Kompromitacija je stvar svesti koje se formira medijima i društvenim mnjenjem. Svakome ćeš naći dlaku u jajetu, bilo da je nekada bio na odgovornom položaju, da gleda urokljivo, da je nešto pozitivno rekao o Ljotiću nekada ili nešto sasvim šesto. Tako je bilo i ranije, odnosno pre 2012. godine; sve su to bili kompromitovani ljudi u opoziciji. Kao i pre 2008. godine, kada je SPS ušao direktno u vlast umesto da je samo podržava.
Suština je u tome što je ovo postkomunističko, neiskusno društvo, u kojem svi misle da je kao 1990-ih. Svi misle da ćemo se vratiti u devedesete i da će ponovo biti niz novih stranaka, pa i nekih pojedinaca, ili da postoji reset button koji vraća u 1990. godinu, na sam početak višestranačja. I to, pomešano sa nedostatkom političkog iskustva i kulture zbog kojeg ljudi imaju često potpuno nerealna očekivanja (što, potom, političari koriste u svoju korist jer kada imaš nerealna očekivanja to znači da padaš na nerealna obećanja). Ali ta vremena se neće nikada vratiti. Ili barem, neće ni izbliza u skorije vreme. Taj duh žudnje za 1990-ih se dobrim delom i dalje oseća; ne beznačajna apstinencija, ljudi koji govore o narodu koji mora da ustane, i sve to što, naravno, odgovara aktuelnoj vlasti, jer što je veća apatija i što su veća razočaranja, to je vlast čvršća jer je lakše možeš održati.
Kada stotine hiljada ljudi širom zemlje, a možda čak i milioni, veruju da je Đilasova administracija Beogradom ostavila iza sebe 1,2 milijardi evra duga, to nije stvar kompromitacije samog sebe sopstvenim potezima, već (lažne) slike o opoziciji koju stvara onaj ko vlada. Tako da u suštini za samo stanje nije preterano bitno ko je opozicija, zato što će se Vučić uvek maksimalno truditi da kompromituje. Otprilike, pratite Mračkove postove na forumu. Uglavnom pljuje one koji su najopasniji ili najviše istaknuti, a kada postanu slabašni ili bezopasni, onda ih hvali i podržava (to se menja s usponom i padom pojedinih opoziconara). Otprilike takva je i makropolitički gledano situacija.
Još jedna bitna je stvar što ljudi
ne vole nepoznata imena mnogo više nego bilo šta drugo.
Recimo, da Vuk Jeremić podnese ostavku sad na mesto Narodne stranke i neko iz
sledeće generacije političara preuzme njegovo mesto, kao npr. Nikola Jovanović, koji se za sada nekako kotira kao neko ko bi eventualno mogao preuzeti rukovodstvo nad NS do 2030. godine, podrška te stranke ne bi porasla, već bi naprotiv, značajno opala, dok bi veliki broj bivših pristalica narodnjaka verovatno ili otišao u apstinenciju ili promenio opredeljenje u potrazi za nekim drugim, prepoznatljivim liderom u opoziciji (npr. Đilasom).
Baš otprilike kao što je DSS nastavljao propadati dalje svakim odlaskom svake prepoznatljive ličnosti. Reakcija velike većine birača povodom onog mlađanog Jovanovića je, u fazonu,
ko? 
To je jedan
drugi problem koji je u najdirektnijem smislu posledica komunističkog jednoumlja. Loše vladanje i greške u postupcima nekih
ne poistovećuju se sa ličnostima, već sa strankama. Kolektivistički, kao što se krivi celo selo ili čitava nacija za nešto, baca se krivnja za političku stranku umesto na one koji su se ogrešili. I onda se želi propast
stranci umesto ljudima. I tako veliki broj forumaša je pominjao da
Demokratska stranka npr. treba da propadne, kao kazna za greške koju su vršili. Ili danas smatraju da
Srpska napredna stranka treba da propadne posle smene režima. A u stvarnosti, ne treba ni jedno ni drugo.
Stranke su institucije (političkog) društva. One treba da budu jake, stabilne organizacije, jer su to nosioci budućnosti i moći u zemlji, kao i njene sveopšte stabilnosti. Ako se nešto loše dogodi, mora postojati društveni pritisak da
ti ljudi podnesu odgovornost i povuku se sa tog mesta, a u strankama preuzmu neki novi ljudi njihova mesta. Umesto toga, imamo ovo nezrelo što imamo; i ne samo, već je to kod nas u toj krajnosti da,
s obzirom da sa strankama, dehumanišući poistovećujemo poteze,
dovoljno je promeniti dres da postaneš OK. Preletiš i sve ti ružno oprošteno, jer nisi ti pravio afere, već SPS, DSS ili ko drugi već.
Ko god misli da je propast bilo koje postojeće stranke, nebitno da li je u vlasti ili u opoziciji, značajno za reformu društva, ili ne poznaje političku praksu i istoriju, ili to kaže samo zbog toga što toj stranci, odnosno vlasti ili opoziciji, lično želi zlo.
