ројализмом либерализмом клерикализмом .......

Некда деде сада њиове унуке и уници продају опет шарену лажу безгрешности иделнога тржишта

а уствари окрећу циклус нових 40 година уплата у пензионо и социјално кји ће они да троше ...

па да за 40 година кажу нема ни здравствених ни пензионих фондова.....

Kliknite za proširenje...

Ne to znači da narod nije sazreo da se izbori za slobodu od vlasti... Ideja uvek ima ali prostora ponegdje manjka.. ..

Sendt fra min BLA-L29 med Tapatalk