Бадњи дан најављује велики хришћански празник Божић. Тог дана бадњак уносимо у наше домове, а породица се окупља уз посну трпезу.
Према хришћанској традицији, обичај сјечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понијели га у пећину да наложе ватру и огрију Христа и његову мајку. Обичаје око Бадњег дана су Срби наслиједили од својих предака и још увијек их одржавају.
За бадњак се сјече грана храста, који је код Словена одувјек био свето дрво. Везује се за словенско божанство Световида. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. То је средишњи елемент симболике рађања новог сунца јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацаних у небо су најављивале много рода и приноса.
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак сијеку искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, прије изласка сунца.
Прије сјечења се дрвету назове „добро јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а онда му се дарује колач посебно направљен за ту прилику(чесница).
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сјутрашњи празник, узима сјекиру у руке и сјече бадњак.
Онај ко је сјекао бадњак, трудио се
„да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Када домаћин донесе бадњак, оставља га поред улазних врата, а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља, према обичају, на огњиште.
Хришћански смисао
Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља свијета. Бадњи дан је последњи дан четрдесетодневног поста и то је увод у један од највећих хришћанских празника – Божић. Обичаји и празновање почињу Бадњим даном, а све се своди на један циљ – умолити Бога да сачува породицу.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић подсећа нас на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала животињама у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сјећање на то да се Исус Христ родио на слами, чиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране свијета.
Поред тога, на сто се поставља божићна свијећа и сито или тепсија у коју домаћица ставља четири велике румене јабуке, жито, кукуруз, новац, суве шљиве и орахе. Све то представља жељу за достојним приходом и добрим животом у кући.
Пред оваквом бадњачком вечером, домаћин се прекрсти, припали свијећу, окади трпезу, прочита молитву Господњу, разломи колач и сву чељад понуди вечером, при чему се уз чаше вина дижу здравице.
Симболика
Бадња погача симболише самог Исуса Христа („
Ја сам хљеб жив, који сиђе са неба; који једе од овог хљеба живјеће ва вијек; и хљеб који ћу ја дати за живот свијета“ – Јован 6,51).
Риба симболише такође Исуса Христа, јер на грчком језику, преко кога су наши преци примили хришћанство, риба је ИХТИС, а то је скуп иницијала Исуса Христа.
Со симболизује божанску силу, која чува дјело божије, као што со чува хљеб и рибу од плијесни и трулежи.
Вино је симбол Исусове крви којом је на Голготи дао откуп Богу за гријехе људске, док
мед симболизује сласт вјечног живота.
Уношење Бадњака и сламе
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола гдје се вечера.
Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипају се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају „Ко је?“ одговара „
Бадњак вам долази у кућу“. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори „Добро вече бадњаче!“. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу и поздравља укућане речима „Срећно вам Бадње вече“, на шта га укућани отпоздрављају са „Бог ти добро дао и среће имао“, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и љешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Орахе који су у угловима нико не узима.
Паљење Бадњака
Бадњак се целива и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу − китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом…
Обичај налагања бадњака на ватру веома је стар. Дјеца „џарају“ ватру, односно гранчицама распаљују ватру изазивајући прегршт варница и искри.
По завршетку, домаћин окади цио дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.
Бадњи колач
Божићни колач, познат под различитим називима, домаћица је мијесила рано ујутру на Бадњи дан, а некад му је приписивана посебна моћ.
Негде се на Бадње вече мијеси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и намазана медом.
Бадња вечера је посна, али богата. Претходи јој четрдесетодневни пост и свако јело које се изнесе на трпезу има симболичко значење. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља.
Бдење
На Бадње вече, ноћ пред Божић пече се месо за сјутрашњи празник.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. Према обичају, онај ко се током године са неким завадио, на Бадњи дан са њим треба да се помири.
Савремено обиљежавање Бадњег дана
У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промијењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сјече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негдје се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању цијеле породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије вријеме се јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту или испред манастира, гдје се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
