KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 8.641
PROFESOR JERMAN
(Čovek koji me je naučio da sam se u ljubav prema mudrosti do ušiju zaljubio)
--------------------------------------------------------
Kada me je dobri, veoma mudri, kao čovek veoma blagi, a kao profesor veoma zahtevni, strogi i nepopustljivi – zahtevao je od svojih studenata znanje, trud i predanost nauci, a ne šarlatansko izmotavanje, lenčarenje i uzgrednost otaljavanja kvazi znanja, dan pre mog odlaska na najelitniji univerzitet za klasičnu filologiju i filozofiju u to vreme – Univerzitet u Padovi, bila je nekakva razmena studenata i ja, kao najbolji student na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, sam u tu reku ponornicu tako upao posle treće godine studija na katedrama za klasičnu filologiju, filozofiju i slavistiku na tom slovenačkom fakultetu, u svoj, veoma mali, nije imao više od devet kvadratnih metara, i sa starodavnim, prašnjavim i po memli vonjavim, knjigama sa svih strana ušuškani, profesorski kabinet, verovatno je imao želju da me poslednji put vidi i posle se za mene Bogu moli, pozvao prof. dr Frane Jerman, tada predstojnik na katedri za filozofiju, veliki zaljubljenik u analitičku filozofiju i teatralni znalac-intelektualac istorije filozofije, a otnologija, epistemologija, dialektika, logika i estetika su mu bili omiljena poslastica, osetio sam u svojim mladalačkim grudima da će to da bude nezaboravan susret i pečat za ceo moj život, tako da sam imao tremu kao kada te život natera da se apslovira najteža lekcija kojom se otvaraju vrata ovozemaljskog raja, ili sveživotnog pakla. Zatekao sam svog profu Jermana veoma zamišljenog, vidno deprimiranog i nad nekakvom starodavnom knjižurinom zgrčenog. Na moje:
»Dobro jutro, druže profesore !« nije ni okom trepnuo, a kamo li da bi mi bilo šta odgovorio.
Dugo, nekako mislima daleko lutajuće, veoma dugo, je buljio u tu knjižurinu da bi na nekakav, iz sveske istrgnuti, list napisao reč-dve, ali tako švrljopisno da verujem da ni on sam nikada neće moći to da pročita. Posle, verujem da je to trajalo desetak minuta, te svoje meditacije buljenja u prašnjavo-starodavnu knjižurinu se je, kao iz nekakvog polusna, prenuo, duboko uzdahnuo, popravio čvor kravate, koja ga je, očigledno, zadavljujuće stiskala oko vrata, nakašljao i svojim, guturalno-lelujajućim, isto kao nekada moj dobri profa o. Momirović, bio mi je profesor latinskog i st. grčkog jezika u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima, baritonom mi rekao, strogo naređujuće:
»Krsto, (svi Slovenci me i danas tako oslovljavaju) imaš dve minute vremena da utvrdiš logički sled i smisao ovoga !«
gurnuvši mi svojom drhtavom rukom pod nos zgužvani listić papira na kojem su bili samo ovi brojevi :
1-1-2-3-5-8-13-21
Posle, ubeđen sam da nije bilo više od deset sekundi, sam se nasmejao i samouvereno izdeklamovao:
Druže profesore, to je potvrda onoga što sam od Vas saznao:
»Matematika je potvrđivanje filozofije u prirodi !«
a u konkretnom slučaju radi se o nizu brojeva kojeg se je prvi domislio Leonardo Fabonacci, matematičar iz trinaestog veka . Ja bih to, ako mi dozvolite tu moju misaonu slobodu, nazvao onako na Vaš način – »suicide proffesionnel«. Rešenje te Fabonaccijeve »šifre« je banalno jednostavno za nas zaljubljenike u čari filozofije, jer su poređani brojevi ustvari zbir prthodna dva broja na pr:
1+1=2
1+2=3
2+3=5
3+5=8
5+8=13 i
8+13=21 »
»Nimalo nisam sumnjao u tvoje znanje, Krsto, to što si odgovorio je ono što sam nameravao da te naučim u završnoj godini studija, no da li znaš još nešto na šta asocira ta Fabonaccijeva igra brojeva ?«
»Druže profesore, » - kroz osmeh sam nastavio da polučim odgovor i na to, pomalo misaono-provokativno, pitanje mog dobrog, starog i uvek dobronamernog profe – »jednom prilikom dok sam, misoano-upijajuće, gledao u da Vincijev pentagram u to moje razmišljanje je ulutala, onako sama od sebe, i ta Fabonaccijeva šifra posle koje sam, gotovo vrišteći, uzviknuo:
»`Eureka ! Mislim, čak šta više ubeđen sam u to, ali ne znam tako dobro matematiku da bih njome potvrdio to svoje filozofsko otkriće, da je zajedničko Fabonaccijevom nizu brojeva i slici pentagrama da Vincija meni omiljeni broj:
1,618
Dakle, matematički označeni, fi je ono što ih povezuje u jednu misaonu celinu.«
»Zanimljivo i obećavajuće razmišljanje, Krsto« - rekao mi je, tada kroz osmeh, moj profa Jerman i nastavi da me mislima u moj um čačka – » A znaš li razliku između PHi i fi ?«
»Znam, druže profesore, PHI, u odnosnu na fi, ima jedno H više (od fi-ja)« - tetralno sam izdeklamovao.
»Bravo, Krsto ! Oduševio si me, a sada, za danas poslednje, pitanje: Da li sam ti ja do sada ikada rekao da si genije !? – upitao me je moj profa stavljajući mi svoju drhtavu desnicu na moje nejačko desno rame.
»Niste, druže profesore.« odogvorio sam mu.
»Oh, to je moja neoprostiva greška, Krsto. Već na prvom predavanju tebi sam uočio da u rukama imam nebrušeni biser. Tri godine sam ga pažljivo, sa velikom ljubalju u srcu i ponosom u duši, brusio, caklio i sada kada mi se je genije zacaklio ti odlaziš …Velika intelektualna šteta, neoprostiva hrišćanski grehota i svakolika ljudska sramota«
»Druže profesore, sve ono što ima početak mora da ima kraj. Hvala Vam za sve, a toga ću mnogo da odnesem u svom umu i razumu, što ste mi do sada pružili i za ceo život me zadužili.« - pokušao sam da iz tog turobno-sentimentalnog razmišljanja trgnem svoga profu.
»Vidiš, Krsto« - plačljivim, na obadva obrazu su mu se pojavile, kao zrno graška velike, suze, glasom je nastavio moj profa Jereman –»ta razmena studenata, veruj mi da sam i sam to doživeo i nekako jedva preživeo, je najveća, neoprostiva i kardinalna greška našeg napaćenog društva. Lukavom Zapadu šaljemo najtalentovanije, najpametnije i svakovrsno najbolje buduće vrhunske intelektualce, a od tog lukavog, grešnog, razvratnog i uvek zlonamernog Zapada dobijamo za uzvrat tupane i glupane koji će da nas špijuniraju, zavađaju i bezumljem zatruju.«
»Profesore, molim Vas da me poštedite od takvog razmišljanja, jer ja sam zahvalan, to mi je velika čast, svima onima koji su mi omogućili da se dodatno usavršavam i upijem što više znanja« - tim rečima pokušao sam da zaustavim svog profu, no on je, istom dikcijom i istim tonom, nastavio:
»Krsto, sutra će ti se samo pričiniti da otvaraš vrata na kojima piše: »Salle des Etats«, no s` vremenom, ali Boga molim da za tebe lično ne bude prekasno, ćeš uočiti sledeću šifru:
13-3-2-21-1-1-8-5
Krstane, znaš li već sada da je dešifriraš ?«
»Znam, druže profesore, jer sam sve Vaše udžbenike, oduvek volim da učim unapred lekcije - veoma sam znatiželjan, već pročitao i sada, ovoga trena, bih bio spreman da napišem svoj diplomski rad iz filozofije. Taj niz brojeva ukazuje na sledeće:
»Demon, zla car, da Ani violino" - što je ustvari anagram koji glasi – Leonardo da Vinci – Mona Liza »
Imam osećaj da je tu više mona, a malo manje liza«
Posle toga sam se, detinje-slatko, onako grohotom, nasmejao, a moj profa Jerman je nastavio svojim tetralno-plačljivim monologom:
»Krsto, upoznat sam sa tvojom sveživotnom Golgotom. Samo tvoj veliki um, tvoja, anđeoski čista, duša i tvoj, neodoljivi, osmeh te je spašvao da te dušmani, isto kao Hrista Latini i Jevreji, na Krst ne razapnu. Jedva si živu glavu izvukava od tih tvojih razvratnih popova, a sada odlaziš u zmijarnik, jer tvoji popovi nisu bili baš svi razvratni, a u tom zmijarniku jesu. Lukavo će da iskoriste tvoje znanje, zatrovaće te svojim razvratom i onda će te, kada te iscede kao krpu za brisanje podova, vrate, polumrtvog, brate, u tvoju ljubljenu otadžbinu. Imaćeš veliko znanje kojega više niko neće hteti, a izgubićeš sebe. Izgubićeš, Krsto, dobro te poznajem i znam da ćeš uroniti u knjige i sve vreme njima posvetiti, svu radost, čari i lepotu života. Molim te uvek to imaj u svojim mislima i ne dozvoli da se to moje proročanstvo obistini.«
Bože, zašto mi nisi pomogao da poslušam tog svog dobrodušnog profu Jermana ? Zašto me u cvetu mladosti nisi vratio u moju rodnu Srbiju da u njoj sazrim i plodove svog znanja zauvek iza sebe ostavim ?
Krstan Đ. Kovjenić
Poslednja izmena:
